Ljubičasti izgovor

Piše: Mina Ćirić, Remarker

Kolega koji je primetio određeni šablon u mom ponašanju, predložio mi je da guglam „strah od uspeha“.

„Misliš od neuspeha?“

„Mislim od uspeha.“

Ovo je trajalo neko vreme zato što sam ja ponavljala pitanje, smejala se i vikala „kakav čovek može da se plaši uspeha, pa to je sve što želim“, a onda sam pritegla elastični zavoj na kolenu i sela da guglam levom rukom.

Treba napraviti razliku između dva straha. Strah od neuspeha podrazumeva: mozganje o tome šta drugi misle i zabrinutost da će izgubiti interesovanje za tebe, ili veru u tebe, ili da ćeš razočarati nekoga; sumnju u sopstvene sposobnosti (pamet, izdržljivost, snalažljivost, talenat…); rad sa pet posto snage da bi smanjio/la očekivanja okoline; prokrastinaciju; kampanjski rad; smišljanje izgovora zbog kojih ne dolaziš do cilja, a ako si dovoljno maštovit/a i ubedljiv/a, proradi moć sugestije pa izgovori postanu realnost (ono kad te stvarno zaboli stomak).

Strah od neuspeha deluje izlečivo ako ne odmah, onda do kraja 2020. godine. Neuspeh je tu pa je tu, nema mnogo mudrosti. Možeš da probaš da proceniš „ako ne uspem desiće se to i to“ i da daš sve od sebe da se ne desi. Neko se navikne na neuspeh, neko ne pristane pa plače svaki put kad padne, a neko promeni način razmišljanja i shvati da je bio/la previše strog/a prema sebi.

Uspeh je nešto drugo: promena, rad i odgovornost.

A nema ničeg strašnijeg na svetu!

Uspeh ne izgleda kao na filmu ili Instagramu.

Uspeh znači da moraš da održavaš i zalivaš i da gledaš kako raste i da reaguješ i da usmeravaš.

Uspeh znači da uvek imaš još posla.

Uspeh znači da moraš da planiraš i da budeš svestan/na da ni jedno planiranje ne znači da se neće desiti nešto neplanirano. Uspeh znači da si možda uradio/la nešto što te podiže na stepenik više u odnosu na kolege/prijatelje/članove porodice. Uspeh znači da ćeš možda izgubiti neke ljude (ko još voli tuđi uspeh kad, evo, ni svoj ne umemo da podnesemo). Uspeh znači – svaka čast što si se pomerio/la s mesta, ali ako odavde padneš, e to će da te boli više nego bilo koji neuspeh (koji sada zvuči kao letovanje).

Strah od uspeha funkcioniše na nesvesnom nivou, zato je opasan. Njegove posledice učitavamo kao sastavne delove života koji nisu baš prijatni, ali ih zbog nečega trpimo. Čak smo se i srodili s njima toliko da ih doživljavamo kao produžetak karaktera: uvek kasni, ne vadi cigaretu iz usta, ne spava dovoljno, ne ume da postavi prioritete, nezdravo se hrani, previše se oslanja na druge, ne ume s parama… Da ne kasni – dobila bi posao, da ne puši – istrčao bi maraton, kad bi se naspavala – bila bi produktivnija, kad bi se hranila zdravije izgledala bi kao boginja, kad se ne bi oslanjao na druge – ko bi mu bio kriv?

To je kao kada bismo, na primer, živeli u državi u kojoj se opozicione kampanje zasnivaju na krivljenju vlasti, a kad bi im sklonio krivca – šta bi im preostalo? Čak i kad im se slogani ili govori ne referišu isključivo na vlast, uvek se provlači gnev i na njemu se sve zasniva.

Borba protiv, a ne borba za.

Ideja za rad na političkim naukama: „Opozicioni govori koji se bave rešenjima bez trošenja energije na pljuvanje“. Do dve strane – do petka.

Evo ja bih sad bila primabalerina da me neka čudnovata sila nije odvela na klizanje i oborila me na koleno, true story. Sve dok nastavljam da se povređujem svaki put kad počnem da napredujem i sve dok mi je koleno u zavoju, ja sam mogla da budem primabalerina i šta vi bre uopšte znate. Ima i u CV da stavim to „mogla sam da budem“.

Nema ništa slađe od izgovora, zavisnosti i ponavljanja grešaka.

Hajde iskreno: je l’ nam bar malo slatko što je proglašen ljubičasti alarm?

Nije, kako mogu tako nešto da kažem, sram me bilo!

Ali zar zagađen vazduh nije očigledna posledica jednog šablona ponašanja? Između ostalog, to da burno reagujemo na probleme tek kad je kasno. Kako beše piše na tablama kod nekih semafora – „Misli o vazduhu pre nego što ga ugledaš“? Sad nemamo ništa više sem tog izgovora – živim u zemlji s ljubičastim alarmom i uopšte mi nije ljubičanstveno, sorry. Zauzet/a sam, čitam tekstove o tome koliko nije uloženo u ekologiju – pošto je već došlo do toga da je opasnije da dišem nego da ne dišem.

Ma sladimo se. Dobar je izgovor.

Kad sam imala šesnaest godina bila s jednim tipom koji je odlučio da je sve u životu nebitno zato što će ionako da se desi zombi apokalipsa. („Uvek bira ludake“, može i to na onaj gore spisak). Kad smo raskinuli prosto nisam znala šta da radim zato što sam shvatila da ipak moram da ispunim to vreme pre nego što svetom NAPOKON ne zavladaju zombiji.

Evo, apokalipsa je na pomolu. Požari, poplave, bombe, gas maske – sve je tu. Tu su i izgovori, neće nam ih niko uzeti, stvarno nas boli stomak, svi nam veruju. Čestitam, loše je. Ne umemo da klizamo, nema veze, hajde da naučimo da padamo na dupe. Predlog i pozdrav za koleginicu od koje sam ga pokupila: „ko je kriv“ zamenimo sa „gde je nastao problem“? I tako svaki put, za sve.

Do dve strane – do petka.