Fasadna demokratija i paradna rodna ravnopravnost

Ako bi prosečan stranac o ravnopravnosti u Srbiji sudio samo na osnovu sastava njene vlade, bez poznavanja društvenog i političkog konteksta, Srbija bi u njegovim očima sasvim sigurno izgledala kao liberalna, progresivna zemlja. Na čelu vlade je žena, i to lezbijka, a na polovini ministarskih pozicija su takođe žene. Tu činjenicu vlast poteže kada god hoće da dokaže da je rodno odgovorna i da su žene u Srbiji ravnopravne s muškarcima.

Tako je nedavno potprеdsеdnica vladе i prеdsеdnice Koordinacionog tеla za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović rekla da Srbija čak prеdnjači u rеgionu i u EU kada jе u pitanju broj žеna na visokim pozicijama, jеr ima prеdsеdnicu Ustavnog suda, skoro polovina ministara su žеnе, dok je po broju žena u parlamentu Srbija bolja i od еvropskog prosеka – u Skupštini Srbije je 39,2 odsto poslanica, dok jе еvropski prosеk 29,5 odsto.

Međutim, dok imamo napredak po zastupljenosti žena u najvažnijim rukovodećim političkim telima, po svim drugim parametrima imamo stagnaciju ili čak nazadovanje.

Niže zarade i neplaćen rad

To potvrđuju i podaci iz zvanične statistike, poput onog da, iako obrazovanije, žene u Srbiji imaju za 8,8 odsto niže zarade od muškarca. Ili da teže nalaze posao – stopa zaposlenosti žena je 41,9 a muškaraca 56,6 odsto. Ili da čak 87 odsto žena ne može da radi puno radno vreme jer brine o deci ili starim i bolesnim roditeljima, dok su muškarci kao razlog naveli nemogućnost pronalaženja posla s punim radnim vremenom.

Istovremeno, bez obzira na to da li su zaposlene ili ne, žene, u odnosu na muškarce, dvostruko više vremena rade u kući, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima.

“Za zaposlene žene, rad u kući postaje druga smena. Žene koje su u braku i koje imaju dete uzrasta do sedam godina, najviše vremena provode u neplaćenim poslovima – skoro celu radnu smenu. U svakom slučaju, žene u svim kategorijama rade više na kućnim poslovima, pogotovo one koje imaju dete bilo kog uzrasta”, kaže se u nedavno objavljenoj publikaciji “Žene i muškarci u Republici Srbiji, 2020.” Republičkog zavoda za statistiku.

Repatrijarhalizacija u pandemiji

Zbog svega navedenog sagovornice Istinomera – Adriana Zaharijević sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Nađa Duhaček iz Centra za ženske studije, smatraju da smo daleko od rodno osvešćenog društva i da su patrijarhalni obrasci i rodni stereotiopi i dalje veoma žilavi i sveprisutni, te da su pandemija korona virusa samo pogoršala situaciju.

“U poslednjih godinu dana tokom pandemije mi opet govorimo o repatrijarhalizaciji, o pogoršanju po svim merljivim indikatorima – od nasilja, preko otpuštanja sa posla do rizika u koji žene dolaze, posebno žene koje rade na ovim poslovima koje zovemo esencijalni, kao što su žene koje rade u prodavnicama, medicinske sestre i doktorke i čitav niz drugih profesija u kojima žene nisu imale opciju rada preko interneta, a nisu bile adekvatno zaštićene”, kaže koordinatorka za obrazovni progam Centra za ženske studije Nađa Duhaček.

Paradna ravnopravnost

Da je pandemija samo dodatno ogolila sveprisutan patrijarhat smatra i filozofkinja i feministička teoretičarka Adriana Zaharijević, koja zapaža da od socijalizma konstantno beležimo regresiju, a ne progres. Ona primećuje da kao što imamo fasadnu demokratiju, imamo i paradnu rodnu ravnopravnost.

“S jedne strane imamo zakone i određenu vrstu političkih odluka koje bi pogodovale ili pogoduju rodnoj ravnopravnosti, a s druge strane imamo takvu situaciju da to nema gde da odjekne, da imamo u društvu sve veći otpor prema tome. Jer kada samo malo zagrebete kroz ono što bi bio vox populi – da li su to društvene mreže ili nešto drugo gde se ljudi osećaju dovoljno bezbedno da iskažu svoje mišljenje, čini se da su stavovi retrogradniji nego što su bili”, kaže Zaharijević.

Ono što zabrinjava jeste konzervativnost mlađe generacije, koja provejava kroz rezultate različitih istraživanja. Od skorašnjeg, po kojem vraćanje obaveznog vojnog roka podržava skoro tri četvrtine mladića, do prošlogodišnjeg koje je pokazalo da osam odsto srednjoškolaca u Srbiji smatra da žene povremeno zaslužuju batine, više od 45 odsto da je abortus greh, a 44 odsto njih ima homofobične stavove.

Ili, recimo, istraživanje o društvenim aspektima pandemije korona virusa, u kom je bilo primetno da su najmlađi ispitanici, od 18 do 25 godina, pokazali značajno veću netrpeljivost prema ljudima iz inostranstva, migrantima i Kinezima, nego što je bio slučaj sa ispitanicima ostalih starosnih kategorija.

Jačanje konzervativizma

Zaharijević smatra da upravo mlađa generacija pokazuje da kao društvo u posednjih 20-30 godina, ne da nismo krenuli ka depatrijarhalizaciji, već sasvim suprotno – ka jačanju konzervativnih vrednosti. Dodaje, međutim, da u tome nismo usamljeni, jer je primetno da konzervativni trendovi prilično jačaju u celoj istočnoj Evropi.

“Mi svakao imamo određene predispozicije za patrijarhalnost, s obzirom na istoriju Srbije koja u nekom modernom smislu nije previše duga, ali s druge strane, i na repatrijarhalizaciju koja je usledila devedestih godina raspadom prethodnog sistema i države, te ratovima. Kao što se vrlo često odnosimo prema toj deceniji kao da se nije desila i kao da rata nije bilo, odnosno kao da Srbija u njemu nije imala nikakvog učešća, tako se nekako čini da se odnosimo i u ovom društvenom smislu prema svim tim različitim procesima koji su doveli do snažne repatrijarhalizacije”, govori Zaharijević.

I Nađa Duhaček smatra da su konzervativni stavovi, pre svega mlađe generacije, posledica doslednih patrijarhalnih politika, koje se, kako kaže, osim kratkog perioda između 2000. i 2003. godine, sprovode unazad 10-20 godina.

Ona kaže da se nije sistemski radilo na temi rodne ravnopravnosti, te da u tom smislu ni obrazovne politike ni mediji ne zastupaju dosledno rodnu ravnopravnost.

“Kada nemate jasnu politiku u smislu da se, na primer, u medijima adekvatno imenuje i kazni televizija Hepi ili druge televizije koje promovišu te vrste narativa ili kada osim građanskog vaspitanja, koje nije obavezan predmet, u drugim predmetima nemate jasne smernice, onda naravno imate iz generacije u generaciju ljude koji uče da za nasilje postoji izgovor, da postoji dobar razlog, da žena može da ima dovoljnio kratku suknju ili da vam kaže nešto što vas dovoljno iznervira, pa da time zasluži šamar ili nešto strašnije”, tvrdi Duhaček.

Tradicionalno zasnovani rodni odnosi pokušaće da se sačuvaju, smatra Duhaček, i u Zakonu o rodnoj ravopravnosti koji bi, prema najavi, trebalo da budе usvojеn do kraja prolеćnog zasеdanja parlamеnta. Reč je o zakonu koji je trebalo da bude usvojen još 2017. godine, ali se to nije dogodilo zbog neslaganja između predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorane Mihajlović i tadašnjeg ministra za rad Zorana Đorđevića.

Naime, prema internom dokumentu koji je tada dospeo u javnost, Ministarstvo rada smatralo je da bi zbog mera štednje koje su bile na snazi, predloženi nacrt zakona mogao da dovede do nesrazmerno većeg otpuštanja muškaraca u javnom sektoru, dok bi obaveze vođenja evidencije o rodnoj ravnopravnosti u privatnom sektoru mogle negativno da utiču na investicionu klimu, jer se poslodavcima nameću nove administrativne obaveze i dižu “troškovi poslovanja”.

Nađa Duhaček smatra da postoji velika mogućnost da vladajuća stranka pod različitim konzervativnim uticajima, ali i pod neoliberalnim uticajima, neće raditi na tome da se, recimo, zakonom  smanji siromaštvo ili naprave napori da institucije preuzimu poslove nege i brige o deci, starim i bolesnim članovima porodica.

S druge strane, Adriana Zaharijević naglašava da ne možemo promeniti svest i društvene navike samo time što ćemo uvesti zakon u jednoj vrlo repatrijarhalizovanoj klimi, u kojoj se Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i recimo Zakon o istopolnim zajednicama, doživljava kao zahtev Brisela, a ne kao nešto što odgovara duhu našeg naroda.