Nebojša Romčević: Vreme je da umetnost skine rukavice, jer su institucije i javnost potpuno zarobljeni propagandom

Razgovarao: Ljupko Mišeljić

Nebojša Romčević je scenarist, dramaturg, teatrolog, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

„Svi oblici ’gotovih istina’, aksioma i ’večnih vrednosti’ su veoma opasno oružje u rukama zlonamernih. Čoveku jeste potrebno da u nešto ne sumnja, ali ta potreba se lako preobrati u to da ni drugi ne smeju u to da sumnjaju. Globalna intelektualna lenjost, suštinska nepismenost, odsustvo znatiželje, potraga za sloganima, guruima, duhovnicima je u suštini pokušaj traženja prečice u procesu unutrašnjeg rasta svakog pojedinca“ – kaže Romčević u razgovoru za BUKA magazin.

Kako biste mogli opisati trenutnu društvenu i političku situaciju u regionu. Da li Vas na neki način inspiriše da stvarate?

Nažalost, situacija je zaista inspirativna na čitavom ovom našem nesrećnom prostoru. Ono što je problem, kako realizovati te ideje, jer tamo gde se donose odluke stoluju uglavnom poltroni i kukavice, koji su sebe kastrirali autocenzurom. Kada se sve sabere, umetnost je, uz nešto simboličnih medija, jedini prostor slobode. Ali, moje umetnosti (film, pozorište i TV) se programski drže na distanci od društvene relevantnosti. Eto, bar nešto možemo da nazovemo konzistentnom kulturnom politikom: obeshrabrivanje autora i producenata da se bave društveno relevantnim temama.

Koji pristup savremeni film i savremeno pozorište treba da praktikuju u odnosu prema društvenim i političkim temama?

Nema univerzalnog odgovora. Zavisno od samog konteksta, određene teme se pojavljuju kao relevantnije od nekih drugih u datom trenutku. Negde su u pitanju prava manjina, a negde ohlokratija, državni kriminal i korupcija. Moje subjektivno mišljenje je da su socijalne teme i kriza demokratije centralna pitanja, a da sve ostale zapravo razvodnjavanje i zamagljivanje činjenice da u svetu ne postoje ni pravda, ni demokratija, niti da više postoje kao ideali.

Mogu li film i pozorište biti politički neutralni?

Ni potpuni eskapizam ne može biti politički neutralan. Čim postoji društveni kontekst, postoji i politika. Ni o sudbini Čoveka ili odnosa prema smrti ili Bogu, ne možete razmišljati apolitično, jer je vaša svest vazda rezultanta političkih diskursa. S druge strane, umetnost mora da bude direktna i nedvosmislena u situacijama koje su akutni problemi opstanka Čoveka i ljudskosti. Ostaje veliko pitanje koje oduvek muči i filozofiju i umetnost: mogu li se atemporalni (npr. etički ili estetski) koncepti učiniti temporalnim, odnosno, primeniti na stvarnost? Ako ne mogu, otkud crpimo ono što zovemo estetske činjenice? Konačno, umesto atemporalnih pojmova, u očajanju posežemo za tesnim ideološkim modelima, opštim mestima javnog diskursa i to, grešni, nazivamo sadržajem.

Koje pravce teoretskog i praktičnog dramskog istraživanja danas daje pozorišno i filmsko stvaralaštvo u regiji? Da li su tema preženo čovjek i njegov odnos prema svijetu ili politički, ekonomski, društveni  okvir egzistencije?

Naš večni i uzaludni cilj jeste da doživimo priznanje (ili makar tapšanje po ramenu) sa Zapada. U tome, naravno, ima logike, budući da su to nesagledivo razvijenije kulture od naših. Međutim sa preuzimanjem forme, vrlo često se preuzima i sadržaj, odnosno ideološke matrice koje ovde ne važe. To nije samo problem koji osećam u ovim krajevima, ali kod nas je to osećanje „kašnjenja“ vekovna konstanta. Veliko je pitanje (zapravo najvažnije) da li ovde postoji kreativno-etičko-politički potencijal koji može da promišlja našu i samo našu stvarnost, jer drugu nemamo, i da pokuša da na nju utiče. Pojedinci mogu biti srećni, ali ne i nacije. Nacije, međutim, mogu biti nesrećne. To je ona tačka u kojoj ne postoji ideja budućnosti, kada ste preplavljeni rezignacijom, kada govorite sebi da je svaki kamen po kome hodate od malih nogu proklet i da vreme stoji. Rekao bih da nemamo ideju budućnosti, da nam nedostaju intelektualni koncepti i da forma (naročito u pozorištu) dominira nad sadržajem. U pozorištu je to posledica postdramskog  manira, koji je sadržaj potpuno skrajnuo. Sviđalo se to nekome ili ne, dramski tekst je uvek bio nosilac primarnog značenja. Moj subjektivni stav je da je kod nas vreme umetničkog aktivizma, borbe protiv nesposobnog establišmenta, borbe za demokratiju i pravdu, ali na sasvim konkretnim temama. Vreme je da umetnost skine rukavice, jer su institucije i javnost potpuno zarobljeni propagandom.

Kada govorimo o demistifaciji „mitova i rituala“ koji proizvode politička i religijska scena, šta mogu učiniti film i pozorište?

Dubito ergo sum, govorili su skeptici. Sve na ovom svetu se mora podvrgavati sumnji, pa i sumnja sama. Svi oblici „gotovih istina“, aksioma i „večnih vrednosti“ su veoma opasno oružje u rukama zlonamernih. Čoveku jeste potrebno da u nešto ne sumnja, ali ta potreba se lako preobrati u to da ni drugi ne smeju u to da sumnjaju. Globalna intelektualna lenjost, suštinska nepismenost, odsustvo znatiželje, potraga za sloganima, guruima, duhovnicima je u suštini pokušaj traženja prečice u procesu unutrašnjeg rasta svakog pojedinca. Pitanje s početka ovog teksta, o odnosu atemporalnog i empirijskog, večnog i propadljivog, i umetnost tera u takvu potragu. Vera može biti jedan od takvih puteva, ali i filozofija, introspekcija, psihologija. Konačno, to večno možemo pronaći samo u sebi, čim god ono bilo inspirisano. Politika, kakvu danas imamo nesreću da živimo, je široki demagoško-kriminalni poligon, a politički sistemi su podređeni tržišnim. Kako korporativno roblje može biti politički osvešćeno i da li je politička filozofija došla do zida i proglasila kraj političke evolucije?

Svi smo mi svesni otrova koji luče naše političke elite i demografske implozije koja nas je zadesila. Ne znam imamo li tog demografskog vremena i snage da stvorimo podnošljiva društva, a drugog izbora osim borbe nemamo. Posao izvođačkih umetnosti je oduvek bio da strukturiše amorfnu stvarnost, da joj da privid početka, sredine i raspleta, iako ništa nije dalje od iskustvene istine. Umetnost ima priliku da našem postojanju nudi različite svrhe vredne postojanja, jer one ne postoje same po sebi.

Gradi li pozorišno i filmsko stvaralaštvo danas alternativni prostor i alternativno vrijeme? Gradi li kritičku analizu diskursa i narativa savremenog spektakla?

Nimalo retoričko pitanje koje sebi postavljam u radu sa studentima je da li je veći strah od dosade ili strah od neslobode. Sve više mi se čini da čovek odbija da razmišlja o svojoj neslobodi i da se anestezira zabavom. Da, svet je suviše složen, a alternativni svet nam pruža utehu zaborava. Na ovo pitanje se ne može odgovoriti nekakvom romantičarskom borbenom frazom, već se treba suočiti sa objektivnim okolnostima da je jedan (moj, na primer) svet nestao, da su vrednosti u koje smo se kleli doživele istorijski debakl, da je ljudskoj prirodi zanimljivija svetlucava đinđuva. Umetnost ne postoji samo zbog umetnika, a mogućnost da se to desi je sve realnija.

Vjerujete li da će napredak Artificijelne Inteligencije donijeti novine u filmskom i pozorišnom jeziku? 

Imam izuzetno negativan odnos prema čitavom tom fenomenu. Da parafraziram Čomskog, radi se o ogromnom mehanizmu za plagiranje koji će mediokritetima stvarati privid učenosti. Razum, ta suštinska vrlina Čoveka, ne može postati artificijelan. Tehnološki razvoj tragično brkamo sa progresom. Nevolja je što su zakonodavni organi po svetu suviše tromi i lenji da bi ovu oblast doveli u prihvatljive okvire. AI je, rekao bih, poslednji ekser u kovčeg ljudskosti, jer nju čine i vrline, ali i mane. U tom čitavom lancu razmena podataka, pojedinac postaje sasvim izlišan. To nije svet u kome želim da živim. Komplikovanost je odlika varvarstva, a mudrost je u pojednostavljenju. AI ima za cilj da individualnu spoznaju u potpunosti eliminiše i pretvori u algoritam.

Članak je prenet sa portala 6yka.