Aleksandar Petrović: Borba nije gotova

Autor: Dejan Kožul, Izvor: Novosti

Šestero novosadskih aktivista uhapšeno je 14. marta pod optužbom da su nameravali rušiti ustavni poredak Srbije. Provladine televizije emitovale su audio snimak sa njihovog sastanka, na kom se govorilo o tome da se na velikom protestu u Beogradu isforsira stvaranje prelazne vlade i da se izvrši upad u zgradu RTS-a. Advokati okrivljenih tvrde da je razgovor nezakonito prisluškivala BIA i da on ne može biti valjan dokaz. Nakon žalbi branilaca aktivista, koji su u pritvoru više od dva meseca, troje ih je pušteno u kućni pritvor, a troje je i dalje u Okružnom zatvor u Novom Sadu, iako im se na teret stavlja isti zločin – navodno planiranje rušenja ustavnog poretka. Među puštenima kući je i Marija Vasić, profesorica sociologije koja je do momenta usvajanja žalbe od strane Apelacionog suda u Novom Sadu bila u zatvorskoj bolnici nakon tri dana štrajka glađu i žeđu te je zabrinutost zbog njenog stanja izrazila i Evropska komisija. Od momenta njenog prebacivanja iz Okružnog zatvora u, kako će se kasnije saznati, zatvorsku bolnicu u Beogradu, nekoliko dana nije se znalo ni da li je živa, a odgovornost za to Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je prebacila na vas rekavši da imate dozvolu za posete, iako ste vi tvrdili da nemate. Kako sad gledate na to?

To je birokratsko nadigravanje. Svakom je jasno da bih svakako otišao u posetu štićenici koja je u štrajku glađu da sam mogao. Ali nisam znao ni gde je. Imao sam dozvolu Višeg suda u Novom Sadu za posetu Mariji Vasić u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, ali nisam imao dozvolu za posetu Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i ja ne mogu da dođem sa dokumentom na kom stoji na koga je naslovljen i na kom piše “Okružni zatvor u Novom Sadu” u zatvorsku bolnicu.

Obraćao sam im se zahtevom da dobijem informacije o njenom zdravlju, da mi se dostavi njena lekarska dokumentacija, međutim dobijao sam samo birokratske odgovore. Ne znam šta je bila namera iza toga. Sve u svemu, izašli su sa saopštenjem koje, u najmanju ruku, ne priliči javnoj instituciji, a u kom kažu da ja obmanjujem javnost. Nakon mog saopštenja u kom sam pokazao kakve dozvole imam nisu se više oglašavali, tako da pretpostavljam da su shvatili da njihov spin nije prošao.

Kako je moguće da niko, pa ni porodica, nije znao da li je uopšte živa?

Imali smo neke informacije dobrih ljudi o njenom stanju, da je živa i da je stabilno, ali to su informacije za koje niti znam ko ih daje, niti su zvanične, niti ja to mogu da ih utvrdim i proverim. To je sve usmereno da se smiri naša i zebnja porodice, ali ništa nam zvanično nisu saopštili. Kad su je prevozili od Okružnog zatvora u Novom Sadu do Beograda, onako onemoćalu, posle tri dana štrajka glađu, bacili su je na patos “marice”.

Ona nije bila u stanju da stoji, ni sama da se podigne. Pa se onda vozač pobunio i postavili su je na stolicu. Makar nije ležala na podu. Kad mi je to pričala tokom posete, nisam mogao da verujem. Kako da se postavite, ne kao branilac, nego kao čovek, kad vam pričaju kako su se odnosili prema vama?

Mislite li da je njen štrajk glađu i žeđu bio okidač za odluku da se neki aktivisti puste iz zatvorskog u kućni pritvor?

Ne smatram da je njen štrajk glađu imao prevashodnu ulogu u tome. Sad je prvi put po našim žalbama za pritvor odlučivalo veće potpuno drugog suda, Apelacionog suda u Novom Sadu. Mislim da je pre svega razlika u tome ko čita naše žalbe i ko razmatra spise, ali naravno da je njen štrajk glađu i tako ekstreman potez na koji se odlučila uticao da javnost shvati koliko je sve ovo ozbiljno.

Uticalo je i na to da se mediji, nevladine organizacije, međunarodna zajednica i građani podignu i kažu da ne žele da sede i da samo pasivno posmatraju ovo što se događa, da hoće da pomognu da to stane. Borba nije gotova jer su produženi pritvori za preostalu trojicu aktivista, od kojih je jednom slomljen nos na dva mesta.

Prošlo je punih pet dana otkad se to desilo, a njegov advokat je to saznao tek prilikom redovne posete. Uprava Okružnog zatvora u Novom Sadu nije našla za shodno da branioca obavesti da je njegovom branjeniku polomljen nos. Neverovatno je šta nam se događa, ali to je naša realnost koju živimo svaki dan. Sad pada predstava da mi imamo državu i jasno je da je kancer nagrizao sve pore društva.

Jedni su pušteni, drugi za identično krivično delo nisu, iako su bili u istoj prostoriji. Kako to objasniti?

Čak bih vas ispravio. Jedan od ovih momaka, 24-godišnji Davor Stefanović kom je polomljen nos, nije se ni nalazio u toj prostoriji. Taj snimak je nezakonit i ne može da se koristi kao dokaz, a njega ni nema na njemu, njegov glas se ne čuje. On je bio u susednoj prostoriji, nije ni učestvovao u razgovoru. Toliko ima nepravilnosti da je jasno da ovo nije regularan pravni postupak.

Ovde se radi o političkom predmetu, gde politika i ljudi koji imaju uticaj u politici iskrivljuju realnost, sistem koji postoji, i prilagođavaju ga svojim namerama, a one su da predstave kako u Srbiji postoje neki organizovani pokušaji za sprovođenje “obojene revolucije” i kako su oni uhvatili te teroriste. Stalno koriste tu reč – teroristi. Pa što ih ne terete za terorizam onda? Ovo je spin koji je potreban vlasti da bi se obračunala sa pobunjenim stanovništvom.

Ovde se uopšte ne sudi njima, ovde vlast sudi protestima. Pokušava da ih uguši, iznuruje ove ljude, studente i profesore, tako što im lome nosove po pritvoru u nadi da će neko od njih biti slomljen, da prizna da je izvršio neko krivično delo, da bi sve to stalo i da onda imaju crno na belo – evo ga, priznao je da je učestvovao u “obojenoj revoluciji”. Ali mislim da ne postoji šansa da bilo ko prizna da je radio tako nešto.

Smatrate li da je odluka o produžetku pritvora rezultat pritiska vlasti, koja je javno izražavala nezadovoljstvo odlukom da se puste Marija Vasić, Lazar Dinić i Lado Jovović, pa su čak najavljivali i blokade sudova?

Apsolutno. Interesuje me kako su potkrepili dokumentaciju da moraju da budu u pritvoru, pogotovo što su rekli da su protesti i dalje u jeku i da zbog toga postoji sumnja da će ponoviti izvršenje krivičnog dela. Protesti u Srbiji u prethodnih deset godina skoro da konstanto postoje. Oni su permanentna pojava, a kako vreme prolazi, postaju sve masovniji. To smo videli 15. marta i ne može neka okolnost koja je postala permanentna, poput kiše ili sunca, da bude razlog za pritvor. Uostalom, postoje druge mere – zabrana napuštanja stana, dajte nanogicu, zabranite internet… Kako napraviti isto delo ako ne mogu da izađem iz kuće? Ovde se radi o tome da ti ljudi budu slomljeni, da padnu kao ljudi, ali to se neće desiti.

Tekst je prenet sa portala Novosti.