Kako se obući?

Piše Mina Ćirić

Izbegavam feminističke teme zato što imam loša iskustva s osobama koje nazivaju sebe feministima ili feministkinjama, a imaju dvostruke standarde – iako misle da se zalažu za jednakost, više navijaju za devojčice nego za dečake, a one koji se nalaze na spektru između ta dva jednostavno ne priznaju. (Daleko od toga da su svi/sve takvi, samo kažem da ima slučajeva i da su diskusije s njima u najmanju ruku zamarajuće). Međutim, kad pročitaš da su određene firme u Japanu zabranile isključivo ženama da nose naočare, prvo pomisliš da je u pitanju lažna vest, a onda shvatiš da priča o jednakom navijanju za sve, pada u vodu, zato što do nje čovečanstvo očigledno nije još dobacilo.

Koje razloge navode firme? U tradicionalnim restoranima japanske kuhinje – naočare se ne slažu uz kimono. Za radnice zaposlene u avio-kompanijama – bezbednosni razlozi. Za radnice koje rade u kompanijama za negu lepote – ne vidi se šminka. Postoje i komentari da žene koje nose naočare deluju hladno i odbojno mušterijama, ili da su manje ženstvene. Zanima me zašto baš sad? Stjuardese su i ranije nosile naočare, kao i konobarice, pa čak i te kojima je kimono dress code ili uniforma. Još jedno pitanje koje se nameće je – kako to da muškarci koji nose naočare nisu odbojni mušterijama? Za prvo pitanje nisam našla objašnjenje, a za drugo nisam ni tražila.

Da li je ovo neka suluda marketinška kampanja za kontaktna sočiva?

Postoji hashtag #glassesareforbidden, koji koriste svi koji žele da podignu svest o ovoj zabrani. Kad ukucam ovaj hashtag vidim da je poslednji post od pre jedan dan i da je većina objava samo šerovanje jedne te iste vesti koju su sve novine prežvakale hiljadu puta, ili devojke koje se slikaju da bi dokazale da mogu da budu ženstvene i sa naočarama. Zato što se to ne podrazumeva?

Jedini konkretan opis stanja dala je u intervjuu za neki biznis portal žena koja je tražila da se ne navede ni njeno ni ime robne kuće u kojoj radi na info-pultu. Osim što je opisivala kako je žuljaju sočiva, odala je i još neke detalje: da ih poslodavci nagovaraju da budu isto našminkane, diktiraju im boju kose, a što je najčudnije, ne dozvoljavaju im čak ni da nose zaštitne maske kad su bolesne. Kao da poslodavci žele da njihove zaposlene izgledaju identično – po svaku cenu.

Nešto veći hashtag bio je #KuToo, takođe pokrenut u Japanu (aluzija na #MeToo), kao reakcija na zabranu poslodavaca da žene nose ravne cipele. U određenim kompanijama postoji čak i propisana visina štikli. („Kitten“ heels ne dolaze u obzir!) Celu stvar pokrenula je Jumi Išikava, radnica u pogrebnom preduzeću. U kome je, jelte, bilo prekopotrebno i veoma praktično da nosi visoke štikle. Skoro 19.000 ljudi potpisalo je peticiju u Japanu kojom se traži da se ukinu pravila oblačenja za žene koja podrazumevaju nošenje visokih štikli na radnom mestu. I to je to.

Pokret #KuToo jenjava od kako je japanski ministar rada izjavio da je nošenje viskih štikli na poslu „neophodno“ i „prikladno“. Podsećam da ovde ne govorimo o nečemu kao što je bio incident na Kanskom festivalu 2015, kad je ženama koje su došle u ravnim cipelama bilo zabranjeno da prošetaju crvenim tepihom (pa su glumice nakon toga iskoristile priliku da, u okviru istog tog festivala progovore na temu diskriminacije i bespotrebnih dress code-ova, a Kristen Stjuart je skrenula pažnju na sebe tako što se tri godine nakon incidenta izula dok je hodala po crvenom tepihu). Govorimo o ženama koje svaki dan moraju da hodaju u neudobonoj odeći, što je veliki medicinski problem, isto kao i zabrana nošenja naočara za vid.

Znam – koga briga, Japan je daleko. Ali kako stoje stvari kod nas kad je u pitanju oblačenje za posao? Postoje razni saveti kako se oblačiti na poslu. Izdvajam favorite:
„Ukoliko nemate odelo i niste u prilici da ga kupite, nemojte pozajmljivati odelo dva broja veće: sa njim ne samo da nećete ostaviti dobar utisak već ćete izgledati nemarno i nesvesno svog izgleda.“

„Ako pantalone imaju gajke za kaiš – onda obavezno treba da ga nosite. To je zakon i pravilo. Boja kaiša treba da se slaže sa bojom obuće. I to je zakon. Kaiš sa upadljivom kopčom je van poslovnog kodeksa. Ipak, idealno odelo je ono gde za pantalone kaiš nije predviđen. Svedeni tregeri ili ne, pak su, izbor džentlmena.“

„Najbolje je nositi sokne navučene do sredine lista. Pa čak i ako je potrebno, držače, tregere, za čarape. Ovo izgleda dramatično, ali zato vas neće izdati u momentu zauzimanja poze ’noga preko noge’“.

„Neki rukovodioci vole da nose malo oštećenu kožnu akten tašnu, ali to prolazi samo ako ste na vrhuncu svoje karijere. Onaj koji se tek nalazi na početku karijere, svoju akten tašnu treba da posmatra kao elegantan, praktičan poslovni dodatak koji je odraz profesionalne sabranosti i nepogrešivosti.“

„I muškarci i dame treba da izbegavaju jarke boje, koje odvlače pažnju i deluju napadno. Oblačenje za razgovor za posao treba da istakne vas i vašu ličnost, a ne da svu pažnju poslodavca usmeri na odelo.“ (Ovo je zaključak teksta koji se bavi oblačenjem do bolesnih detalja.)

Znam da zaposleni treba da vode računa o oblačenju zato što predstavljaju mesto za koje rade i zato što svaka sitnica govori o imidžu firme, pa i o njenom uspehu. Sve se slažem. S druge strane, uvek sam se pitala kako je tačno radnom mestu korisno da zaposleni ulažu energiju u razmišljanje o oblačenju.

„Ako firma nema striktno definisanu politiku oblačenja, prisetite se kako se oblače uspešni poslovni ljudi koji rade u toj ili njoj sličnim firmama, ili u istoj industriji.“

Dok pokušavamo da se ugledamo na beli svet, na druge, na izgled, formu, površinu industrije, previše energije odlazi na razmišljanje o tome kako uspeh izgleda, a ne kako se do njega dolazi. To je ono o čemu mi govore biseri koje sam vadila iz tekstova na sajtovima biznis akademija, omladinskih zadruga, poslovnih časopisa, sa sajtova za zapošljavanje, itd.
Eto na primer Apple nema dress code, ni Twitter, ni LinkedIn, a kod Marka Cukerberga važi „Možeš da budeš ozbiljan i bez poslovnog odela“ i briga o imidžu se smatra faktorom koji skreže pažnju s posla.

Just saying.

A što se tiče naočara i štikli, ne znam, meni Japan ne deluje daleko. Deluje mi da kod nas pravilo da žena mora da nosi štikle i da nije ženstvena s naočarama postoji, samo prećutno. Pomalo želim da se ova zabrana naočara ili ovo sa štiklama desilo kod nas. Da imamo nešto konkretno protiv čega treba da se borimo, nešto konkretno što treba da istrebimo. Ovako je sve stalno ispod žita i sve je kao u redu spolja, a iznutra i dalje vrtimo istu priču o navijanju za devojčice ili za dečake.

Podeli sa prijateljima