Jakšić: Vučić gubi lakeje u regionu

„U svemu ima preterano emocija i to zaista oslikava mnoge stvari koje se tiču i naše unutrašnje politike, ali i odnosa sa Crnom Gorom”, ocenjuje u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ novinar Boško Jakšić. Kaže i da DPS pokazuje „neku vrstu doslednosti, makar i na tri dana“, imajući u vidu da danas počinje izbor nove vlade u Skupštini Crne Gore, a da Beograd „sve vreme pokušava da ostvari uticaj na srpsko stanovništvo Crne Gore i da nametne svoje tumačenje istorije“. Jakšić kaže da je Crna Gora „društvo podeljenog ekrana“, kao uostalom i Srbija, a da je „cela ova mala epopeja počela ocenama o Podgoričkoj skupštini i nametanjem istina jedne strane, što govori o stepenu nacionalizma koji je prisutan u celom regionu“.

U kontekstu tumačenja sukoba, treba reći da je Skupština Crne Gore 2018. godine usvojila Rezoluciju kojom se odluke Podgoričke skupštine poništavaju. Dakle, sada je reč o državnoj politici. Može li se reći da je ambasador Srbije svojim nastupom negirao tu državnu politiku Crne Gore, kao kada bi ovde ambasador Tarzan Milošević javno rekao da država Srbija treba da prizna Kosovo i da je sve ostalo nepravedno?

Apsolutno. Ta odluka, koja je legitimna, o poništavanju odluka Podgoričke skupštine, doneta je pre dve godine. Da li se ona dopada nekome ili ne, da li se dopada ambasadoru Božoviću ili ne, da li se dopada srpskom rukovodstvu – to uopšte nije pitanje, a naročito nije pitanje dopadanja. Elementarna diplomatska etikecija nalaže da ne možete javno, u svojstvu državnog činovnika kakav je ambasador, da komentarišete takve stvari. Svako pametan bi znao da su one toliko osetljive u Crnoj Gori i dan-danas, da samo zbog te osetljivosti ne bi trebalo to komentarisati, čak i bez diplomatske etikecije.

Ovde se ta priča svodi na različito tumačenje istorijskih dešavanja, a zanemaruje se činjenica da je zapravo reč o državnoj politici. Dakle, kao što je država Crna Gora odlučila da poništi odluke Podgoričke skupštine i to je njena zvanična politika, tako je naša, na primer, državna politika da ne priznamo Kosovo. Da li se to može staviti u tu ravan?

Može, i to je prst u oko. Nema nikakve druge formulacije, nema za to diplomatskih formulacija, nakon jednog izričitog nediplomatskog ponašanja. Dakle ambasador, tim pre što je rođeni Crnogorac, jako dobro zna koliko su to osetljiva pitanja, a isto tako zna da je nipodaštavanje jedne državne odluke apsolutno nedopušteno. Nije to jedini njegov gaf. Izbegava se, da bi se zaštitili lik i delo ambasadora Božovića, da se pomene to da je on otvoreno govorio da bi Srbija trebalo da bude uključena u proces formiranja nove crnogorske vlade.

Pored toga što ovo nije prvi put da je Crna Gora nezadovoljna njegovim ponašanjem, Božović je 2017. napravio skandal u Zagrebu, kao izaslanik premijera. Tada je, prisustvujući manifestaciji Srpskog nacionalnog vijeća, držao predavanje zvaničnom Zagrebu o položaju Srba.

Nije naša tema zašto Beograd odabira za ambasadora nekoga ko je sklon gafovima, to je sada pitanje, to dosta govori i o ovdašnjoj politici, ali mi analiziramo ovo što je učinjeno. Učinjena je šteta koja je nesumnjiva. Ja mislim da je moguće da je odluka Crne Gore prenagljena – možda je, umesto proterivanja, mogla da bude uručena jedna oštra diplomatska nota i da se javno saopšti da vlasti u Podgorici protestuju protiv istupanja ambasadora Božovića. Mislim da je to pomalo osvetnička odluka i da je preterana. U svakom slučaju, da je zasluživala oštar komentar – jeste.

Rekli ste već da je osvetnička, ali da li bi odluka mogla da se tumači u kontekstu unutrašnjih političkih odnosa u Crnoj Gori, imajući u vidu i novu vladu, pa i činjenicu da je Božović vrlo podržavao srpske nacionaliste i crkvu?

To očigledno nagoveštava da će Srbija nastaviti, ili pokušavati da nastavi da se meša u unutrašnju politiku Crne Gore. Do sada je imala DPS Mila Đukanovića koji je podigao bedem protiv takvog ponašanja, to nije dozvoljavao i zato je došlo do zahlađenja odnosa. Ti odnosi nisu dobri, iako se ponavlja da jesu, i to je činjenica, a sutra će se inaugurisati nova vlada koja je sklona da dopusti uticaj Srbije ovakav kakav jeste.

Kako onda tumačite izjavu Zdravka Krivokapića koji je, reagujući na dešavanja oko Božovića, napisao da će razvijati dobrosusedske odnose, ali na principu suverenosti, nezavisnosti i nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja? Zar ta izjava ne deluje suverenistički?

Ne vidim da je suverenistička u negativnom smislu reči – odbrane suvereniteta su potpuno legitimne. Mandatar Krivokapić je obavezan da to kaže upravo zbog toga što ga sumnjiče da je čovek koga je na vlast doveo najveći pobednik nedavnih crnogorskih izbora, Srpska pravoslavna crkva. Ako pogledamo sastav te Vlade – ona jeste ekspertska, ali mogao bih da kažem da je ekspertska sa jakom pravoslavnom provinijencijom. Čini mi se da se Crna Gora sada nalazi u situaciji da je Đukanovićev problematični nacionalizam, zaodenut u patriotizam, kao odgovor dobio klerikalizaciju društva, koja ugrožava sekularni karakter države. Sve se događa pod duhom litija i taj duh će se očigledno sutra useliti u crnogorski parlament, kada se bude glasalo o novoj vladi. U toj vladi, koja jeste vlada eksperata, niko od njenih članova, uključući i Krivokapića, ne pripada ni jednoj stranci sem Dritana Abazovića iz građanskog pokreta URA, za koga kažu da je dekorativni čelnik postavljen na mesto potpredsednika. Međutim ako pogledate te eksperte – ministarka prosvete je izjavila da Amfilohijevom smrću svi građani Crne Gore postaju siročići, ministarka zdravlja je lečila pokojnog mitropolita, ministar pravde je član pravnog tima mitropolije, a slika ministra ekologije je na ktitorskoj fresci u hramu Hristovog varskrsenja u Crnoj Gori. Dakle, Crna Gora dobija vladu za koju bi se moglo reći da je njen idejni mandatar vladika Joanikije, koji je predložio Krivokapića, a da ne zaboravimo da su pregovori o novoj vladi prvi put vođeni u manastiru Ostrog.

Na drugoj strani, beogradski igrači Mandić, Medojević i Knežević su potisnuti. Da li Vučić sada mora da traži nove?

Tačno je da su potisnuti, ali su potisnuti najekstremniji prosrpski igrači. Ako bi se taj trio našao u vladi u kojoj nema Bošnjaka, Albanaca, ali ni Crnogoraca, onda bi to zaista bilo izuzetno prosrpski i to bi naišlo na veliki otpor onog dela podeljene Crne Gore koji se oseća Crnogorcima. To bi bila svojevrsna vrsta provokacije.

Kako vam deluje Krivokapić? Da li će se on ponašati onako kako Beograd želi?

Ne treba da budemo sigurni, jer ako bismo bili sigurni, to bi bio znak da mi kontrolišemo crnogorsku vladu, a mislim da to niko ne želi. Svako želi da se ostvari uticaj Srbije u onoj meri u kojoj se to ovde ponavlja – da se zaštiti srpsko stanovništvo u Crnoj Gori i kraj, nema dalje od toga, nema mešanja u unutrašnju i spoljnu politiku Crne Gore.

Ali to nije bila namera ovdašnjih vlasti?

Ambicije su ovde do neba i upravo zato to deluje destablizujuće. Na Krivokapića mora da se računa, ali sigurno ne kao na Mandića. Predsednik Vučić je tokom sahrane Amfilohija u Podgorici rekao da se sreo na kratko sa ovim liderima i da im je rekao da on ne bi nikada prihvatio takvu koaliciju iz koje su isključeni političari poput Mandića, Medojevića i Kneževića. Drugim rečima, rekao im je da je nezadovoljan što nema tog jakog prosrpskog lobija u samoj Vladi.

Imajući u vidu tu činjenicu koju pominjete, ali i promene na izborima u Republici Srpskoj, može li se reći da Vučić gubi svoje igrače po regionu?

Moglo bi da se kaže da gubi lakeje. Odnose među državama ne treba da kreiraju lakeji. Mislim da je to dobro i da bi to trebalo da vodi normalizaciji odnosa. U slučaju Srbije i Crne Gore – da dođu ljudi manje eksponirani kao pobornici druge države. Kada govorim o Krivokapiću, mislim da je snažan taj njegov pravoslavni naboj i „vlada u oblaku tamjana” i to može da se utrlja i u probleme u Crnoj Gori. Nisam siguran da to neće izazvati otpor. Za sada vladajući DPS ćuti, sprema se, očigledno, da odgovori na nameru novog premijera da udari po korupciji i, kako je najavio, da će se postaviti pitanje porekla Đukanovićeve imovine, imovine njegove porodice i bliskih prijatelja. Imajući u vidu da je u Crnoj Gori korupcija endemska, kao i u Srbiji, gde vladajuća stranka nagrađuje svoje lojaliste i poslušnike, onda ona seže do niskih nivoa društvene vertikale. Ima mnogo onih koji će se osetiti ugroženim i samim tim će biti spremni da se bore. Optimisti u Crnoj Gori računaju da bi takav razvoj događaja mogao da dovede do rascepa unutar DPS tokom vanrednog kongresa koji je predviđen za kraj januara i da bi se na taj način konačno raskrstilo sa autokratskim iskustvima koja su do sada postojala.

Da se raskrsti sa autokratskim iskustvima – sa snagama koje su poluklerikalne i vrlo nacionalističke?

Veoma sam obazriv i ni u kom slučaju ne bih sebe mogao da svrstam u optimiste koji misle da će to sve tako ići kako se očekuje, imajući u vidu da se sve odvija pod pomenutim duhom litija, a to je nešto što ne doprinosi normalizaciji odnosa u jednoj sekularnoj državi.

U kojoj meri je bivši diplomata Srećko Đukić u pravu kada kaže da je odluka Beograda da za 24 sata donese dve potpuno suprotne odluke, kada je reč o ambasadoru Crne Gore u Srbiji, sramotna i da govori o nekonzistentnosti politike?

Apsolutno. To je samo dokaz odluke na prečac, ishitrenosti. To je dokaz da je neko bio besan, da li je to predsednik, odnosno – nema ko nego predsednik, pa su to poslušali premijerka i ostali ministri, pa su odmah pristupili reciprocitetu i proterali ambasadora Crne Gore iz Beograda, a onda kada se prenoćilo, jer bukvalno je za 24 sata promenjena odluka, onda je shvaćeno da bi se povlačenjem odluke prikazalo u dobrom svetlu pred Zapadom. Mi, kao, nećemo da jurimo u konflikt. Ne, ozbiljna država, ako donese odluku, pozivajući se na reciprocitet, što niko ne može da vam zameri, onda ostaje pri toj odluci, ili takvu odluku ne donese. Menjati odluku u 24 sata je više nego neozbiljno.

Zanimljivo je da smo dobili pohvalu od komesara Varheljija zbog toga što smo država koja ne drži do sebe i sopstvenih odluka.

Apsolutno. Ali od komesara Varheljija to ne čudi, jer je on pokazao visok stepen naklonosti i određenu vrstu transmisije ličnog prijateljstva između Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Znamo da njih dvojicu zbližavaju ista autokratska nipodaštavanja države, prava, nevladinog sektora, slobode medija i svih kritičara režima u Budimpešti i Beogradu.

Da li je ovde reč o stavu cele Evropske unije, kao što se ovde predstavlja, ili je reč o podršci Vučićevog druga?

Evropska unija se po pravilu ne meša ni u kakve bilateralne probleme, ni svojih članica, a naravno ni zemalja koje nisu članice. Prema tome, izjava portparolke Evropske komisije, u kojoj se dve strane pozivaju da što pre na miran način reše problem, sasvim je dovoljna. Varheljijevo insistiranje na pohvali jedne strane odudara na neki način i od generalnih stavova Evropske unije, da se ne mešaju, jer mešanje ne mora da podrazumeva samo kritiku, već podrazumeva i pohvale, što se dogodilo tako da je Vučić nenadano, ali sa očekivane strane, zabeležio jedan poen.

Ali u kojoj meri ta igra piromana i vatrogasaca i dalje pije vodu u Evropskoj uniji?

Kada ste već upotrebili tu metaforu vatrogasaca i piromana, onda moramo da budemo svesni činjenice da i posle najmanjeg, nameštenog požara koji se brzo ugasi hitnom intervencijom vatrogasaca, ipak ostaje paljevina. Ni jedan požar ne prođe a da ne ostavi nikakve tragove, jer nešto je oprljeno, nešto je spaljeno, neki pepeo je ostao. To važi i za političke odnose. Ta vrsta poigravanja svaki put ostavi određenu vrstu ožiljaka. Zbog toga su sve te igre sebične i kratkovide. Onome ko ih organizuje ili osmišljava donose neki dobitak u kraćem periodu, ali dugoročno su apsolutno štetne, baš zato što ostavljaju te ožiljke. Zato sve ovo što se događa između Srbije i Crne Gore ostavlja posledice. Pogledajte komentare, ne samo između Beograda i Podgorice, nego i po regionu. Svaka i najmanje incidentna situacija koristi se za ono čega imamo najviše u regonu koji je riznica nacionalizma. Pročitao sam komentar u „Večernjem listu“: „Bravo, đetići, vama treba da napravite ‘Oluju’, da proterate ove Srbe.“ Koliko je onih, koji se osećaju kao Crnogorci, besno na lekcije koje im dolaze iz Beograda, koliko je onih, koji se osećaju kao Srbi, besno jer smatraju da je ambasador Božović nepravedno proteran! To ostaje i ne može tek tako da nestane.

Bilo je spekulacija o nameštenom incidentu, o nekakvoj režiji, o tome da je Božović delovao prema instrukcijama iz Beograda, kako bi se ostavario nekakav cilj?

Sama činjenica da mi pominjemo jednu takvu mogućnost, da pominjemo konstrukciju i scenario koji bi u normalnim vremenima pripadao nebeskim teorijama zavere, već dovoljno govori. Naravno, mi ne možemo da tvrdimo da je to sve iscenirano, ali ne možemo da tvrdimo ni da nije.