Darko Šper: Štrajkom glađu do pravde za zaposlene na javnom servisu

Autor: Dejan Kožul, Izvor: Novosti

Sa Darkom Šperom, sindikalnim poverenikom sindikata „Nezavisnost“ u Radio-televiziji Vojvodine (RTV), razgovaramo o razlozima koji su ga naterali da već peti dan štrajka glađu.

Zbog čega ste se odlučili na štrajk glađu?

Zbog previše nagomilanih i nerešenih problema, posebno prema zaposlenima. Neki traju i više od dve godine, neki manje od godinu dana, neki nekoliko meseci, a naveći problem traje od 1. novembra kad je pala nadstrešnica u Novom Sadu i kad je Prvi program RTV-a počeo da sramoti sve nas koji smo zaposleni ovde, a ima nas više od 1200, na način koji nije primeren javnim medijskim servisima gde god se oni nalazili, pa čak i u Srbiji.

Izneli ste 10 zahteva. Koji su?

Tačnije devet, jer ovo poslednje nije zahtev iako tako liči – sa kim pregovaram. Prvi problem, koji sam pomenuo nije rešen, i pitanje je da li će biti rešen. On se tiče smene glavnog i odgovornog urednika Prvog programa TV-a, a zahteva se da budu raspisani konkursi za sedam glavnih i odgovornih urednika kao i za direktora programa, što traje više od dve godine. Odluka je doneta i konkurs će biti raspisan i ja sa tim zahtevom više nemam nikakav problem. Bio je predsednik Upravnog odbora, doneo nam je rešenje i mi smo zadovoljni. Nije bilo potrebno da podnosimo krivičnu prijavu protiv generalnog direktora, ali to je njegov problem i on će se sa tim dalje nositi u svom profesionalnom životu. Što se tiče zahteva oko izmene sistematizacije, došlo je do određenih korekcija jer se nova ne može usvojiti, pošto nismo odradili posao oko novih koeficijenata. Da bismo to predupredili odlučili smo se, da na osnovu postojeće sistematizacije, sve zaposlene u programu, koji su diskriminisani u odnosu na kolege sa većim platama izjednačimo. To se radi i možda je najveći razlog što se još nalazim u štrajku glađu jer je malo zapelo, ali ima puno posla pa ću biti strpljiv. UO je već zasedao, tačka je ispunjena, pregovori o novom kolektivnom ugovoru se nastavljaju i što se mene tiče možemo dogovoriti datum potpisivanja, jer mi nikakve velike intervencije na postojećem kolektivnom ugovoru nećemo raditi s obzirom da je jedan od najboljih u Srbiji kad su mediji u pitanju.

Poručio sam da ukoliko je direktoru prećeno, ukoliko je ucenjen, da sam spreman da pozovemo svih 1200 zaposlenih da direktora zaštitimo, jer je ovo naša kuća

Što se tiče jednokratne pomoći od 15.000 dinara, o tome pregovaramo naredne nedelje. I imamo obaveštenje da policija već više od mesec dana boravi u zgradi zbog pojačane bezbednosti. Apelovaću na poslodavca da ubuduće, da štogod se vanredno u zgradi dešava, makar nestala voda, ako nema struje, da ako dođe policija da obaveste zaposlene istog dana, a ne da čekamo mesec i po dana i da kolegama i meni bude neprijatno. Što se tiče Dnevnika, jako sam zadovoljan što su me manjine prenele onako kako to struka nalaže i kako javni servis treba da izgleda.

Možda je najvažnije da su studenti boravili u zgradi televizije. Obavili su sastanak sa generalnim direktorom koji je konstatovao da nije nadležan za program, da se ne može mešati u uređivačku politiku i da će najverovatnije održati novi sastanak sa Nenadom Ćaćićem. To nisu moji zahtevi, već studentski. Oni su došli da razgovaraju sa ljudima koji nisu hteli da ih prime kad su ovde blokirali zgradu. Tad su imali izlaznu strategiju da se zadrže kratko i da se nešto sa menadžmentom dogovore. S obzirom da je direktor odbio da ih primi, tu su bili 22 sata, a onda smo mi narednih 66 sati prali prozore i pločnike, od grafita, i još nismo uspeli sve da operemo.

A Ćaćić je v.d. urednik Prvog programa, a u v.d.-u je i problem?

Da, on je bio u mandatu glavnog i odgovornog urednika Prvog programa TV-a od 2017. do 2022, a od tada je u v.d. stanju. To je najveći problem i mislim da ćemo još morati da razgovaramo da vidimo u čemu je problem. Poručio sam da ukoliko je direktoru prećeno, ukoliko je ucenjen, da sam spreman da pozovemo svih 1200 zaposlenih da direktora zaštitimo, jer je ovo naša kuća u kojoj stvari treba sami da uređujemo, a ne niko sa strane – da li politička stranka, NVO, bilo ko. Nedopustivo je da se iko meša u rad javnog medijskog servisa.

Spominjali ste diskriminaciju. Da li se ona odnosi na kolege iz manjinskih redakcija?

Kolege iz manjinskih redakcija mnogo godina, što je nalaz i Države revizorske institucije, rade u diskriminisanom položaju u odnosu na zaposlene u redakcijama na srpskom jeziku. U rasponu su razlike i do 100 posto

Pretežno je reč o kolegama iz manjinskih redakcija koji mnogo godina, što je nalaz i Države revizorske institucije (DRI), rade u diskriminisanom položaju u odnosu na zaposlene u redakcijama na srpskom jeziku. U rasponu su razlike i do 100 posto. Može se lako dogoditi da neki zaposleni dobije duplo veću platu, ne zato što su toliko odjednom bolji, već jer su sve ove godine manjine bili u lošijem položaju u odnosu na zaposlene u programu na srpskom jeziku. Urednik i novinar, bez obzira na kom jeziku radili, moraju biti jednako plaćeni. Suština sindikalnog posla je solidarnost, pomoć svima, a posebno onima koji su u manjini ili su ugroženi. Ne želim time da uvredim ni jednu manjinu, u suživotu sam sa svima od kad znam za sebe. Ja sam rođen u Jugoslaviji i drugačije ne umem da živim.

Da li se sve moglo rešiti ne tako radikalnom metodom, kao što je štrajk glađu?

Kad ti nekom iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, a za neke stvari i više godina, govoriš jednu te istu stvar – da nije u redu, nije pravično, da nije po zakonu, da je utvrđeno nalazom DRI, da se kosi sa medijskim i novinarskim kodeksima, a nema odgovora, onda nema druge. Pred veliki protest u Beogradu, išao sam peške iz Novog Sada sa drugarima otporašima, da ponovimo ono od pre 25 godina. Mi smo izgurali tu rutu, neki kažu kao hodočašće, ali ne mogu to da poredim sa tim, jer nisam vernik. Ali, verujem u nešto u šta manji procenat ljudi veruje, u neku energiju koja se iznenada pojavljuje i u čoveku menja neke stvari. Mogu da kažem da sam za ta dva dana hodanja doživeo neke najlepše trenutke u svom životu. Jako sam voleo partizane i partizanske filmove, gledao sam te njihove ulaske u oslobođene gradove. Tako ljudi dočekuju studente. Baš tako. To zapljuskivanje tom energijom, ti ulasci u ta manja i veća mesta, ti građani od kojih neki histerišu od sreće, neki su u delirijumu. Video sam jednu devojčicu koja odskače od zemlje, ne može da se smiri koliko je bila euforična kad su studenti došli. To je nešto neverovatno, to suze tera na oči momentalno. Pa onda dolazak u Beograd, crveni tepih… I onda sutradan veličanstven skup gde ljudi ne mogu da priđu starom delu grada koliko ih je došlo i onda policija uradi ono (zvučni top op. aut.) i shvatiš da imaš posla sa najvećim pokvarenjacima koji su se skupili u „ćacilendu“ (park u kom su se okupili tzv. studenti koji žele da uče, op. aut.) i brane sve što imaju na teritoriji jednog parka. I onda u nedelju legneš malo da odmoriš, vratiš se u realnost, gledaš te izveštaje, vidiš studente koji su razočarani, ne skupom, nego ponašanjem države prema njima, tom pokvarenošću, podlošću i onda razmišljaš šta sa dalje i kako bi sam mogao dalje. Ja nisam student, podržavam ih, ali vodim svoju borbu u sindikatu i svi problemi se vuku koliko i neki drugi u ovoj državi, kao i u drugim sferama društva ili politike. I samo je kliknulo. Ovo još nisi nikad radio. Radio si sve. Znam da je radikalno. Prošao sam tih 100 kilometara bez velikih problema, žuljeva, manjih upala. Imao sam neka iskustva druge vrste, jer volim prirodu, da nisam kod kuće, da jedem što imam, da se snalazim i kliknulo je. Doneo sam odluku da to uradim i uradio sam. Krivo mi je što nisam saopštio velikom broju ljudi, ali siguran sam da bi me spopali da to ne radim i da bi me možda i ubedili da odustanem, ali sam bio siguran da ću veliki deo tih stvari koje sam tražio ispuniti, što i jeste slučaj.

Mnogi na prvi zahtev gledaju kao na politički?

Jako sam voleo partizane i partizanske filmove, gledao sam te njihove ulaske u oslobođene gradove. Tako ljudi dočekuju studente. Baš tako. To zapljuskivanje tom energijom, ti ulasci u ta manja i veća mesta, ti građani od kojih neki histerišu od sreće

Da, mada zašto bi bio? U pitanju je javni servis, ali tako to ljudi doživljavaju. I to je u suštini cela priča. Ima tu još jedna stvar koju niko nije pominjao. Taj Nenad Ćaćić – kog znam više od 30 godina, koji je bio naš kolega, ali više nije jer ne brani profesiju kako mi to radimo – da ima iole skrupula on bi podneo ostavku. Šta, druže moj, ti tražiš u jednom okruženju koje te ne želi? U svom ofisu, u desku sa 10, 15 ljudi koji ti se klanjaju i ti stičeš utisak da si omiljen, oni te hrane sa lažnom energijom, ljubavlju jer imaju interes da budu uz tebe jer shvataju da kad ti padneš padaju i oni.

Podseća i na nekog drugog na višoj poziciji?

Da, i onda dobiješ to da Ćaćić ima svoj „ćaćilend“ u RTV, drži nas kao taoce, gledaoce koji ga plaćaju da im to radi, zato ga i ne gledaju. Na kraju dobiješ i studente koji, kad im god padne na pamet, dođu i ovde te okupiraju i rade to što rade da bi svoje zahteve ispunili. Oni su tu proveli 22 sata, krešendo svega je bio taj naš „slobodni dnevnik“ gde se okupilo jako puno ljudi iz grada sa svim studentima koji su držali zgradu u blokadi i bilo je lepo.

Vaši zahtevi, naizgled, nemaju dodirnih tačaka sa studentskima, ali pobude su slične i ipak se nalaze u jednoj zajedničkoj tački – slobodi?

Oni su uporni, borba je teška, a od zahteva ne odustaju i uspeće. Samo se plašim da im mi svi ne dojadimo i da nas sve eliminišu zauvek i da oni dobiju slobodu koju će sami želeti da žive.

To možda i ne bi bilo loše?

Možda. Moji klinci su sad blizu studentksih dana, žele da budu studenti , a ja sam više razmišljao o penzionerskim danima nego o aktivizmu, ali 1. novembar je promenio živote svih nas, a pogotovo nas u Novom Sadu i to ko ne razume, pogotovo ako je iz Novog Sada, taj nije normalan. Nisam živeo u Novom Sadu 1999, kad su srušeni svi mostovi. Kad su me vodili na pregled u VMC, na regrutaciju, uputili me u vojsku na skeli. Osećao sam da je ovaj grad duboko ranjen i video sam smrknuta lica ljudi, jer dosta je poginulo u rafineriji, na mostu i nekim naseljima. I sad se to ponovo dogodilo, ali na jednom mestu, našom krivicom, teškom korupcijom. Ne treba nama da bude vodilja taj zvučni top, nego prasak te nadstrešnice i tišina koja do danas vlada Novim Sadom, a i većim delom Srbije.

Na zidu je pored slova L u „štrajk glađu“, ispisano ime Lazara. Zašto?

To nije moje dete, to je student Lazar Dinić… I ja želim da on bude pušten iz pritvora. On je jedno divno dete i ja bih voleo da moj sin bude kao što je Lazar Dinić. (Lazar Dinić i još pet aktivista uhapšeno je u Novom Sadu, dan pred protest u Beogradu, pod izlikom pripreme državnog udara op. aut.)

Tekst je prenet sa portala Novosti.