Ildiko Erdei: U mladima se žilavi otpor ožilio, uhvatio korena

Autor: Ivana Perić, Izvor: Novosti

Ildiko Erdei redovita je profesorica na Odsjeku za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Područja njezinog interesa su studije materijalne kulture i potrošnje, mediji i nove informacijske i komunikacijske tehnologije, politički prosvjedi i rituali, kulturalna ekonomija u socijalizmu i postsocijalizmu. Autorica je više knjiga, među kojima su “Čekajući Ikeu: od tačkica do ikeizacije” i “Moderni život u udarnom terminu: televizija, humor i politika u socijalističkoj Jugoslaviji”.

U Zagrebu je na Institutu za etnologiju i folkloristiku održala predavanje “U sjeni ruševina – o prekarnom životu, izdržljivosti i nadi iz perspektive studentskog i građanskog organiziranja u Srbiji 2024/2025”.

U Zagrebu ste održali predavanje o dinamici studentskog i građanskog protesta u Srbiji. Koji su vam zasad glavni istraživački uvidi u tu temu?

Prvo želim da se zahvalim Institutu za etnologiju i folkloristiku na mogućnosti da održim predavanje o aktuelnim protestima, kao i da učestvujem u predstavljanjima zbornika “Potreseni: Znanstvenohumanistički i umjetnički dosezi banijskog potresa” u Zagrebu i Sisku. Mnogo sam naučila recenzirajući taj zbornik, a tokom boravka uverila sam se da pažnja na kojoj su zasnovali svoje “brižljive etnografije” nije utkana samo u njihove tekstove, već je deo podržavajućeg i solidarnog habitusa kako njih lično, tako i njihove institucije, što u ovim vremenima dobija poseban značaj.

A sad nazad na našu temu – protest u Srbiji! Najveći značaj ovog protesta je to što on traje. Sva četiri godišnja doba protesti su se odvijali u celoj Srbiji, u različitim okolnostima. Nekako su pretrajali sve očekivane krize, sva očekivana jenjavanja. Intenziteti se menjaju, zavise od trenutnih okolnosti i okidača, ali čini mi se da je posle godine dana jedna rešenost postala jasna – da se ne odustane.

Samo to trajanje omogućilo nam je da se priviknemo na drugačije temporalnosti. Pre svega, studenti su nas pozvali da zastanemo i doneli nam vrstu usporavanja za koju mi se čini da je bila preko potrebna. Živimo u vremenu kasnog kapitalizma, celi životni ciklus i ritam našeg života zapravo je ritam ubrzavanja. Ciklusi naših reprodukcija sve su kraći i nemamo vremena da promišljamo svoje poteze ni da pravimo neke dugoročnije projekcije budućnosti.

S usporavanjem koje nam je doneo protest napravljen je prostor za promišljanje. Neki bi hteli da se stvari odvijaju drugačije, da budu efikasnije, da se mnogo brže stiže do očekivane političke artikulacije, ali to ne ide tako i svi se polako navikavamo na novi ritam. Usporavanje vremena je vidljivo i važno i u jednom ritualu koji je ustanovljen tokom ovih protesta, a to je 16 minuta tišine.

To je dnevni komemorativni ritual koji se kroz blokadu uspostavio u javnom prostoru, i kojim se odaje počast žrtvama stradalim u rušenju nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. To je zaista kontemplativni ritual, moment u kome ljudi ne samo da umire svoja tela, nego su naučili da umire svoje misli, da stoje tiho i mirno. To je također oblik otpora politici koja je odlučila da je vreme žalovanja davno prestalo.

Novi vidovi zajedništva

Koje još protestne promjene nalazite značajnim i zašto?

Drugi aspekt u kojem se desila značajna promena jeste rekonceptualizacija prostora i prisvajanje prostora, ono što bismo mogli da zovemo proizvodnjom mesta. To znači da se neki prostori kroz prakse ponovno prisvajaju sopstvenim aktivnostima. Studentski marševi odvijali su se po celoj Srbiji, ne samo po gradovima nego i po mnogim selima i naseljima. Studenti su tako ponovo otkrili svoju zemlju.

Prethodni talasi protesta uglavnom su se odvijali u gradovima, i ovo je prvi protest u Srbiji koji ne samo da tako dugo traje, nego je obuhvatio zaista celu zemlju. To je ponovno otkrivanje Srbije razlika, njene geografske, kulturne, etničke, religijske, ekonomske raznolikosti. To je omogućilo da nazremo obrise drugačijeg, inkluzivnijeg građanstva.

U ovom protestu su veliku i značajnu ulogu imali studenti s univerziteta u Novom Pazaru i možemo obratiti pažnju na njihove reči da se učešćem u ovom protestu prvi put nakon mnogo godina osećaju da su građani Srbije. Ti novi vidovi zajedništva koji se formiraju aktivnostima odozdo su također nešto što je ovaj protest donio, kao i uspostavljanje saučesničke prisnosti tokom različitih protesta.

Dodatno, u ovom protestu veoma važnu ulogu ima pitanje generacionalnosti. Ovo je protest koji je povela i koji nosi specifična generacija mladih koji su uglavnom rođeni posle 2000. godine. To je generacija koja je u potpunosti digitalno socijalizovana, prva generacija istinskih takozvanih digitalnih urođenika. Njihova digitalna pismenost je na izvanrednom nivou i socijalizovali su se na mrežama.

U nekom smislu, kako sam i sama imala običaj da kažem, oni veoma dugo nisu ni živeli u ovom društvu. Fizički su ovde bili prisutni, ali nisu participirali građanski, politički ni društveno u životu u Srbiji. Po anketama koje se dosta redovno dotiču pitanja i problema mladih, nivo političke participacije te generacije se stalno pokazivao kao veoma nizak. I onda se desilo da se ta generacija probudila i izašla na ulicu.

Samo trajanje protesta omogućilo nam je da se priviknemo na drugačije temporalnosti. Pre svega, studenti su nas pozvali da zastanemo i doneli nam vrstu usporavanja koja je bila preko potrebna i kojom je napravljen prostor za promišljanje

Vratila bih se na vaš uvid o promjeni ritma, o usporavanju društva kao blagodarnoj promjeni u kasnom kapitalizmu. Paralelno uz to povlači se pitanje osiguravanja egzistencije, alternativnih modela brige i ekonomije. Kako se tome doskočilo u protestnim zajednicama u ovih više od godinu dana?

Nije moguće, barem ne u ovom momentu, potpuno iskoračiti iz ekonomskih okvira kapitalizma, ali je moguće razvijati alternativne načine podrške. To je počelo već s prvim studentskim blokadama, one su bile teren na kome su se nove infrastrukture brige prvo formirale, kao i alternativne mreže za deljenje različitih resursa.

Blokade su varirale od dvadesetčetvoročasovnih boravaka na fakultetima do povremenih, dnevnih boravaka i sl. To je iziskivalo da se potpuno drugačije osmisli život na fakultetima, obezbede mesta za spavanje, hrana itd. Studenti su uputili javni poziv građanstvu da im pomogne, pri čemu taj poziv nije bio upućen u ključu klasičnog humanitarnog dobročinstva, nego kao poziv na solidarnu podršku političkim zahtevima koji su tada već bili uspostavljeni ka ostvarenju zajedničkog cilja.

Podrška koju su građani odlučili pružiti bila je ulog za stvaranje zajednice društveno i politički osveštenih i solidarnih ljudi koji su se ujedinili u ono što danas čini pobunjeno društvo u Srbiji.

Kako se protest odužio i vlast počela da reaguje različitim represivnim merama, došlo je do oduzimanja plata najpre onima koji su bili zaposleni u srednjim školama i koji su učestvovali u obustavama rada, a negde od aprila i visokoškolskim ustanovama. Od aprila smo ostali na 12,5 posto plate, što je mizerna suma za život, ali u to vreme je već uspostavljena mreža za podršku koju je osnovala IT zajednica.

Napravili su aplikaciju i program koji je omogućio da se povežu oni koji su u potrebi s onima koji mogu biti donori. Unutar tog rezervoara raspodeljuju se resursi. Tokom vremena smo menjali svoje uloge, bili smo najpre oni koji su donirali srednjoškolskim profesorima, zatim smo se od proleća i sami pretvorili u ruku koja traži pomoć.

Ta svest o tome da u svakom momentu od onoga koji pruža pomoć možete postati onaj kome je pomoć potrebna, također je doprinela razvoju solidarnosti koja je u prethodnim godinama u našoj zemlji zamrla. Svi smo se bili zakačili na udicu individualizacije potreba i vladavine životnih stilova, tako da nam je ovo nužan povratak na podsećanje na to koliko su za naše postojanje važni drugi ljudi.

Svi smo prolazili kroz razne amplitude, bilo je velikih burnouta i morali smo u hodu da se uključujemo i povlačimo. Važno je ohrabriti druge da ne moraju biti sve vreme u svemu, da je okej da se povučeš, da malo zaceliš rane, da bi bio spreman da nastaviš dalje

Kako je počela vaša participacija u protestima, iz građanskog ili istraživačkog interesa? I kako se onda isprepleću te pozicije, kako njima manevrirate?

Moj prvi poticaj je bio profesorski. Uključila sam se u protest sa stanovišta da su moji studenti ti koji su doneli odluku da blokiraju fakultet. Zatim je krajnje spontano moja uključenost pratila razvoj protesta, njegovo usložnjavanje na, ali i izvan fakulteta. Veoma smo brzo na Filozofskom fakultetu organizovali ad hoc instituciju koja se zvala Otvorena zbornica, kojom smo hteli da pokažemo studentima da smo tu za njih. Organizovali smo dežurstva i akcije, i mi kao nastavnici smo se bliže upoznali kroz rad u Otvorenoj zbornici.

Osim toga, trudila sam se da aktiviram svoj istraživački senzibilitet. Discipline kojima pripadam, etnologija i antropologija, takve su da ne prezaju od hvatanja ukoštac s istraživanjem ili bar dokumentovanjem procesa koji su u toku, od čega primerice istoričari imaju veliki zazor. Vodila sam etnografske beleške, fotografisala, snimala razgovore, da steknem utisak o tome šta se dešava i koji bi problemi mogli da proizađu kao vredni istraživanja.

To sam nastavila i ove godine kada je nastava počela – oba kursa sam formatirala kao istraživačke kurseve koji se bave odjecima protesta kroz različite problemske i metodološke fokuse. Učestvovala sam i u više marševa koji su mi omogućili da sama osetim kakav je to fizički napor za organizam, ali i ushićenje i sreća kada vas na destinaciji na koju ste stigli dočekaju ljudi s velikom radošću, s pesmom.

Iz ruševina starog sveta

S jedne strane postoje elan i nadahnuće koji dolaze kroz participiranje u različitim aspektima protesta, a s druge kontinuirani aktivizam zahtijeva i stalno prakticiranje različitih vrsta izdržljivosti. S obzirom na to da represija nije jenjala, dapače, kako vidite sadašnjicu u odnosu na pitanje izdržljivosti?

Veoma često protest ima kao reakciju otvoreno ili prikriveno nasilje, bilo verbalno ili fizički otvoreno. Mi sve to nekako živimo, bilo da tome prisustvujemo direktno ili odloženo gledamo preko ekrana i o tome na različite načine slušamo. Stalno smo izloženi informacijama i iskustvima koja nas troše. Svi smo prolazili kroz razne amplitude, bilo je velikih burnouta i morali smo u hodu da se uključujemo i povlačimo.

Važno je ohrabriti druge da ne moraju biti sve vreme u svemu, da je okej da se povučeš, da malo zaceliš rane, da bi bio spreman da nastaviš dalje. Vraćam se opet na dugački vremenski okvir, koji je u nama porodio osjećanje da moramo biti strpljivi i pažljivi, da moramo voditi računa o sebi, ali i onima do sebe. Ta izdržljivost može nastati samo ukoliko ste se na neki način pomirili s činjenicom da kraj nije blizu, da neće doći skoro.

A izdržljivost morate da razvijate i u suočavanju s činjenicom da je vlast potpuno bezobzirna, beskrupulozna, da neće prezati ni od kakve mere da bi sačuvala svoju poziciju. U našem slučaju da bi što kasnije raspisala izbore koje sada traže i studenti i ostali društveni i politički činioci u Srbiji. Represija raste do stepena potpuno neprimerenog obezljuđivanja.

Čini mi se da mladi mnogo lakše nego mi stariji hendluju to brutalno nasilje kome su zapravo mnogo više izloženi nego ostali građani. Ne znam odakle im takva snaga, ali vidim da se u njima žilavi otpor jeste ožilio, uhvatio korena.

Svima nam je ova godina donela jednu veliku zrelost i dubinu za koju se nadam da će ostati i nakon željene političke smene. Želimo smenu ove vlasti, ali i mnogo više od toga. Naše želje i nade su upućene ka tome da se društvo u Srbiji temeljnije transformiše, da se odaljimo od vrednosti koje su nam u proteklih 30 godina nanele mnogo zla, i nama i drugima oko nas.

U predavanju ste se referirali na antropologinju Annu Tsing i njenu konstataciju da je “početak svijeta uvijek u ruševinama”, čime naglašavate kapacitet za (pro)aktivnu nadu. Stanje u Srbiji uglavnom se analizira kroz prizmu (ne)postignutih političkih promjena, ali vi nas vraćate na ono što se pomalo rađa u sjeni ruševina?

Važno je imati u vidu nivo političke artikulacije i to kako se proces na političkoj razini u ovom trenutku odvija, ali to nije najvažnije. Promene koje su se desile na nivou društva, jačanje kolektivne svesti, različiti oblici solidarnog investiranja u funkcionisanje protestne zajednice – sve je to važno.

Ukoliko vlast nastavi s ovim stepenom represije, ja bih o protestu govorila kao o obliku pokreta otpora, zato što je to već toliko artikulisano u odnosu na vlast koja se rascepila od ostatka društva. Velik deo društva nalazi se u otporu koji bi s vremenom trebao postati sve povezaniji. On neće nikada postati onako homogen kako smo navikli da ga zamišljamo u starijim epistemologijama, i ne treba da razmišljamo o čvrstom zajedničkom frontu.

Ali o nekom međusobnom krhkom kapilarnom povezivanju koje stalno osluškuje različite aktere koji su povezani u mrežu koja proizvodi otpor, to je nada s kojom gledam u budućnost. Da to društvo, ta zajednica koja se proizvela u protestu, da će ona uspeti sačuvati vrednosti koje su se promicale kroz različite oblike solidarnih infrastruktura, i da će te vrednosti nastaviti oblikovati društvo nakon nužne političke smene.

Svoju nadu gajim pre svega posmatrajući mlade ljude koji su rešili da budu prisutni, da održe važnost i vitalnost života koji se, kako kaže Tsing, pojavljuje iz ruševina starog sveta. Uvek se pojavi novi život, samo ga treba ponegovati. Treba uspostavljati krhke veze s drugim subjektima i ne obeshrabriti se ako krhka veza u jednom momentu popusti, već je strpljivo i tvrdoglavo graditi opet.

Tekst je prenet sa portala Novosti.