Sve bi bilo u redu da je Marinika na vreme otišla u policiju. Oh, wait…

Autor: Branko Čečen, Izvor: Cenzolovka

Marinika Tepić godinama saopštava građanima opasne činjenice o vlasti i njenom kriminalu. Trpi pretnje, zapanjujuće medijske kampanje protiv nje, pa čak i fizičke napade. Ovo je dobra prilika da naučimo još po nešto o istraživačkom novinarstvu, kad je već pažnja usmerena na ovu javnu debatu, bar dok prekinuti let još neke konzerve piva u Studentskom gradu i nenormalna količina medijskog materijala koji proizvode obični lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću ne „pregaze” temu potpuno.

Ali, kada nisi u pravu, onda nisi u pravu. Objavila je lako proverljivu, čak već proverenu  neistinu, zajedno sa mnogo važnih stvari koje su možda i tačne. Nije se izvinila. Usledio je standardni medijski linč, ali ovog puta i kritike – istraživačkih novinara, koje je doživela kao „pritiske”.

Kapacitet političara da se izvini kada pogreši je važna stvar – na duge staze produžava karijeru i može da učvrsti poverenje birača. U atmosferi talačke krize režima protiv svojih građana, međutim, gotovo kompletna politička scena je samo ubrzala bacanje svega što ti pod ruku padne na protivnika, povremeno i na konkurenciju. To je neka vrsta mahnite razmene udaraca u klinču, više instinktivna nego proračunata. Tako je, čini se, i Marinika reagovala na kritike.

U isto vreme, istraživački novinari koji izbegavaju razmenu mišljenja sa političarima zbog pojavne neutralnosti, koja je u profesiji važno pravilo, ovog puta su reagovali. Saša Dragojlo, hrabri istraživački novinar BIRN-a koji moćne i opasne trgovce oružjem ne ostavlja na miru, i Stevan Dojčinović, koji živi sa prstom u oku organizovanom kriminalu i Vučićevom režimu, imali su šta da kažu, kao i još koleginica i kolega.

Zašto su ovog puta reagovali?

Evo nekoliko karakteristika i principa u istraživačkom novinarstvu zbog kojih su novinari odlučili da reaguju, a koji ujedno pokazuju i razliku u pristupu ovakvim sadržajima između njih s jedne strane i političara i manje odgovornih medija sa druge. Idemo redom:

1. U istraživačkom novinarstvu ne dokazuje se samo centralna tvrdnja, već i potporne tvrdnje, od kojih centralna zavisi.

Drugim rečima, istraživačko novinarstvo se, pored ostalog, od izveštačkog, „brzog” novinarstva razlikuje po tome što dokazuje tačnost najvažnijih činjenica u priči, kao i tačnost sporednih činjenica koje potkrepljuju najvažniju. A i sve ostalo u priči mora da bude – tačno.

Za to služe vrhunski obučeni novinari uporni kao mazgice i strastveni u svom poslu, kao i proveravači činjenica u njihovim redovima. Da ne dozvole netačnosti. Tako se izbegava moguća razlika u značaju te centralne tvrdnje, pošto činjenica da je neko dobio ogroman ugovor sa državom ne znači da je to protivzakonito ili nemoralno. To zavisi od potpornih tvrdnji, recimo od legalnosti postupka dodele ugovora.

Tačnost svega u priči je važna, naravno, zbog dobrog informisanja građana, ali i iskustvenog novinarskog opreza: kada objavite važnu istraživačku priču, ali zabrljate u jednom, možda i manje važnom detalju, kompletna propaganda vlasti i njima bliskih medija baciće se na taj detalj i samo se time baviti, uzimajući ga za „dokaz” da tu, zapravo, ništa nije tačno.

Tako će skrenuti pažnju sa zaista važnih činjenica koje su otkrivene, dokazane i objavljene i ne samo da će efekat objave biti umanjen, već će i reputacija novinarki i novinara i njihovih medija trpeti.

To je upravo ono što se dogodilo Mariniki, ali i svima koji se bave objavljivanjem sadržaja Sky komunikacija, čija je verodostojnost po tumačenju srpskih sudova i tako u osetljivom balansu.

Zato su novinari reagovali, da se ovako nešto ne bi ponovilo. Njihovom radu na istim tim transkriptima nanesena je šteta u pogledu percepcije njihovih otkrića kod izvesnog broja građana.

2. U istraživačkom novinarstvu objavljuje se kao činjenica samo ono što novinari dokažu, a ako se objavljuje još nešto, jasno je predstavljeno kao pretpostavka, sa naglašenom ogradom da dokaza nema.

Jedan od dobrih razloga za ovakvu praksu je što novinari, kao recimo poslanici, nikada neće biti u prilici da raspolažu imunitetom od zakonskog postupanja prema njima, ni u kakvoj meri. I tako i treba da bude. Naravno, treba i pravosuđe da funkcioniše, nepristrasno i efikasno, da bi ova jednačina funkcionisala, što sada nije slučaj u Srbiji.

To, ipak, ne znači da će istraživački novinari početi da krše svoje standarde i načela. Naprotiv, to što sistem ne funkcioniše samo je razlog više da novinari budu čvrsti u pravilima svoje profesije. Možda su, do pobune studenata, bili i poslednji koji su tako postupali i nisu malo stradali zbog toga.

No, još je jedan, mnogo neposredniji razlog za ovakvu doslednost u verifikaciji činjenica – ljudi koje istraživački novinari istražuju imaju sve pare sveta za najbolje advokate, pristrasne sudove na svojoj strani i žarku želju da ućutkaju novinare.

Ako ste sve dokazali, imate šansu čak i u srpskom pravosuđu, mada to danas više zavisi od toga koliko je režimu stalo do pojedinih procesa nego od zakona i pravila. Svakako je manijačka preciznost i tačnost ugrađena u rad istraživačkih novinara i organizacija iz, kao što vidimo, više razloga.

3. Dokaz nije ono što nama odgovara da proglasimo za dokaz, nego ono što će stajati kao dokaz na sudu.

Novinari nemaju tu slobodu da kažu da je transkript tajno snimljenih razgovora „dokaz”. Dokaz je ono što sudija ili sudsko veće prihvate na samom suđenju, a novinari mogu da pretpostave šta će to biti samo na osnovu zakona i sudske prakse.

Zato istraživački novinari rade „pravno skeniranje” svojih priča – specijalizovani advokati pregledaju priče pre objavljivanja, nakon redakcijske provere činjenica. Ova temeljitost je skupa, produžava proces produkcije i frustrira ponekad novinare, ali je neophodna, pokazalo se odavno. Ne samo u Srbiji.

Političari, kao i građani, veoma lako i često upotrebljavaju frazu: „Ovo je dokaz da…” Malo toga što usledi iza fraze, međutim, ima težinu i važnost dokaza, čak i u logici, a kamoli na sudu. Kao što smo rekli, istraživački novinari koje iza ugla čekaju čete advokata sa spremnim tužbama, ne mogu sebi da priušte takav luksuz.

Kada hrabra Marinika Tepić iznese nedokazane, ili nekompletno dokazane tvrdnje, novinari to vide kao upropaštenu temu, pošto će medijski odgovor režima unapred relativizovati bilo kakvo buduće otkriće kao politički obračun, pripremiće korisnike medija na nove objave, pa će malo ko da se odluči da uloži godinu dana rada u priču koju čeka takav prijem u javnosti.

Tako će mnogi ostati bez važnog saznanja, ili imati iskrivljenu predstavu o toj temi.

4. U istraživačkom novinarstvu kontekst je jednako važan kao i otkriće.

Naime, ukrasti 500 američkih dolara u Sjedinjenim Državama nije isto što i ukrasti istu sumu u, recimo, Angoli, pošto je to u Angoli sedam i po prosečnih mesečnih plata. Osoba Džon Smit, koja je tako postupila, u Americi bi bila prezira vredna, ali bi verovatno izbegla zatvor, dok bi u Angoli bila težak kriminalac koji bi ozbiljno robijao.

Dakle značaj otkriću daje kontekst i najčešće ga treba objasniti korisnicima medija. Jednostavno pitanje koje bi svaka novinarka sebi postavila u odnosu na pakete droge sa musavom, nečitkom slikom koja malo podseća na Aleksandra Vučića glasi:

„Kakav bi motiv kriminalci imali (ili koliko glupi treba da budu) da stavljaju sliku Aleksandra Vučića na pakete sa drogom?”

Pa zatim:

„Da li Aleksandra Vučića možemo da smatramo krivim ili umešanim u tu trgovinu na osnovu te slike?”

Jasnih odgovora koji bi vodili ka objavljivanju takve priče jednostavno nema. U novinarstvu bi moralo da ih bude, kao i provere te slike, kao što je KRIK i učinio, upravo na ovom primeru.

Ali Marinika Tepić i SSP su godinama predmet satanizujuće kampanje u režimskim medijima, kao i svih vrsta napada, uključujući pravne i fizičke, da jednostavno nemaju ni kapacitet ni vreme za temeljne provere i postupke dokazivanja kakve istraživački novinari sprovode. A moraju da uzvrate udarce, jer, šta bi inače bila svrha njihovog postojanja i koliko dugo bi uopšte opstali?

5. Nema mnogo očiglednih rešenja za izbegavanje ovakvih situacija u budućnosti.

Stevan Dojčinović je na mreži „X” napisao da bi sve bilo OK da je Marinika Tepić konsultovala KRIK. To je veliko pitanje. Ako bi opozicione političke stranke počele da sarađuju sa istraživačkim novinarima, to bi moglo da bude protumačeno kao svrstavanje u političkoj borbi, bez obzira što bi KRIK bio otvoren za sve stranke pod istim uslovima.

To bi moglo da pretvori KRIK i u neku vrstu servisa za proveru činjenica za političare i stranke, što nije svrha njihovog postojanja.

Uostalom, takva saradnja sa SSP bi svakako bila prikazana kao novinarska pristrasnost i „dokaz” (vidi stavku 3) pristrasnog neprijateljstva istraživačkih novinara prema stranci na vlasti.

Ne znamo šta je dovelo do toga da SSP objavi netačnost, ali je činjenica da bi prosta pretraga interneta o ovoj eksplozivnoj tvrdnji svakoga odvela na već postariji tekst KRIK-a koji potpuno demantuje da je na paketima droge slika Aleksandra Vučića.

Na ovakvim greškama se to uči, bar u novinarstvu, ali je ova greška došla u nezgodnom trenutku, na nezgodnu temu, pa se bolje vidi.

Najgore od svega je što se rasprava vodi o sekundarnim, posrednim uzrocima centralnog problema.

Odsustvo pravnih posledica novinarskih otkrića ugrađeno je u temelj rasprave između novinara i opozicije. Da imamo tužilaštvo koje radi svoj posao, kao i policiju koja ne hapsi aktiviste i decu koji zahtevaju poštovanje zakona, nego istražuje raspojasani organizovani kriminal saživljen sa nemoralnom vlašću, ovo bi bila semantička mentalna vežba.

Pravosudni i državni organi bi, jednostavno, istražili svaku od iznesenih informacija, još onomad kada su Sky prepiske stigle u Srbiju, pala bi suđenja ako ima dokaza, ali bi ova rasprava svakako bila manje važna i vidljiva.

Opozicija, danas udavljena, satanizovana i iako ne bez sopstvenih grehova, svakako ne kriminalna kakvom je vlast predstavlja u svojim medijima, radila bi svoj posao i bavila se, više ili manje, ulaskom u EU, ekonomijom, poljoprivredom, zdravstvom i sličnim temama “od kojih se živi”.

Istraživački novinari bi teže nalazili teme, ali bi ih lakše dokazivali u funkcionalnoj državi, policija bi ih štitila kao i ostale građane i svakako bi zapanjujući procenti kolega sa posledicama teškog stresa u produženom trajanju bili neuporedivo manji. Svi bi radili svoj posao, bez velike potrebe za raspravama.

Ukratko, kao i gotovo sve drugo u ovoj nesrećnoj zemlji, eksplozija se dogodila zbog potpune suspenzije prava i pravde, funkcionisanja institucija, grana vlasti, Ustava i zakona.

Do takve Srbije, dobro je da razgovaramo, samo možda malo smirenije i sa više volje da se stavimo u poziciju onih koje kritikujemo, ili nas kritikuju. Marinika Tepić bi mogla bolje da proverava materijal koji dobija iz svojih izvora, a istraživački novinari da razumeju da ona nije isto što i oni i da je među političarima koji su istrpeli dosta represije zbog hrabrog iznošenja teških optužbi na račun moćnih grupa i ljudi.

Ako ništa drugo, to nam je svima zajedničko.

Tekst je prenet sa portala Cenzolovka.