Mini Šengen – šta nam je još neophodno osim brisanja granica

Piše: Goran Miletić, Remarker

Ne možete biti protiv toga da Srbija i Albanija, koje su komunicirale samo onda kada su baš morale, sada uspostave jedinstveno tržište radne snage, drastično lakši protok roba i kretanje samo sa ličnom kartom. Makedonija je jedna od tri zemlje koje su pokrenule inicijativu, a deluje da će se Crna Gora pridružiti. Ukoliko to učine Kosovo i Bosna i Hercegovina (koji za sada imaju velike rezerve), kao građanin ne možete biti nezadovoljni. Slično je i sa inicijativom za ukidanje rominga između zemalja regiona. Iako u nju i dalje nisu uključene sve države niti je do potpunog ukidanja došlo, teško bi bilo protiviti se situaciji u kojoj bi svi u regionu razgovarali po ceni lokalnog poziva. U regionu u kome je iskrena i ravnopravna saradnja bez ikakvog uslovljavanja luksuz za nevladine organizacije, svaka nova inicijativa na državnom nivou je i više nego potrebna. Obzirom da gotovo i nema onih koje dolaze od predstavnika vlasti, a koje znače olakšanje za građane, ‘mini Šengen’ bi trebao da zasluži našu podršku bez dileme.

Sama činjenica da se predsednici tri (ili sada već četiri) države regiona sastaju jednom mesečno, deluje ohrabrujuće. Situacija je uporediva sa stanarima šest zgrada, od kojih su iz tri zgrade pokrenuli inicijativu da se fasade srede i okreče. Deluje jednostavno, ali ako odnosi među komšijama nisu dobri iz veoma ozbiljnih razloga, onda krečenje fasade neće promeniti mnogo toga. Umanjiti značaj granica između država ili ih potpuno izbrisati nije moguće bez najmanje tri rešavanja tri grupe problema koje su predstavnici vlasti Albanije, Makedonije i Srbije (namerno ili slučajno) ignorisali.

Prvo, uspeh inicijative u svakom regionu znači da su svi uključeni na ravnopravnim osnovama i da prošlost neće biti jača od sadašnjosti. Na konkretnom primeru, to bi značilo da Srbija i Bosna i Hercegovina moraju priznati Kosovo bez odlaganja i uspostaviti dobrosusedske odnose kao sa svakom drugom državom u regionu. Istovremeno, Srbija mora prestati sa tretiranjem Republike Srpske kao države i idejom da ‘štiti Srbe gde god da su’. Paralelno sa priznanjem bi morao da teče potpun i jasan proces suočavanja sa prošlošću u svim državama regiona, u kome oni za koje se utvrdi da su činili ratne zločine i teške povrede ljudskih prava neće biti heroji i imati podršku predstavnika vlasti. Dvadeset godina od kraja ratova na prostoru prethodne Jugoslavije, pravda za žrtve ne može više biti viđena kao nedostižan ideal, niti kao pretnja za sopstvenu naciju. Pored postupaka pred sudovima, Inicijativa REKOM je odlično rešenje do koje su predstavnici građana regiona došli sami, ali za koju još uvek nije načinjen finalni korak koji zavisi od političke volje. Hapšenja državljana susednih država zbog optužbi za ratne zločine jasan su znak da se bliska prošlost ne može tek tako ostaviti po strani i proglasiti sloboda kretanja.

Drugi problem koji je potrebno rešiti u svakoj od zemalja regiona je vladavina prava, efikasna primena zakona, jednakost pred zakonom i sve ostalo što je potrebno da bi se međunarodni standardi zaštite ljudskih prava sprovodili na isti način u svim zemljama regiona. Bez ovoga ne bi bilo ni ‘velikog Šengena’ niti svega onoga što EU predstavlja. Ako zabrana diskriminacije ne znači isto u Švedskoj i Španiji i ako nema garancija da će ovaj standard biti isto implementiran u Berlinu i Rimu, onda sloboda kretanja radne snage ima malo smisla. Nije poenta da neko iz Tirane ili Prištine lakše dobije radnu dozvolu i dođe u Beograd da radi, već on mora imati garancije da će biti tretiran bez ikakve diskriminacije ili imati adekvatan pristup pravdi ako bude žrtva diskriminacije. Da li je to realno u društvu u kome je diskriminacija konstantan problem, a brza i efikasna reakcija na povrede ljudskih prava uglavnom izuzetak, a ne pravilo? Koliko je to realno ako postoje etničke distance od preko 80% prema nacionalnim zajednicama u okruženju? To ne znači da svaka zemlja regiona treba da se zatvori u svoje granice, već da vladavina prava, jednakost i ceo korpus ljudskih prava moraju biti unapređeni paralelno sa ovom inicijativom. To se ne može učiniti na regionalnom nivou, već isključivo u svakoj od zemalja regiona ponaosob. Nažalost, i pored ogromne podrške EU, SAD i drugih zemalja Zapada, ispostavilo se da poštovanje standarda ipak zavisi od političke volje, a očigledno je da će tako biti i u narednom periodu. Činjenica da u svim državama važe standardi Saveta Evrope i prilično detaljna tumačenja ovih standarda kroz presude Evropskog suda za ljudska prava, još uvek nam nije dovoljno pomogla.

Treći problem se tiče kriminala i korupcije u svim zemljama regiona. Iako se po pravilu izbori u regionu dobijaju upravo obećanjem da će se posle dolaska na vlast „iskoreniti kriminal i korupcija“, sva nezavisna istraživanja i svakodnevica pokazuju da smo daleko od onoga što se smatra „prihvatljivim nivoom korupcije“. Ako se povećava stepen saradnje kroz ‘mini Šengen’ neophodan je zajednički rad na borbi protiv kriminala i korupcije u regionu. Nažalost, skori odlazak čoveka na Mars je trenutno mnogo izvesniji nego bilo kakav veći napredak u ovoj oblasti.

Pored ova tri osnovna problema, potrebno je odustati od bilo kakvog ‘verbalnog rata’ u regionu i potrebe da ‘MI’ pokažemo ‘NJIMA’ ili da se svaka prilika koristi za populizam koji donosi političku korist. Zbog svoje politike tokom 1990. i nacionalizma od kog se ne odustaje, ali i činjenice da je njen Predsednik jedan od pokretača ‘mini Šengena’, Srbija mora biti prva koja će prekinuti sa ovakvom praksom. Štaviše, stari trikovi u kojima se lideri regiona tokom jutra zajedno slikaju u Briselu, a uveče daju populističke izjave više nikom nisu zanimljivi. U regionu se mora prestati sa idejama dominacije Srbije i Srba, a uz negiranje identiteta ili interesa svih ne-srpskih zajednica u regionu.

Jedan od argumenata protiv ‘mini Šengena’ je i želja da takva ideja ne bude zamena za pristupanje Evropskoj Uniji, koje je manje ili više u toku u svim zemljama regiona. Međutim, kada se malo detaljnije analizira, proces pristupanja EU je praktično zaustavljen u svih šest zemalja. Kada razgovarate sa donosiocima odluka u Briselu, reći će vam da napredak Kosova i Srbije prema EU zavisi od njihovog međusobnog dogovora i ‘pravno obavezujućeg sporazuma’. Vizna liberalizacija za kosovske građane sada zavisi samo od političke volje država članica EU, dok je ista ta volja dovela do toga da Srbija sada otvara samo po jedno poglavlje na svakih šest meseci. Istovremeno, sve je verovatnije da će se otvaranje poglavlja u slučaju Srbije potpuno zaustaviti ukoliko ne bude nikakvog napretka u vladavini prava i pregovorima sa Kosovom. Obzirom da je već sada jasno da se to neće desiti sve do završetka izbornog ciklusa u maju i formiranja Vlade, neke (pozitivne) promene bi mogle da se dese tek u drugoj polovini godine. Što se tiče Bosne i Hercegovine, jedino je izvesno da je Evropska Unija sada potpuno svesna ozbiljnosti situacije u ovoj zemlji, ali u Briselu gotovo i da nema ideja kako bi EU (zaista) mogla da pomogne. Crna Gora je možda najzanimljiviji primer jer je otvorila 32 od 33 poglavlja, a jedino preostalo poglavlje se odnosi na konkurenciju. Od otvorenih poglavlja privremeno je zatvorila samo tri. Na portalima se mogu pronaći uglavnom izjave predstavnika vlasti ove zemlje prema kojima je Crna Gora lider u regionu u oblasti evropskih integracija. Međutim, u Evropskoj komisiji uglavnom kažu da postoji ogromna frustracija, budući da Crna Gora nema ‘otvorenih pitanja’, a veoma sporo implementira ono što obeća i što je dogovoreno na sastancima u Briselu. Zbog toga do sada i nije zatvoreno više poglavlja.

Slučaj Makedonije i Albanije je već dobro poznat, a sem činjenice da je otvaranje pregovora blokirala Francuska i različitih teorija zavere koje se vezuju za to, mediji su objavili malo detalja koji se temelje na činjenicama. Francuska nije bila jedina zemlja koja je bila protiv početka pregovora. Pored ostalih, tu je bila Holandija koja je i ranije u sličnim situacijama bila prilično uzdržana, uvek sa veoma jasnim razlozima koji su se uvek ticali vladavine prava. Sa druge strane, izveštaji o francuskom predlogu za reformu procesa proširenja uglavnom su fokusirani na činjenicu da bi zemlje imale pristup strukturnim fondovima EU i pre samog pristupanja, dok je malo ko naglasio princip reverzibilnosti koji ovaj predlog sadrži. Imajući u vidu situacije u kojima se brzina napretka drastično smanjuje ili kada se novim zakonima i politikama poništavaju neki pozitivni rezultati, ovaj princip bi mogao pomoći u potrebnoj održivosti reformi u regionu. Nažalost, trenutno deluje da do dogovora između članica EU neće doći pre majskog samita u Zagrebu, što znači novih nekoliko meseci opravdanja za neaktivnost svih zemalja regiona.

Pored priče o proširenju, za koju sada gotovo svi u regionu veruju da je mit i da će do njega teško doći zbog političkih razloga u zemljama članicama EU, veoma popularna je i ideja da se ništa u regionu ne može promeniti bez Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Prema ovoj staroj bajci sa mnogo novih ljubitelja, potpuno je nepotrebno raditi bilo šta što se tiče vladavine prava, izgradnje institucija, medijskih sloboda i ljudskih prava, jer će na kraju sve biti rezultat dogovora Rusije i SAD, koji će onda EU prihvatiti i tada ćemo u regionu ‘krenuti napred’. Ova duboko ukorenjena predrasuda je možda i najopasnija, jer unapred amnestira od odgovornosti one koji vrše vlast u zemljama regiona, ali i one koji su u opoziciji i koji će pre ili kasnije doći na vlast.

Tekst je dostupan i na engleskom jeziku i deo je zajedničkog projekta razmene sa portalom sbunker.net iz Prištine.

Pročitajte i verziju na albanskom jeziku na sajtu Sbunkera.