Nobel

Piše Ana Simona Zelenovic

Dodela Nobelove nagrade, pored nagrađivanja doprinosa u nauci, aktivizmu i književnosti, predstavlja i odraz društvenog sistema vrednosti, odnosno konsenzus o tome ko zaslužuje da bude upisan u istoriju kao uzoran primer drugima. Upravo stoga je dodela Nobelove nagrade svedočanstvo o tome da nauka ili umetnost ne postoje izolovano od društvenog morala, da ni u nauci kao ni umetnosti “napreci” nisu isključivo objektivno merljivi. Ona odražava društvenu spremnost da se, po potrebi, politika odvoji od doprinosa u nauci i umetnosti, a po potrebi, da motiv u osnovi nagrađivanja određenog doprinosa bude upravo politika. Što bi rekla premijerka “Ima veze sa mnom, ali i nema veze sa mnom”.
Ovogodišnja dodela Nobelove nagrade za književnost izazvala je veliku kontroverzu budući da je njen dobitnik austrijski pisac Peter Handke, koji je pored držanja govora na sahrani bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, takođe optužen da je poricao postojanje logora u Bosni i genocida u Srebrenici. Šta je zaista Handke rekao? U članku “Hajde da pričamo o Jugoslaviji” iz 2006, pisac pokušava da izjednači odgovornost svih strana, da umanji veličinu srpskih zločina i predstavi ceo rat kao strašnu sudbinu u kojoj su za ratne zločine svi krivi i odgovorni. Takođe, on poziva “da prestanemo da poredimo Miloševića sa Hitlerom”, Magbetom ili Čaušeskuom i da prestanemo da koristimo sintagmu “koncentracioni logori” u imenovanju onoga što se dešavalo u Bosni. Iako ne poriče postojanje logora, on insistira da njihovo postojanje, uključujući i masakr u Srebrenici, ne treba da se povezuje automatski sa bosanskim Srbima. Upravo tu je Handke prešao svaku granicu miroljubivih tendencija da se sagledaju kompleksnosti situacije i dozvolio sebi da negira odgovornost Srba za genocid čije negiranje i dalje izaziva političke probleme u regionalnoj politici. Nadalje masakr u Srebrenici “pravda” osvetom za masakr srpskog stanovništva u selu Kravica, koji se desio na Božić 1993, koji je legitimno po njegovom mišljenju nazvati genocidom, budući da je masakr izvršen nad ženama i decom. Poručuje takođe da opsadu Sarajeva kao i “snipers of Sarajevo” ne treba vezivati isključivo za bosanske Srbe.
Dok se namera pisca da otkloni isključivo sprsku krivicu za ratne zločine ne mora tumačiti kao izričito desničarski stav, već kao otklon od pojednostavljenja složene situacije rata u Bosni i Hercegovini, njegov pokušaj da otkloni srpsku krivicu onde gde ona nipošto ne sme biti otklonjena, nosi sa sobom opasne posledice. Svako “biranje strana” u slučaju ratova 1990. podrazumeva zanemarivanje istine, nepravdu prema svim žrtvama i prema istoriji iz koje treba da učimo.
Kao neko ko poznaje manipulativni kapacitet reči i njihovog značenja, jedan pisac ima društvenu i političku odgovornost prema tome kako ih koristi, možda i veću od onih koji ovih svojstava reči nisu svesni. Apel iz 2004. u kom poziva na odbranu Slobodana Miloševića kao i njegov govor na sahrani Slobodana Miloševića 2006, glasno je kritikovala književna i kulturna zajednica. Nominacija za Heinrich Heine nagradu 2006. godine je povučena upravo zbog ovih Handkeovih političkih stavova. Takođe, internacionalna nagrada Ibsen, 2014. godine izazvala je proteste u Oslu. Alain Finkielkraut, francuski filozof, nazvao je Handkea “ideološkim čudovištem”, a Slavoj Žižek j rekao da je njegova “glorifikacija Srba cinizam”. Susan Sontag, koja je provela nekoliko meseci u Sarajevu za vreme rata u Bosni, izjavila je posle njegovih političkih iskaza da je Handke “završio” sa Njujorkom. Salman Rushdie, i sam proganjan zbog svojih „Satanskih stihova”, optužio je Handkea za lojalnost „balkanskom kasapinu”, kako je Milošević nazivan, te za “moralno slepilo i mržnju prema modernom svetu”. Handkeova nagrada sporna je i za udruženje PEN Amerika, gde smatraju da je on svoj glas koristio za podrivanje istorijske istine.
Handke je pažnju javnosti zadobio još početkom 1996. nakon objavljivanja kontroverznog dela Jedno zimsko putovanje ka rijekama Dunavu, Savi, Moravi i Drini ili Pravda za Srbiju. U martu 2004, zajedno s kanadskim piscem Robertom Dicksonom, potpisao je apel koji poziva na odbranu Miloševića, a iste godine posetio ga je u zatvoru u Hagu. Handke navodi da je Miloševića posetio u Haškom tribunalu na molbu njegovog advokata Zdenka Tomanovića. Na sahranu bivšeg predsednika Srbije 2006. u Požarevcu ističe da je došao na molbu porodice. Iako je tokom sahrane rekao: Takozvani svet nije svet. Ja ne znam istinu, ali gledam, slušam, osećam, sećam se, pitam se. Zbog toga sam danas ovde, sa Jugoslavijom, sa Srbijom i sa Slobodanom Miloševićem, a zatim u intervjuu za Politiku navodi:
Nisam stavio ružu na Miloševićev grob, nisam poljubio njegov kovčeg, to su bile laži koje je lansirao francuski nedeljnik Nuvel obzervater. Ja nemam stav prema Slobodanu Miloševiću, odbijam da ga imam, ali bih se osećao kao da sam nešto važno propustio da nisam bio na njegovoj sahrani.
Zvanični stav Srbije prema ovom piscu izražen je prvo kada je prilikom poseta pisca, kada se u razgovoru tadašnji predsednik, Tomislav Nikolić, zahvaljivao Handkeu za zalaganje “da se Srbi na što verodostojni način prikažu publici u svetu”, a drugi put, kada je 2012. postao i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Treći put Beograd je pokazao zvaničan stav kada je 2015. Handke dobio nagradu počasnog građanina Beograda. Ovakav odnos Srbije govori sa jedne strane o nekritičkom odnosu vlade prema srpskoj istoriji, establišmentu i slici sebe u javnosti, te stoga i nedostatku jasno preuzete odgovornosti za istorijske zločine (da ne maštamo o političkom cilju njihovog neponavljanja), a sa druge o već dobro poznatim desničarskim vrednostima “srpske intelektualne elite” Akademije nauka i umetnosti. Podrška odluci o Nobelovoj nagradi došla je od gradonačelnika Beograda, Zorana Radojčića, koji je za Handkea rekao da je “veliki pisac, humanista i čovek koji voli Srbiju”. Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik siguran da je “najveće književno priznanje na svetu otišlo u prave ruke”. Vest da je Handkeu dodeljen “Nobel” srpski akademici nisu dočekali sa uzvikom “zar već!” nego “zar tek sad!” preneo je, za Večernje Novosti predsednik SANU Vladimir Kostić. Udruženje književnika Srbije uputilo je austrijskom piscu čestitku, koju je potpisao predsednik Milovan Vitezović.
Političari iz regiona su se oglasili povodom ove odluke, tražeći da odluka o nagradi bude opozvana. Albanski ministar spoljnih poslova Gent Cakaj napisao je na svom tviteru da je sramno što se nagrada uručuje onome ko “poriče genocid”. Predsednik Kosova, Hashim Thaqi, se na tviteru takođe oglasio kako je odluka o dodeli nagrade donela “neizmeran bol nebrojivim žrtvama” rata. Ambasadorka Kosova u SAD-u, Vlora Citaku, je objavila Handkeov citat “Ponekad bih voleo da sam pravoslavni sveštenik koji se bori za Kosovo” dodajući “U svetu punom brilijantnih pisaca, Nobelov komitet je odlučio da nagradi propagandistu etničke mržnje i nasilja. Nešto je ozbiljno pošlo po zlu!” Član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Šefik Džaferović nazvao je dodelu “skandaloznom i sramnom”, ističući da godinama nakon završetka rata Handke nije pokazao ni najmanji znak pokajanja niti je pružio izvinjenje žrtvama genocida, silovanja, logora i drugih zločina, te da do danas negira istinu o genocidu u Srebrenici i tvrdi da su građani Sarajeva tokom opsade inscenirali pokolje. Predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić najavio je da će naredne sedmice Švedskoj akademiji i Komitetu uputiti protestno pismo i ocenio da je takva odluka “za svaku osudu”.
Svedoci Srebrenice i udruženje Majki Srebrenice odluku o nagradi osudili su najoštrije. Emir Suljagić koji je preživeo masakr u Srebrenici, sada profesor medjunarodnih odnosa u Sarajevu napisao je na društvenim mrežama: “Poklonik Miloševića i negacionista dobija Noebelovu nagradu za književnost…. Kakvo vreme…”. Udruženje Majke Srebrenice saopštilo je da će od Komiteta za dodelu Nobela tražiti da mu se oduzme nagrada. Nakon što su brojni pojedinci i organizacije osudili odluku Komiteta za književnost Kraljevske švedske akademije nauka da Nobelovu nagradu dodeli kontroverznom austrijskom književniku, iz Nobelove fondacije poručili su da Nobelova nagrada ne može biti oduzeta. “Nobelova nagrada ne može biti oduzeta. U statutima Nobelove fondacije ne spominje se takva mogućnost. Nijedan od odbora za dodelu nagrada u Stokholmu ili Oslu nikad nije razmišljao o opozivu nagrade nakon što je dodeljena”, rekao je Mikael Ostlund, predstavnik za medije pri Nobelovoj fondacije.
Handke nije jedini Nobelom nagrađeni književnik čiji su moralni i politički sistem vrednosti upitni. Harold Pinter je 2005. dobio ovu prestižnu nagradu, a poznato je da je podržao kampanju “Free Milošević”. Pinter je Miloševića nazvao “stubom stabilnosti” u regionu i podržao internacionalnu inicijativu za njegovu odbranu. Takođe, dobitnik Nobela za književnost 2010. godine, Mario Vargas Llosa, bio je pobornik političke desnice, ekonomskog liberalizma, kao i diskriminatornih zakona koji je Haićane liševao državljanstva Dominikanske republike. Nekoliko problema se javlja kod ovakvih situacija. Jedna je svakako stara ali uvek aktuelna dilema može li se i na koji način autor odvojiti od svojih dela? Kako da se nagradi doprinos svetskoj književnosti, a da se u isto vreme ne podrže nacionalistički, desničarski ili fašistički stavovi autora? Pri ovoj dilemi uvek se navodi primer američkog književnika Ezre Pounda, čije mesto u svetskoj književnosti niko ne pokušava da ospori ili umanji, za razliku od njegovih duboko diskriminatornih političkih stavova koji su verovatno i razlog zašto nikada nije dobio Nobelovu nagradu. Pound je bio otvoreni simpatizer nacita, fašista i antisemita, podržavao je Musolinija i imao radio emisiju na italijanskom radiju gde je svoje antisemitske ideje otvoreno javno propagirao nekoliko puta nedeljno. Kao što je Handke u nekim svojim delima iskazao svoje političke stavove manje ili više eksplicitno, Pound je u svom Canto XLV provukao kroz jezički izraz antisemitizam, nazivajući Jevreje bogatašima koji su uroćeni protiv demokratije. U ovakvim slučajevima jezička forma i književni doprinos neodvojivi su od sadržaja dela i njihovih političkih implikacija.
Druga dilema je kako imati poverenje u kriterijume komiteta za Nobelovu nagradu, budući da su kroz istoriju tendenciozno koristili Nobelovu nagradu za mir i književnost kao sredstvo političke podrške ili kritike. Tokom II svetskog rata švedski komitet je nagradio istočnoevropske pisce neretko disidente poput Borisa Pasternaka, Aleksandra Solženjicina, Jaroslav Seifret, Jozefa Brodskog, dok su po osnivanju mnogi ruski pisci poput Čehova ili Tolstoja bili izostavljeni. Takođe, otkako je Kina postala velika globalna ekonomska i politička sila njeni disidenti dobili su Nobelove nagrade za mir i knjiženost – poput aktviste Liu Xiaobo-a ili pisca Gao Xingjiana koji se 2000 dobivši Nobela, odrekao svog kineskog državljanstva u korist Francuskog. Političke kontroverze Nobelove nagrade za mir su još češće nego kada je u pitanju nagrada za književnost. Što ne čudi kada se uzme u obzir da su njeni dobitnici između ostalih i Mihail Gorbačov, Jaser Arafat, Barak Obama, Henri Kinindžer, kao i Evropska Unija.
Prošlogodišnja kontroverza u Švedskoj akademiji odložila je dodelu Nobelove nagrade za književnost. Podsetimo se da je skandal koji je odložio dodelu bio vezan za člana Akademije, Jean-Claude Arnault-a koga je 18 žena prijavilo za seksualno nasilje, a koji je do sada osuđen zbog dva. Mnogi članovi i članice reagovali su na ovaj skandal svojim odstupanjem ili bojkotom Akademije i izazvali zabrinutost za njenu budućnost. Ove godine nagradu je sa zakašnjenjem dobila poljska književnica, Olga Tokarczuk, koja je time postala tek petnaesta žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Od ukupnog broja dobitnika svih Nobelovih nagrada 853 dobitnika su muškarci dok je samo 51 žena dobitnica. Primetan je i značajno manji broj žena nagrađenih za doprinose u prirodnim naukama, što odražava još uvek prisutnu neravnopravnost i njihovu nedovoljnu zastupljenost u ovim naučnim oblastima.
Vraćam se na primedbu kojom počinje tekst – da je Nobelova nagrada daleko od obejkivnog merila naučnih doprinosa, da kriterijumi njene dodele zavise i te kako od društvenog i političkog konteksta i da estetski kriterijumi možda jesu najvažniji, ali svkako nisu i presudni. Ostaju otvorene dileme vezane za odvajanje autora čiji su politički stavovi kontroverzni od njihovih dela, ali čini mi se manje su otvorene dileme vezane za to treba li ili ne takve autore podržati. U svetu kome preti porast ekstrmne desnice, nacizma, fašizma, divljeg neoliberalizma i održanje imperijalizma militarizmom, u kome su istorijske činjenice ideologijom i revizionizmom dovedene u pitanje, komitet za dodelu Nobelove nagrade ne bi trebalo da ima dileme. Društvene i političke posledice koju dodela ovakve nagrade ima su ogromne, stoga tolika treba da bude i odgovornost koju komitet nosi. Od odgovornosti ne smeju biti lišeni ni oni autori u čije estetske doprinose ne sumnjamo. Albert Camus je u svom govoru na primanju Nobelove nagrade za književnost 1957. rekao: “kakve god da su naše lične slabosti, plemenitost naše veštine mora uvek biti utemeljena u dva obećanja, koja je teško održati: odbijanje laganja o onome o čemu se zna i otpor opresiji”. Možda bi ovako definisanu plemenitost trebalo uzeti u obzir pri razmatranju kriterijuma za Nobelovu nagradu.

Tekst prenet sa podkasta Remarker