O Aleksandru Obradoviću: Hrabri glas daleko se čuje

Piše: Milijana Rogač

“Ako bismo svi odustajali i skretali pogled sa onoga šta se dešava, šta onda? Čemu se onda mi nadamo, kakvom boljem životu, kakvoj budućnosti, ako ćemo svi da žmurimo na ono šta se dešava,” rekao je Obradović u intervju za Istinomer u decembru 2019. godine.

Tada još u pritvoru u svom stanu u Valjevu, sa nanogvicom, 23 sata u svoja četiri zida, kazao je kako mu nedostaje sloboda, da pokušava da razmišlja pozitivno i da mu je savest mirna.

Na pitanje da li je bio naivan, odgovorio je:

“Pokazaće vreme, verovatno.”

Kakvo „olakšanje“

Godinama je skupljao informacije, još 2015. pisao je i predsedniku Nadzornog odbora, Ministarstvu odbrane, čak i tadašnjem predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću. Sve ih je, kako nam je rekao, upozoravao da poslovanje “Krušika“ ne ide planiranim tokom i onako kako se to predstavlja u javnosti.

“Svi su ostali nemi na ta moja ukazivanja.”

Uhapšen je i taj akt je za Obradovića bio – olakšanje, posle višegodišnjeg tinjanja.

“Prva moja rečenica i zameniku javnog tužioca i inspektoru koji me je ispitivao bila je – Ja sam želeo samo da ukažem na sistemsko isisavanje novca iz Krušika. – To je bila moja rečenica. Inspektori su bili začuđeni i rekli su mi – Kao da si očekivao sve ovo, suviše si hladan i miran na sve to. – Rekao sam – Ljudi, meni je pao teret sa leđa. Sad će se valjda svime pozabaviti nadležne institucije.“

Godinu, u kojoj smo čekali rasplet, odgovore institucija, rešenja, pomak, kakav novi dokaz – otela nam je korona iz ruku. Raspleti afera su na prinudnom odmoru, mada, ruku na srce, i bez pandemije, teško je zamisliti konkretne rezultate istraga, da ne bude samo da govorimo o “Krušiku”. Pod reflektorima je bila nova Vlada, novi poslanici, izbori za Državno veće tužilaca, izbori za Visoki savet sudstva, mere protiv korone… Ko je kupovao respiratore, kako je vođena evidencija preminulih od kovida, kakva je pomoć stizala iz inostranstva – sve su to pitanja, netransparentne teme, za koje je ovoj javnosti izgleda potrebno još građana poput Aleksandra Obradovića.

U oktobru 2020. on je dobio priznanje “Hrabri glas”, koje Crta dodeljuje za građansku hrabrost i aktivizam.

Aleksandar Obradović, Foto: Istinomer/Milijana Rogač

Tokom prvog intervjua za Istinomer Obradović je rekao da ga je najviše iznenadio izostanak podrške kolega iz “Krušika“ i zašto oni ćute…

U oktobru, skoro godinu dana kasnije, o njima je rekao:

“Prilaze mi kolege iz Krušika, ne neki drastičan broj, za mene većinom nepoznata lica, koja me pozdrave i pruže podršku. Upoznaju me s brigama i strahovima za svoja radna mesta, kao i iskustvima iz radnih jedinica u kojima rade. Svakoga meseca 2000 ljudi, zaposlenih na određeno vreme, strahuju od gubitka posla i neprodužavanja ugovora…”

Uz sporadičnu priču o Obradovićevoj hrabrosti, kao i sumnjivim poslovima u vezi sa Krušikom, ove godine u javnosti je trgovina oružjem pre svega pominjana u kontekstu rata Azerbejdžana i Jermenije i protivrečnih izjava koje su stizale od političara u Srbiji.

“O sukobu između Jermenije i Azerbejdžana, u kome je pronađeno oružje iz fabrika naše odbrambene industrije, nezavisni mediji obavestili su našu javnost. Povratna rekacija nosilaca vlasti je već toliko prepoznatljiv i dosadan narativ o sinhronizovanoj akciji protiv interesa namenske industrije i države. Istina je, gotovo uvek, mnogo jednostavnija”, rekao je Obradović za Istinomer u oktobru 2020.

Nema brzog načina

Njegova borba za optimizam kao neprekinuta nit nastavila se iz meseca u mesec. A kruni se tek ponekad sa intenzivnim sudarom sa stvarnošću.

“Tada počinje da bubri i klica defetizma da ključne promene u našem društvu mogu da se brzo dogode. Ali takve trenutke slabosti brzo i prođu, jer jednostavno shvatite gde živite i nema nazad. Prihvatite da u Srbiji, nema brzog načina, nema magične sile ili srebrnog metka za stvarne i sistemske promene u našem društvu.”

Dok, sada već neumesno, centri moći tkaju slike stvarnosti, daleko od običnih ljudi i njihovih praznih džepova, potiskujući iz javnog prostora svaku aferu, relativizujući podatke, uz linč metode za svakoga ko se zapita da li Trajan zaista ima uši, ostaje neodgovoreno pitanje koliko Obradovića je potrebno za razbijanje matriksa.

Sa svim svojim iskustvom za Istinomer je rekao u oktobarskom intervjuu, ipak nešto ohrabrujuće – Niko nam ne može oduzeti pravo na optimizam, na zdravorazumsko razmišljanje, da govorimo šta mislimo i da se borimo. Ne odustajati, pokušavati, boriti se; u jednom trenutku nešto će dati rezultate…

Pa ko izdrži.