Javni servisi u Srbiji bez informacija od interesa za javnost

Piše: Marija Grbić, VOICE.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja namenjen je građanima koji ne mogu drugačije da dođu do informacija od institucija, nego obraćajući se, po posebnoj proceduri, institucijama i organima vlasti. Tu mogućnost mogu da koriste i mediji ukoliko na sve druge, uobičajene načine, ne mogu da dođu do neke informacije.

Međutim, bivši direktor programa RTV-a Slobodan Arežina kaže da javni servisi i ne razmišljaju o traženju informacija koje nisu dostupne jer to „nije praksa u redakcijama naših javnih servisa“.

„Ne razmišljaju o tome, jer jednostavno to ne rade. Kao kad biste ih pitali što ne koriste neku super novu tehnologiju. Dakle, oni to uopšte nemaju u svesti. Ne postoji kod njih ideja da bi mogli svojim gledaocima ili slušaocima da pomognu u svakodnevnom životu tako što bi tražili od institucija da daju informacije“, rekao je Arežina.

On je dodao da ne može godinama unazad da se seti primera da su javni servisi pokrenuli neku temu na osnovu informacije koje su tražili od organa vlasti.

Da godinama unazad nema slučajeva koje su otkrili javni servisi na osnovu informacija dobijenih pozivanjem na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, saglasan je i Zlatko Minić iz organizacije Transparentnost Srbija.

On ističe da javni servisi u Srbiji ne samo da se ne bave „osetljivim“ temama, nego ne proveravaju ni izjave političara i nekritički ih prenose.

„Kao novinar smatram da je neprihvatljivo da se mediji pouzdaju u izjave političara, da ih nekritički prenose, da ne zatraže da vide dokumente na koje se (navodno) političari pozivaju. Nije javni interes da gledaoci čuju šta političari kažu, već da im se objasni šta zaista stoji u dokumentu, da im novinari i njhovi sagovornici objasne šta zaista stoji u dokumentu. Otvaranje priča o osetljivim temama, sumnjivim transakcijama, na osnovu dobijenih dokumenata je posebna priča, nešto što bi trebalo da bude normalno, a o čemu na ovom nivou ne vredi ni trošiti reči“, izričit je Minić.

Umesto rada u interesu javnosti, RTS i RTV javni interes posmatraju kroz prizmu interesa vlasti, kaže za VOICE profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i medijski stručnjak dr  Rade Veljanovski.

„Oni mnogo više pokazuju solidarnost sa vlašću, odnosno sa centrima moći kojima je stalo da mnoge informacije ne postanu javna stvar i da javnost ne dobije materijal za kritičko mišljenje“, rekao je Veljanovski.

Nedovoljan otpor javnih servisa pritiscima vlasti

Javni servisi imaju zakonsku obavezu da izveštavaju u interesu javnosti. To je prema Zakonu o javnim medijskim servisima njihova osnovna delatnost. Osim toga, neka od osnovnih načela njihovog rada su „istinito, potpuno, blagovoremeno, potpuno informisanje i nezavnost uređivačke politike“.

Ipak, Rade Veljanovski kaže da je rad medijskih servisa u Srbiji jedan od primera „raskoraka između normativnog i stvarnog“, odnosno onoga što piše u zakonima i onoga što se ostvaruje.

Na pitanje šta je uzrok takvom stanju odnosno šta su otežavajuće okolnosti da se zakonske norme ispoštuju, Veljanovski kaže da je to finansijska zavisnost medijskih servisa koja posledično otvara put pritisku vlasti.

„Pritisak vlasti je očigledan, ali je očigledan i nedovoljan otpor rukovodstava i novinara, pa ne možemo da znamo da li su novinari nedovoljno edukovani ili iz ličnih razloga ne insistiraju na sprovođenju zakona“, smatra Veljanovski.

Veljanovski dodaje da je problem i činjenica da se javni servisi nisu u dovoljnoj meri transformisali iz državnih u javne medije i to što imaju „nekompetentnu“ upravu.

Finansijske i političke pritiske kao otežavajuće okolnosti ističe i Slobodan Arežina.

„Da li će imati pare za platu zavisi od ljudi koje bi mogli da naljute time sto bi tražili neke bitne informacije koje njima ne odgovaraju“, kaže Arežina.

S druge strane, Zlatko Minić smatra da su i autocenzura, odnosno „svest šta su nedodirljive teme“, ali i „ukorenjen sistem prenošenja izjava umesto istraživanja“ prepreke radu medijskih servisa u javnom interesu.

„Ne mogu da sudim da li se novinar, koji bi poslao zahtev, suočava sa obeshrabrivanjem da se tom temom bavi, ukoliko se onaj od koga se informacija traži požali. Takvi mehanizmi nisu nepoznati u medijima pa se možemo nadati da se to javnim servisima ne dešava. Ali ta nada je prilično tanka“, ocenjuje Minić.

Kako prema ocenama naših sagovornika, u javnim servisima nema odgovora na brojna pitanja od javnog interesa, nameće se pitanje da li su mediji civilnog društva preuzeli ulogu javnog servisa.

Minić kaže da se od javnih servisa često mogu čuti „izgovori“ da se ne bave nekim temama jer su to već objavili istraživački portali.

„Od predstavnika javnih servisa možemo da čujemo da su ponosni na svoj uticaj i da nije isto kada nešto objavi javni servis ili istraživački portal. Ali, sa druge strane se od osetljivih tema, od tabu tema koje je vlast ogradila kao nedodirljive – beži, ponekad pod izgovorom da je to već poznato javnosti, jer su to objavili portali“, rekao je Minić.

Veljanovski kaže da istraživački rad medija civilnog društva „ne oslobađa javne servise obaveze da rade svoj posao koji proizilazi iz misije javnog servisa kao posebne vrste medja“.

Šabić: Nisam impresioniran transparentnošću rada javih servisa

Javni medijski servisi imaju posebnu misiju u društvu, pre svega u uspostavljanju i održavanju njegove demokratičnosti. Oni imaju odgovornost prema javnosti i u smislu transparentnosti svog rada, što je definisano Zakonom o javnim medijsim servisima.

Prema tom zakonu, transparentnost se ostvaruje javnošću postupka imenovanja organa javnih servisa, učešćem javnosti u unapređivanju programa, obavezom javnog medijskog servisa da pravovremeno i istinito obaveštava javnost o obavljanju svoje delatnosti, o uslovima i načinu pružanja svojih usluga objavljivanjem plana rada, finansijskog plana i izveštaja o radu i poslovanju.

Da je bilo problema u javnosti rada medijskih servisa, podseća bivši Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. U nekoliko navrata, Poverenik je morao da donosi rešenja koja su javnim servisima nalagala da daju informacije koje je, kako kaže, trebalo „bez problema“ da objave.

„Primera radi, čitav postupak, medijska kampanja se vodila da bi se saznalo kolika su primanja u RTS-u. Podsećam takođe da je gotovo komična situacija bila sa zahtevom Nezavisnog društva novinara Vojvodine kada su tražili podatke o licima koja su učestvovala na konkursima sa urednike. I te informacije su uskraćene na karikaturalan način – štiteći privatnost gde je sa biografija uklonjeno i ono najminimalnije, dakle ono sto se svakako moralo znati“, podsetio je Šabić na istraživanje VOICE-a u vezi sa biografijama urednika na RTV-u.

Osim toga, Šabić ističe da je situacija u vezi sa javnim servisima u Srbiji još ozbiljnija ako se uzme u obzir njihova uloga u „proaktivnom“ informisanju i „afirmaciji prava građana da znaju“. On dodaje da su oba javna servisa „svela svoju ulogu na nivo koji je nedopustivo nizak“.