Veran Matić : Zločini u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju – O prećutkivanju i “turanju pod tepih” (VIDEO)

Izvor: N1

Novinar i član šireg veća Multidisciplinarnog tima Veran Matić osvrnuo se na to kako su se mediji i država u prethodne dve godine sećali žrtava dva masovna ubistva, koja su se desila u dva dana te 2023. godine.

On smatra da činjenica da se danas i sutra u Beogradu na više lokacija dešavaju zabavne aktivnosti svedoči o tome da se to namerno radi, odnosno da nije u pitanju odsustvo pažnje ili empatije.

„Mislim da je to namerno uređeno. I mislim da se to namerno radi od 3. maja, odnosno namerno se radi u svim ovakvim situacijama. Država je, vlada je, odlučila da ovo budu dani pijeteta, sećanja na žrtve, a u isto vreme radi potpuno suprotnu stvar. Promoviše na današnji dan zabavne aktivnosti, uči gađanju na Kalemegdanu, streljaštvu i mislim da tu nema slučajnosti kao što nema slučajnosti danas na medijima i ovih dana da možemo da gledamo procene da se u Ribnikaru dogodio teroristički akt i da je ubica instruisan iz sveta, iz inostranstva i kako je to isto ono što se dogodilo u Novom Sadu sa padom nadstrešnice. Dakle, niko ne može da me ubedi da je to nešto što je individualna želja nekoga da bude ekscentričan ili da govori nešto što će ljudi zapamtiti. Mislim da se namerno od prvog trenutka masovnog zločina radi, a to je relativizacija i guranje pod tepih ovog događaja užasnog i kontrola štete“, ocenio je Matić.

I on smatra da smo imali dane žalosti odmah posle Ribnikara i povećanu pažnju institucija da sigurno ne bi bilo 4. maja i sigurno bi izvukli neke pouke.

Kaže i da je u medijima ubica K.K. više glorifikovan nego što je predstavljeno kao veliko zlo to što je učinio, a da su u drugom planu bili likovi i životi žrtava.

„Živimo decenijama u društvu nasilja, u kojem nasilje dominira i nasilje se glorifikuje i to je taj kontekst. Ne možemo mi sad u nekoj oblasti napraviti nekakav veliki pomak, a da se ne menja društvo, da se ne promeni kontekst u kojem živimo. Tako da mi danas živimo u zemlji u kojoj postoje politički zatvorenici. To zaista nekoliko decenija nismo mogli, nismo doživljavali. Mi živimo u centru Beograda, imamo zabranjenu zonu u kojoj novinari dobijaju batine ili im se preti, ne može da se uđe na taj prostor. Dakle, nekoliko nedelja već. To je kontekst u kojem mi živimo. Kriminalci se oslobađaju, naravno, i nagrađuju. Oni koji imaju nekakve vrednosti koje bi trebali da promovišemo su oni koji se kažnjavaju. Tako da mislim da je od životnog značaja ono što rade studenti sada, što rade studentski građanski protesti, na toj apsolutnoj promeni paradigme, na promeni celokupnog društva i ustanovljavanju onih vrednosti koje će stvarati kontekst u kojem ćemo moći da preveniramo ovakve situacije i da gradimo neko bolje društvo“, poručuje Matić.

Što se tiče medija, misli „da je to postalo jedno apsolutno zlo ovog društva koje je nadmašilo bilo koju medijsku scenu u Evropi danas“.

Navodi i da živimo u društvu u kojem ne može da se napravi regulatorno telo koje bi vodilo računa o tome da mediji ne krše ljudske i novinarske kodekse, „namerno se opstruira izbor, a naravno i kada dođe do izbora, učiniće se sve da se zadrži potpuna kontrola nad takvim jednim telom, jer ako bi takvo jedno telo radilo normalno svoj posao, onda bi 80 odsto elektronskih medija bilo zatvoreno“.

Veran Matić : Zločini u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju – O prećutkivanju i “turanju pod tepih”

Da li smo napredovali u oblasti slobode medija?

Veran Matić׃ Kada je reč o ovoj tragediji, u protekle dve godine, nismo napredovali ni u jednoj oblasti. Dakle, ni kada je reč o medijima, ni kada je reč o prosvetnom aspektu, ni kada je reč o pijetetu prema žrtvama. Mi danas možemo da podvučemo crtu i da kažemo da smo doživeli u ova dva-tri dana skandalozne situacije, a to je da se danas Beograd zvanično bavi proslavom i veseljem i radošću, sa manifestacijom koja danima traje, a država, vlada je odlučila da treći i četvrti budu dani pijeteta prema žrtvama. Doživeli smo da majka žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu mora da napusti zemlju, a ne određenu vrstu solidarnosti i empatije. Mislim da je to najbolji prikaz odnosa prema žrtvama i prema porodicama žrtava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, u protekle dve godine. Mislim da je to skandal, i ne smemo to da prećutimo. Dobro je da je ova današnja tribina posvećena prećutkivanju odnosno skrivanju. Od prvog dana, dakle od 3. maja, mi imamo ono što je uobičajeno kod nas, u našem političkom životu, kontrolu štete. Mi nemamo proces utvrđivanja odgovornosti, nemamo proces utvrđivanja istine, nego samo kontrolu štete, da se ne nanese bilo kakva šteta vlastima i onima koji vode zemlju. I iz dana u dan, dakle, iz trećeg je nastao četvrti. Sećate se, trećeg nije proglašen dan žalosti, i četvrtog smo dobili novi užasavajući zločin. Posle toga smo imali, umesto posvećenosti žrtvama, deci, roditeljima, prijateljima, učenicima iz te škole, koji su takođe preživeli određene traume, nastavnicima, umesto toga, mi smo imali samo kontrolu štete. Mi smo to potisnuli potpuno u drugi plan, i ja se sećam, negde u avgustu mesecu je bilo razgovora u vladi oko nekog novog programa za škole, dodatnog programa koji je vezan za prevenciju, i tako dalje, bilo je tu nekakvih inicijativa, ništa od toga nije primenjeno u narednoj godini, niti sam dobio utisak da će biti primenjeno. Ja sam prvi ozbiljniji tekst o deci pisao početkom avgusta, i tada sam našao samo crno-belu sliku na školi, poster koji je bio sastavljen od umrlica, mi decu nismo upoznali. I dan danas su njihovi životi, njihovi prebogati životi su u drugom planu, a u ta dva meseca, ubica je doživeo, bez obzira kako je on nazivan, neviđenu afirmaciju u medijima, na naslovnim stranama, i kako god glasili tekstovi, oni su uvek na kraju izgledali afirmativno u odnosu na njega. Ono što je meni posebno drastično danas, pored ova dva slučaja, ove proslave danas u Beogradu, i činjenice da je majka ubijenog u Novom Sadu morala da napusti zemlju, je ono što se događalo u medijima. Mediji su senzacionalistički izveštavali, mediji su gotovo svakodnevno kršili ne samo kodekse, nego su svakodnevno kršili zakone, i pored toga što postoje određena regulatorna tela, kao što je REM, Regulatorno telo za elektronske medije, kao što postoji Savet za štampu, nisam do sada zabeležio nijednu kaznu, a imali smo na desetine i stotine prekršaja dnevno. Prvi put kada sam kontaktirao sa roditeljima u Duboni, pitao sam šta im treba, to je bio jul mesec pre dve godine, misleći na neku određenu vrstu podrške, materijalne i bilo koje druge. Jedan otac mi je rekao, molim te učini sve da se skinu sa jednog portala fotografije otvorenih kovčega moje dece sa sahrane. Meni je trebalo nedelju dana da ubedim kolege da to učine. To ne da je kršenje kodeksa, nego je to nečoveštvo prve vrste. I dobijam utisak da i dan danas, ljudi nisu svesni svih tih kršenja etičkih koji su učinjeni u ovom periodu od prethodne dve godine i novih ozleda koje su nanete i žrtvama i njihovim porodicama, i prijateljima i đacima koji idu i dalje u tu školu, i zla koje je naneto našem novinarstvu. To je zaista zastrašujuće. Mi danas nemamo nijedno regulatorno telo, izbegava se osnivanje i REM-a i tako dalje, svih onih institucija koje bi pomogle da se bar malo unese reda u ovu našu oblast, medijsku, ali tako je i u prosveti, tako je i u svim drugim sferama. Ono što je potpuno ogolilo ovo o čemu sada pričam su studentski protesti. Videli smo generaciju mladih sa predivnim osobinama, koje nas, posle dugo godina i decenija, uče osnovnim vrednostima. To sam našao sve u biografijama i u pričama o deci koja su ubijena u Ribnikaru, i o deci i mladima ubijenim u Duboni i u Malom Orašju. I umesto da imamo jedan ljudski odnos prema takvim biografijama, takvim osobinama, da ih promovišemo, da sećanje na decu iskoristimo u obrazovnom sistemu, kao primere, a ja ću vam reći, te prve godine, mi smo u Srpskom filantropskom forumu proglasili Godinu dobrote, i pozvali smo škole da nam kažu šta su to radili u vezi dobročinstva u prethodnoj godini. I dobili smo iz cele Srbije neverovatno raznoliko bogatstvo onoga čime se deca bave u školama, što predstavlja dobročinstvo, što predstavlja sve ono što danas vidimo kao vrednosti koje nam studentski protesti iznose u prvi plan, a da je to potpuno u drugom planu. Permanentno u drugom planu, i to je najveći uzrok svega onoga što nam se događa, između ostalog, uzrok ubistava o kojima sada govorimo. Dakle, posvećenost zlu, posvećenost negativnim primerima, i potpuno potiskivanje pozitivnih vrednosti koje postoje, koje vidimo da postoje, vidimo sada u prvom planu i bez… I naravno, sve nas, što je još dodatno zabrinjavajuće, sve nas to iznenađuje, a ta deca su tu oko nas. Znači, stvar je konteksta. Ako mi stvaramo kontekst društva nasilja, imaćemo ga non-stop na ulicama, i mi sada ne možemo kroz centar grada da prođemo, niti vi da obavljate novinarski posao, da uđete u jedan park javni, a da ne budete ugroženi, da vaša profesionalna aktivnost ne bude fizički ugrožena. To je skandalozno. Mi to, onda, naravno da ćemo doživljavati i u školama, i na svakom drugom mestu. Umesto da to bude permanentna osuda, mi bez ikakvog ozbiljnog kritičkog otklona pristupamo tome. Mi smo danas zemlja u kojoj postoje politički zatvorenici. Pa, gde to danas u Evropi ima? Mi to ne smemo da dozvolimo i, hoću da kažem, priča o deset divnih duša iz Ribnikara, devet iz Dubone i Malog Orašja, šesnaest iz Novog Sada, i brojni drugi koji su u međuvremenu ubijeni, je priča upravo o mnogo širem kontekstu, ne o incidentima, i ne smemo dozvoliti da se stvari relativizuju, kao što danas čujem na medijima, da se govori o terorizmu, o tome da je u pitanju nekakva zavera, koja je dovela do ubistava u Ribnikaru i u Novom Sadu, i tako dalje… Ta relativizacija služi samo da se skine odgovornost sa institucija i vlasti ove zemlje. To je apsolutno nedopustivo i, naravno, vodi nas u nove, mnogo gore, slučajeve nasilja.

Profesor Filozofskog: Kod nas već dugo prisutan narativ da su tragedije koje su se desile „u stvari kao grom iz vedra neba“

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i član Multidisciplinarnog tima za uspostavljanje Memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u Oglednoj osnovnoj školi Vladislav Ribnikar 3. maja 2023. Aleksandar Baucal ocenio je da je kod nas već dugo prisutan narativ da su tragedije koje su se desile „u stvari kao grom iz vedra neba“.

„To je, čini mi se, narativ koji nije nastao spontano, on je dosta, čini mi se, s namerom pravljen i proširivan u društvu i mislim da je on dvostruko pogrešan: prvo daje nam pogrešan utisak o tome šta se desilo, a drugo još važnije, što nam onemogućava da u stvari napravimo jednu analizu kako je došlo do ovih tragedija i da iz tih analiza naučimo kako da smanjimo verovatnoću da nam se slično ponovi u budućnosti. Ovaj simbol otvaranja crne kutije jeste posuđen iz onih situacija kada u avionskom saobraćaju se desi neka nesreća, pa se onda svaki taj slučaj detaljno analizira od početka do kraja“, kazao je Baucal.

Dodaje da kada se radi o 3. maju da mi nažalost nismo napravili ozbiljnu analizu onoga što se desilo.

„Zato bih ja rekao, ako smo propustili dve godine, možda nema razloga da propustimo još jednu i predložio bih da se osnuje jedna nacionalna komisija koja bi imala pristup svim institucijama, svim dokumentima i koja bi mogla za par godina da nas obavesti o tome šta je možda sve moglo da se uradi, da se spreče ove tragedije i da na taj način probamo da naučimo nešto iz svega ovoga što se desilo“, preporučuje on.

Profesorka Pravnog: Bili smo zatečeni posle Ribnikara jer nismo imali načina da krivično-pravno reagujemo

Profesorka Pravnog fakulteta Vanja Bajović navela je na tribini „Crna kutija 3. maj“ da smo posle masovnog ubistva u Ribnikaru svi bili zatečeni, a jedan od razloga je što nismo imali načina da krivično-pravno reagujemo.

„U principu, ovo je zločin za koji niko nije krivično odgovarao i niko neće krivično odgovarati. To je nametnulo pitanje koje je dugo prisutno, a to je pitanje spuštanja starosne granice krivične odgovornosti. Da je ta starosna granica bila niža, sad je to u domenu spekulacija, da li bi se zločin desio, da li se zločin ne bi desio. Postojale su neke priče da je ubica pre izvršenja ovog zločina pogledao Krivični zakon, gde je video da nije krivično odgovoran i da je zbog toga, između ostalog, izvršio delo. To ne možemo da dokažemo, znači to su pretpostavke. Međutim, ono što je činjenica i sa čime smo se suočili jeste nepravda da krivično pravo nije moglo da se primeni u konkretnom slučaju usled uzrasta učinioca“, ocenila je ona.

Poručila je da ona dugo zastupa tezu da bi starosna granica trebalo da se spusti, ali bez obzira da li je to ispravna ili ne teza, smatra da je o tome trebalo razgovarati.

Dodaje da su postojale inicijative da se izmeni krivični zakon, dok su neke od porodica žrtava, između ostalog, predložile da se spusti starosna granica krivične odgovornosti.

„I to napominjem, ne za sva krivična dela, već samo za ona krivična dela sa elementima nasilja, gde bi spadala ubistva, teška ubistva, nasilničko ponašanje i tako dalje. Drugi predlog je bio da se uvede novo krivično delo koje bi podrazumevalo, glasilo je, odgovornost roditelja za propuštanje nadzora i vaspitanja maloletnog deteta, gde bi se u neku ruku uspostavio neki vid roditeljske odgovornosti čisto iz razloga, kako bi pravda bila zadovoljena. Ne možemo mi da posmatramo samo dečija prava iz ugla učinioca, treba posmatrati i iz ugla žrtve.

Ističe da su te inicijative ostale u fioci, o njima se nije razgovaralo, Ministarstvo pravde se nijednom nije osvrnulo na njih, „tako da su zataškane, potisnute i jednostavno stavljena je tačka“.

Navela je i da nigde u svetu nije naišla na slučaj da je masovno ubistvo u školi ili bilo gde izvršeno od strane krivično neodgovornog lica.

Podseća i da smo prepisali američka rešenja, kada se radi o masakrima u školama, koja uglavnom podrazumevaju kontrolu oružja. Međutim, smatra da to nije dovoljno.

Gligorijević: U izveštavanju o Ribnikaru i Duboni i Malom Orašju bilo više kršenja privatnosti nego u celoj 2023.

Novinarka i predstavnica Novinarki protiv nasilja Jovana Gligorijević, govoreći o medijskom izveštavanju o tragediji 3. maja u OŠ Ribnikar, i sledećeg dana u Duboni i Malom Orašju, ocenila je da je u njemu bilo više kršenja privatnosti kada se radi o ova dva masovna ubistva, nego u ukupnom izveštavanju u celoj 2023. godini.

Ocenila je i da je u prvih 10 dana posle ovih masovnih ubistava napisano više od 100 tekstova o njima, u kojima je bilo 870 kršenja Kodeksa novinara Srbije.

Dodala je da su najčešće kršene odredbe Kodeksa bile novinarska pažnja i povreda privatnosti.

Istakla je da su mediji 3. maja pre dve godine bili bolji „sva je prilika da se 4. maj i masovno ubistvo u Duboni i Malom Orašju ne bi dogodilo“.

Tekst je prenet sa portala N1.