Velika Britanija u doba korone: Kad je teško – BBC

Tako se, pre Džonsona, britanskoj naciji poslednji put obratio Toni Bler 2003. godine, da joj saopšti da kreće u invaziju na Irak. Od tada do krize izazvane koronavirusom dogodilo se svašta, uključujući i Bregzit, no stanovnici Dauning strita 10, ili pak u Džonsonovom slučaju broja 11, ne koriste medije, pa ni naciju, tako olako.

Prema do sada dostupnim podacima, britanskog premijera je u ponedeljak uveče gledalo više od 27 miliona ljudi. To je za svega nekoliko miliona manje u odnosu na najgledaniji TV događaj u istoriji britanske televizije – finale Svetskog prvenstva u fudbalu 1966. godine.

Mnogi veruju da bi obraćanje Borisa Džonsona moglo po broju gledalaca i da prestigne prenos iz 1966, kada je Engleska osvojila Svetski kup, jer tek treba zbrojiti sve one koji će odluku o potpunoj blokadi zemlje gledati naknadno putem interneta.

Iako se Džonson i fudbal do sada nikako nisu pojavljivali u istoj rečenici a da u pitanju nije bila teška satira, kriza izazvana koronavirusom promenila je skoro sve, pa čak i neke navike u konzumiranju vesti i informacija od značaja. Uopšteno, moglo bi se reći da informisanje u doba korone u Britaniji podrazumeva BBC, tabloide i društvene mreže.

Mediji od poverenja kao izvor informacija

Britanci najviše veruju svom javnom servisu. U vreme krize kakva je ova, izazvana opasnošću od kovida-19, čak polovina ispitanika u istraživanju Havas Media Group rekla je da čita, sluša i gleda vesti BBC-ja češće nego ranije.

Čelni ljudi BBC-ja kažu da znaju da se građani u vreme krize okreću javnom servisu u potrazi za proverenim i tačnim informacijama.

Čini se da su to shvatili i Boris Džonson i njegovi savetnici koji su od pobede na izborima u decembru 2019. žestoko napadali, pretili i bojkotovali programe BBC-ja. Bojkot je prestao početkom marta kada se jedan ministar pojavio u programu uglednog BBC-jevog Radija 4.

Pokazalo se, što i nije neočekivano, da se u vreme krize ljudi okreću proverenim, tradicionalnim medijima i takozvanim medijima od poverenja. To su, u britanskom slučaju, BBC, Skaj, ITV, Čenel 4 i dnevni list Gardijan.

Takođe, Britanci od izbijanja krize mnogo više gledaju informativne programe na televiziji, mada čak 40 odsto ispitanika u istraživanju Havas Media Group tvrdi da se informišu i na društvenim mrežama.

A tamo, baš kao i svuda u svetu, more dezinformacija, nelogičnih tvrdnji, lažnih vesti, lekova koji leče od korone i saveta za svakodnevno konzumiranje osam češnjeva belog luka.

Tabloidi prednjače u sejanju panike

Takođe, tabloidi San i Dejli mejl prednjače u retorici sejanja straha i panike. Na primer, Karin Vahl-Jorgensen, profesorka na Univerzitetu u Kardifu, uočila je da San koronavirus redovno naziva „smrtonosnom bolešću“.

Mnogi britanski tabloidi, inače prepoznatljivi po antimigrantskoj retorici, po izbijanju krize u Evropi – za koronu su uglavnom krivili Kineze. Prenosili su neproverena svedočanstva, fotografije i navodne izjave svedoka o tome kako Kinezi jedu žive slepe miševe i mnoge druge životinje.

Objavljuju se i svakojake teorije zavere – od onih prema kojima su virus proizveli čas Kinezi, čas Amerikanci, do tvrdnji da je bolest uzrokovana uvođenjem 5G mreže.

Teorije zavere, međutim, svoje najsvetlije trenutke žive na društvenim mrežama. Zbog toga su Fejsbuk i Tviter odlučili da svojim korisnicima ubacuju zvanične informacije NHS, odnosno nacionalne zdravstvene službe.

Za razliku od Srbije, na primer, Tviter koristi skoro trećina stanovništva. Prošle godine je objavljeno da čak 83 odsto građana Britanije ne veruje informacijama sa društvenih mreža.

Takođe, saopštenja vlade, premijera i zvaničnika, ma koliko se pomno i detaljno prenosila u vreme krize izazvane koronom, mnogi britanski mediji analiziraju i neretko kritikuju.

„Imunitet stada“

Trenutno najveći problem Džonsonovog tima u pogledu komunikacijske strategije u vreme koronavirusa jeste informacija da je njegova strategija za odbranu od virusa podrazumevala stvaranje takozvanog imuniteta stada.

Iako vlada čini sve da demantuje da je imala ideju da pusti što veći procenat stanovništva da se zarazi, čak i po cenu da najslabiji i najstariji stradaju, dokazi da je ljudske živote podredila ekonomiji i berzi svakodnevno se pojavljuju.

Onlajn portali poput Bajlajn tajmsa i drugih, koji ne spadaju u takozvane tradicionalne medije, citiraju neimenovane izvore, ali i stručnjake koji se pojavljuju pod imenom i prezimenom, koji tvrde da se Džonson uplašio kako će prebrza reakcija na koronavirus  ugroziti biznis i berze.

S tim u vezi, nakon odluke o zatvaranju zemlje, mediji objavljuju pretnje vlasnika jednog od najvećih lanaca pabova u kojima se služi hrana, inače velikog pobornika Bregzita. On je svojim radnicima poručio da ih neće platiti ni dan duže nakon što je prisilno morao da zatvori svoje restorane.

U medijima i na društvenim mrežama cirkulišu fotografije prepunog londonskog metroa u jutarnjem špicu koje su zabeležene u nedelji u kojoj je vlada drastično pooštrila mere i naredila ostanak kod kuće.

Nisu ovi Londonci krenuli u šetnju, poput nekih koje su fotografi tabloida uhvatili kako kupuju cveće na jednoj od lokalnih pijaca, popularnom Columbia Road flower marketu. Mnogo je onih koji su zabrinuti za svoju egzistenciju, te idu na nekakav posao i koriste javni prevoz. Mnogo je onih koji su frilenseri ili koji rade na ugovor.

Ono što veliki broj britanskih medija želi da zna i o čemu traži odgovore u svojim izveštajima jeste kako će Džonson (i njegova vlada) zaštititi najugroženije, hoće li zamrznuti kirije i stambene kredite, kako će nadoknaditi manjak kreveta i respiratora u državnim bolnicama i kako će duboko podeljenom društvu – što zbog socijalnih nejednakosti i klasnih razlika, što zbog Bregzita – objasniti zašto krizu izazvanu koronavirusom nije od početka shvatio ozbiljno, već se ponašao i radio po onoj čuvenoj business as usual, a sve kako bi zaštitio upravo taj biznis i poslovne interese, a ne ljude.

* Autorka je novinarka i medijski konsultant