Dejan Jović: Vučić ne želi francusko-nemački sporazum o Kosovu, ali ne može da ga odbije

Piše: Danilo Savić, Nova.rs.

Poručio je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne želi ovakav sporazum, ali ne želi ni da ga odbije. Sa druge strane, kritikuje EU i poručuje da nije jasno zbog čega nije u sporazum jasno odredila da će Srbija postati deo EU u doglednoj budućnosti, te je Beograd mnogo dalje od EU nego što zaslužuje. Komentarišući odnose Srbije i Hrvatske, Jović je naglasio da je zastoj u odnosima dve zemlje sistemske prirode i da u suprotnosti sa zakonima prirode – da otopljava u januaru, a zahlađuje u avgustu.

Beograd i Priština prihvatili su francusko-nemački predlog za Kosovo i obavezali su se da ga implementiraju. Ukoliko obe strane budu iskreno pristupile svojim obavezama, na koji način se ovaj dogovor može odraziti na region?

Rekao bih da su obe strane prihvatile taj sporazum jer je bilo riskantnije da ga odbiju nego da ga – makar i navodno – prihvate. Izgleda da i jedna i druga strana očekuju od one druge da taj sporazum upropasti i da time i jedne i druge oslobode obaveze da ga provedu. Drugim rečima, ne očekujem da će se sporazum primeniti onako kako su njegovi inicijatori zamislili. Ali, neko rešenje srpsko-albanskog pitanja je nužno, jer se politika teško može voditi u neizvesnosti. Pritom mislim da bi bilo dobro ne biti dogmatičan, tj. biti otvoren za sve moguće varijante rešenja tog pitanja, pa i ona koja su dosad bila tretirana kao nemoguća, odnosno isključena.

Srpsko-albanska normalizacija, do koje je delimično došlo u odnosima Beograda i Tirane, bila bi korisna svima. Na tragu već postignutog približavanja u tim odnosima, mislim da bi bilo dobro da se o rešenjima za Kosovo razgovara ne toliko sa Prištinom, koja je očigledno nespremna i na najmanje ustupke, nego s Tiranom ili barem i sa Tiranom. Srbija i Albanija jedna drugu priznaju kao države, tako da je i logično da međudržavni odnosi imaju prednost pred odnosima između partnera koji jedni druge ne priznaju. Uostalom, isključivanje radikalnih lokalnih aktera je bio recept koji je dobro funkcionisao u Dejtonu, koji ne bi nikad bio zaključen da je u proces pregovaranja bilo uključeno lokalno rukovodstvo Srba iz Bosne i Hercegovine. Danas i Srbi iz BiH vide da je tako bilo bolje i pametnije.

Kako objašnjavate to što srpska strana, odnosno predsednik Vučić, ne govori toliko o sadržaju sporazuma koliko o tome da ništa nije potpisano?

To vidim kao izraz činjenice da predsednik Vučić ne želi ovakav sporazum, ali ne može ni da ga odbije. Zato istovremeno govori i da je na njega pristao i da ga nije potpisao, pa neka svako zaključi kako mu drago. Srbija teško da može potpisati sporazum sa Kosovom kojeg ne priznaje, ali mogla je sa EU, po istom modelu kako je potpisala i tzv. Vašingtonski sporazum – samo sa SAD-om, premda se on ticao i Kosova. Što se tiče Vučićevih izbegavanja da se osvrne na sadržaj „sporazuma“, to čini zato što neke tačke dovode u pitanje ustavna rešenja u Srbiji, kao i njegovu predsedničku zakletvu. Doduše, treba biti pošten pa reći da u svakom ustavu pišu stvari koje nisu tačne i nisu ostvarive, te da se ustav, takođe, može i izmeniti ako postoji politička volja za tim. Barem ni ovde znamo da nijedan ustav nije nepromenjiv. A i zakletvi se baš ne držimo kao pijan plota, da parafraziram Josipa Broza Tita.

Put Srbije ka EU uslovljen je normalizacijom odnosa sa Prištinom. Mislite li da postoji bojazan da zbog toga Srbija ostane duže nego što bi trebalo na evropskom putu?

Ja sam pomalo razočaran time što u ovom sporazumu, a ni u komentarima i izjavama koje dolaze iz Brisela, nema jasnih obećanja – pa čak ni neke najave – da će pre svega Srbija, koja je zemlja-kandidat za članstvo u EU, ubrzati sam proces pridruživanja ako reši pitanje Kosova na način kako su predstavnici EU predložili. Otvorena je mogućnost, drugim rečima, da ni potpuna implementacija ovog sporazuma ne dovede do članstva Srbije u EU. To je donekle logično, jer pitanje Kosova nije jedina prepreka ulasku Srbije u EU. Danas ima zemalja-članica koje postavljaju Srbiji i druge uslove. Ali, onda se postavlja pitanje – zašto bi Srbija prihvatila i provela nešto tako drastično, ako ne dobiva čak ni članstvo u EU? Mislim da EU greši kad postavlja nove i nove uslove za članstvo zemalja Zapadnog Balkana. Pogrešno je i tretirati Kosovo isto kao i Srbiju, jer sve zemlje EU priznaju Srbiju, dok to nije slučaj sa Kosovom.

Rekao bih da je najveći potencijal mogućeg sporazuma sa Prištinom u pozitivnoj promeni američke politike prema Srbiji, a ne toliko u ubrzavanju procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Iz poslednjih izjava ambasadora Hila vidimo da je već došlo do visokog stepena normalizacije u odnosima Beograda i Vašingtona, a mislim da će se upravo u tim odnosima dogoditi veće pozitivne promene ako se pokaže kooperativnost, i ako Srbija uspe da teret neprovođenja sporazuma prebaci na Prištinu. Politika SAD-a je sada, rekao bih, više nezadovoljna Kurtijem nego Vučićem, a svakako je napuštena politike jednostranosti koja je dosad stajala uvek uz Prištinu a nikad uz Beograd. Koliko god srpski političari govorili protiv politike „izjednačavanje krivice“, takva je politika bolje nego da se sva krivica svali na Beograd a ništa na Prištinu. Izjednačavanje krivice je korak napred u odnosu na prethodno stanje.

Da li su opravdan stav da je Zapad, u slučaju Srbije, delom zanemario probleme koje naša država ima sa vladavinom prava i slobodom medija, zbog želje da se reši problem sa Kosovom?

Vladavina prava i sloboda medija su važni mnogima u EU, ali ne svima. Recimo, vidimo da Mađarskoj to nije važno, čak bih rekao da im je drago da se slični procesi koji se dešavaju u Mađarskoj istovremeno dešavaju i u Srbiji. U savremenim okolnostima, nakon početka rata u Ukrajini, pitanje društvenih vrednota je manje izraženo od pitanja geostrateških orijentacija neke zemlje. Danas malo ko prigovara Poljskoj na njenim neliberalnim stavovima – jer je u međuvremenu geostrateška važnost Poljske, u vezi sa ratom u Ukrajini, toliko porasla da sva druga pitanja postaju manje važna. Evropska se unija istočnoevropeizira, a taj će se trend nastaviti – bez obzira na ishod rata u Ukrajini. Tako da je glavni problem kojeg Srbija ima sa EU i sa Zapadom danas povezan sa njenim odnosom prema Rusiji, a ne toliko sa pitanjem vladavine prava ili slobode medija.

Koliko je danas Srbija daleko u odnosu na EU?

Dalje je nego što je zaslužila, a opet – i Evropa je danas dalje od onih ideala zbog kojih je formirana Evropska unija, i to dobrim delom zbog obnove nacionalizma na evropskom tlu, pa i obnove rata takođe u Evropi, doduše na njenim periferijama. Voleo bih da je Srbija već u EU. Ona bi bila mnogo moćnija i sigurnija, a također i demokratskija i identitetski mirnija zemlja da je sada članica Unije, ako ne već i NATO-a. Čak su i tvrdokorni nacionalisti u Mađarskoj, Grčkoj ili Hrvatskoj danas zainteresovani da njihove zemlje ostanu u EU, a ne da slede engleske nacionaliste koji su naterali Britaniju na Brexit, jer su shvatili da su zemlje koje su ostale izvan zapadno-evropskih struktura u savremenom svetu izložene neizvesnostima, a time i opasnostima koje proizlaze iz položaja kojeg opisuje priča „Pale sam na svijetu“. Ne razumem srpske nacionaliste koji misle da je Srbija jača kad je sama nego kad je udružena sa drugim moćnim zemljama Evrope, kao njihov saveznik ili partner.

U javnosti se stidljivo govorilo o tome da će Srbija u narednom periodu raditi na otopljavanju odnosa sa Hrvatskom, ali deluje da je sve ostalo samo na priči. Zbog čega nema pomaka i kome je u interesu da se gledamo “preko plota”?

Lepo je da se otopljavanje odnosa između Zagreba i Beograda dešava u januaru, ali svi znamo da postoji i avgust kada nastupa zahlađenje, zbog veoma različitih interpretacija nedavne istorije. Odnosi Srbije i Hrvatske tako prkose prirodnom redu: najtopliji su u januaru a najhladniji u avgustu. No, iskreno rečeno, nisam očekivao veći „proboj“ u tim odnosima samo na osnovi onoga što se desilo u januaru na božićnom prijemu SNV-a u Zagrebu. Srbija i Hrvatska danas imaju – objektivno gledano – veoma različite spoljnopolitičke prioritete i jedna drugoj više nisu toliko važne koliko su to bile tokom celog 20. veka. One danas jednostavno više ne moraju da sarađuju, premda bi bilo lepo i za mnoge kategorije njihovih građana a posebno onih koji su u izbeglištvu, da sarađuju. Ali, Srbija svoje glavne spoljnopolitičke probleme može da reši i bez Hrvatske, u direktnim razgovorima sa SAD-om, Francuskom i Nemačkom, ako se odluči za veće okretanje prema Zapadu, ili sa Rusijom i Kinom ako se odluči za novi Istok.

Hrvatski spoljnopolitički prioriteti su sada vezani skoro isključivo sa Briselom, a Hrvatska oseća da je sada mnogo moćnija od Srbije, i veoma je ohrabrena ulaskom u šengenski prostor i evrozonu. Ona stoga ne obraća pažnju na Srbiju, ne inicira ništa i zapravo čeka da joj Srbija pristupi ako želi saradnju. Donekle im se interesi poklapaju oko Bosne i Hercegovine – gde Srbi i Hrvati politički dobro sarađuju – ali i tu ima određenih razlika, npr. oko odnosa prema Miloradu Dodiku, koji je ostao jedan od retkih političara koji i dalje vidi svoju budućnost u bliskim odnosima sa Rusijom Vladimira Putina. Tako da bih rekao da je taj zastoj u odnosima između Srbije i Hrvatske u najvećoj meri sistemske prirode, a ne toliko izraz karaktera sadašnjih lidera. Premda ima i toga.

Članak je prenet sa portala Nova.rs.