Kako (ni)je propao rokenrol

Autor: Dejan Kožul, Izvor: Novosti

UBeogradu je u sklopu devetog po redu Dok’n’Ritam festivala održana promocija monografije “Daj, babo, glavu: Sećanja na omnibus film Kako je propao rokenrol”, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture – POPBOOKS.

Monografija sadrži oko 250 fotografija i iz naftalina izvađena tri originalna scenarija. Knjiga, navodi to izdavač, na 400 strana donosi više od 40 iskrenih, duhovitih, dirljivih, a ponekad i gorkih priča ljudi čiji su talenat i entuzijazam snimili ovaj kultni filmski omnibus.

Svoje učešće u nastanku filma „Kako je propao rokenrol“ opisali su glumci Srđan Žika Todorović, Branimir Brstina, Anica Dobra, Nebojša Bakočević, Vesna Trivalić, Branko Đurić Đuro, Bogdan Diklić, Ratko Tankosić i Džoni Racković, kao i reditelji sve tri priče Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić, koji su bili gosti promocije na kojoj je probuđen duh Beograda kog više nema.

Na samom početku promocije moderator Nebojša Krivokapić, autor radijske emisije “Noćurak”, podsjetio je da su Gajić, Slavica i Pezo bili lica na potjernicama iz policijske stanice u filmu, pa ih je nakon 35 godina priveo na informativni razgovor, uz veliku zaslugu Vladislave Vojnović koji je priredila knjigu.

Vladimir Slavica, režiser priče “Nije sve u ljubavi…” podsjetio je da su pravili mali, brzi film, kao i da je sam naslov sugerirao da će ovaj film, kao i mnogi drugi koji su u naslovu imali “kako je nešto propalo”, upravo sa propašću i završiti, ali dodao je da je ovo prvi put da se desilo obrnuto, što mu je davno sugerirao i Branko Vukojević, scenarista priče “Od izvora dva putića”, koji je i uticao i na naslov filma, a kog mnogi smatraju začetnikom rock kritike. Upravo 20-godišnjica njegove smrti, bila je i okidač za samu knjigu, objasnio je to Predrag Buca Popović, urednik izdanja.

– Danas 30. avgusta 2023. se navršilo 20 godina otkako je Branko Vukojević nesrećnim slučajem izgubio život u Londonu. Od 2005. sakupljali smo sve tekstove koje je pisao kao urednik Džuboksa i Ritma. Ta knjiga se zvala “Kako je bio Rock and roll”, rekao je Popović i naglasio da su radeći na knjizi shvatili da ljudi još uvijek vole taj film, da je gledan i pamćen.

– Nije bilo lako skupiti te ljude, nisu svi skočili oduševljeno da pišu ili da ih intervjuišem – istakla je Vojnović. Kako kaže, najveće muke je imala sa onima za koje je mislila da su joj drugari i da su pismeni, odnosno da “jedu leba od pisanja”. Sakupila je 41 sjećanje onih koji su učestvovali u filmu, kao i sjećanja bliskih ljudi onih koji su u međuvremenu umrli.

– Videćete da svi govore svojim jezikom, sintaksom, svojim ritmom. To je vrlo razbarušeno i vrlo zanimljivo, ali je moglo da bude možda malo i haotično – zaključila je autorka knjige.

Prostor Dorćol Platza, gdje je održana promocija knjige, bio je prepun i još jednom se pokazalo koliko se voli ovaj film. Zašto, upitao je Krivokapić režisere priča?

Goran Gajić je objasnio da je film uspio očuvati specijalni duh koji je Beograd imao tih godina, za što su zaslužni ljudi sa filma, ali i njihov pristup životu, poput “vrednovanja stvari koje nemaju nikakve veze sa stvarima koje su danas tako važne “

– Taj Beograd i Jugoslaviju to drži živima. Tu nepobjedivost ne mogu pobijediti ni novac ni smrt. To je čudo koje se desilo i magnet koji se sastoji i od Branka Vukojevića, Sonje Savić i svih ljudi koji su radili na filmu, što je zaista bilo jedinstveno – odgovorio je Gajić i istaknuo činjenicu da taj duh i dalje postoji.

Slavica se prisjetio vremena premijere rekavši da nije bilo prevelike pažnje ni gledanosti nakon premijera u Beogradu i Zagrebu.

– Život je išao dalje. Goran i ja smo otišli u Ameriku i pomislio sam kako smo uradili jedan simpatičan film. Ništa posebno – mislio je. Promjenu u odnosu prema filmu osjetio je krajem devedesetih godina kad je došla nova generacija imigranata sa prostora Jugoslavije.

– Tad sam shvatio da je film nastavio da živi svojim životom. Sreća da nismo bili tu da ne upropastimo nešto. A kad mi je Vladislava rekla da treba da se radi knjiga, rekao sam: “Ne, nikako, nemojte. Uboli smo jackpot i nemojte da ga dirate”. Teška srca moram priznati da nisam bio u pravu. Ova knjiga je zanimljiva jer prikazuje neko vrijeme – naglasio je Slavica i dodao da je ključnu ulogu za njegov pristanak za rad na knjizi bila povezanost sa Brankom Vukojevićem.

Goran Gajić je naveo da je film njegov intimni doživljaj tadašnjeg Beograda gdje su mu društvo pravili novinari, muzičari…

– Sve je bilo tako obuhvatajuće, kao jedan veliki zagrljaj u kojem smo mi, po sasvim specijalnim kriterijima, odlučivali ko je cool, ko nije cool, s kim ćemo se družiti, šta ćemo raditi – pojasnio je.

Sva trojica žale što duža verzija filma, od kojih svaka priča traje oko 50 minuta, a koje su pravljene posebno za tadašnju Televiziju Sarajevo, nije u životu, ali su zadovoljni postojanjem knjige, za koju Pezo kaže da je precizna kao mamografija, a ne monografija.

Našalivši se Gajić je rekao da je magija knjige to što u njoj postoje precizna sjećanja događaja koji se nisu ni dogodili, a na konstataciju da su generacija koja je dostigla svega pet posto od svog kapaciteta, Gajić je priznao da su radili manje nego što su trebali, na što se nadovezao Pezo rekavši da je Gajić zbog “Roda” (“Vratiće se rode”) ipak dostigao više. Na kraju je citirao Marka Brecelja, za kog kaže da je posredno uticao na njih pankere: „Svi smo se mi prodavali samo su mene manje kupovali“.

Tekst je prenet sa portala Novosti.