Savet za štampu, nešto sasvim lično: Izazovi regulacije

4. December 2020.
Ono što je najveća tekovina dosadašnjeg rada, jeste činjenica da je upravo zahvaljujući Savetu medijska etika postala validna i relevantna tema, da se o njoj raspravlja na svim medijskim konferencijama i među novinarima. Na javnim sednicama i predavanjima koja često držimo pred studentima novinarstva na Fakultetu političkih nauka, nastupamo pred punom salom, a mlade kolege aktivno učestvuju u svim raspravama.
Savet_Za_stampu_Skrozza_Jeremic_Cenzolovka.jpg
Foto: Cenzolovka

U vreme kada je održana prva sednica Komisije za žalbe Saveta za štampu, autorka ove priče trčala je sa sednica da bi podojila svoju bebu. Danas, beba je devetogodišnja devojčica, a Komisija i Savet su praktično prošli isto što i ona, isto što i svako dete od faze dojenja do predpuberteta: skidanje s pelena, prohodavanje, dečje bolesti, socijalizacija, prve svađe i nemiri, ali i dobre ocene i uspešni nastupi pred publikom.

Trenutno, Savet plovi kroz mirnije vode, ali nikako nije na sigurnom. Nakon niza pokušaja da se kroz novu Medijsku strategiju njegova uloga relativizuje formiranjem drugih samoregulatornih tela, ili njegovim „podržavljenjem“, sve je više žalbi koje bi mogle da se tumače kao zloupotreba Saveta, sve više indirektnog upliva politike. Srećom, a uprkos svim trvenjima – Savet ima čvrste temelje, a svim osnivačima podjednako je stalo do njegovog opstanka.

Lična karta i matični broj

U javnosti se često mešaju termini Savet za štampu i Komisija za žalbe, pa se odluke Komisije proglašavaju odlukama Saveta. Zapravo, Komisija je, uz Upravni odbor, samo deo Saveta za štampu, ali istovremeno njegov najvažniji deo, ono što ga definiše i ono zbog čega na kraju i postoji. Komisija ima 11 članova: po dvoje iz NUNS-a i UNS-a, jedan iz Lokal Presa, troje iz Asocijacije medija i troje koji predstavljaju javnost.

Komisija za žalbe bavi se, zapravo, poštovanjem Kodeksa novinara Srbije, odnosno utvrđivanjem koje su tačke po poglavljima tog dokumenta prekršene u ovom ili onom tekstu. Iako se žalioci često pozivaju na zakone, a među predstavnicima javnosti uvek imamo sudije, advokate ili pravnike – Komisija ne odlučuje o poštovanju zakona. Za to su, naravno, nadležne druge institucije.

Odluke se donose izjašnjavanjem članova, a za usvajanje je neophodno sedam glasova, što je približno dvotrećinskoj većini. Tokom prethodnih devet godina, više puta je menjan način glasanja. U početku, osim većine glasova, bilo je neophodno da za svaku odluku glasa bar po jedan predstavnik osnivača (NUNS, UNS, Lokal Pres i Asocijacija medija). Ideja je bila da se spreče eventualne zloupotrebe i prevladavanje uticaja ovog ili onog udruženja, ali je problem bio u tome što je predstavnik Lokal Presa, samom činjenicom da je jedini prestavnih tog udruženja – imao pravo veta na bilo koju odluku. Zbog toga, prešlo se na sistem 8:3, odnosno više od dvotrećinske većine, bez obzira na glasanje predstavnika pojedinih udruženja..

U tom periodu, bili smo suočeni sa dva problema. Prvi je to što pred Savet retko dolaze slučajevi toliko jasni i „čisti“ da se čak osmoro članova izjasni za jednu ili drugu opciju. Osim toga, pošto članovi imaju mogućnost da u nekim slučajevima ostanu uzdržani, da se ne izjasne, to je dodatno otežavalo prelazak „praga“ od osam glasova. Zbog svega toga, nedavno je Upravni odbor usvojio odluku da broj glasova potrebnih za odluku bude – sedam,  kako bi se smanjio broj slučajeva u kojima odluka nije donesena.

Kako bi se izbegao bilo čiji monopol, Komisija nema predsednika, već se predsedavajući smenjuju na svakih šest meseci, utvrđenim redom. Od prvog dana rada Komisije, najzaslužnija za njen rad jeste generalna sekretarka Gordana Novaković, kojoj bi verovatno trebalo dati beneficirani radni staž za sve ono što je do sada pregurala i preživela sa nama.

Vrane, ministri i ostale teme

Pravo da se žale Komisiji za žalbe, imaju pojedinci neposredno pogođeni izveštavanjem medija, organizacije koje se bave zaštitom prava grupa koje su pogođene, mediji, roditelji u ime svoje dece, organizacije koje je pojedinac ovlastio da nastupaju u njegovonjeno ime, ali i svaki član Komisije (s tim što potom nema pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju u tom predmetu). U tom smislu, ovdašnji Savet je specifičniji u odnosu na neke druge, nemački na primer, gde svaki građaninka ima pravo da se žali na bilo koji medijski sadržaj.

Savetu su se, osim „običnih“ ljudi, žalila i tri ministra: Tomica Milosavljević, nekoliko meseci nakon što je napustio fotelju ministra zdravlja, potom njegov kolega po fotelji Zlatibor Lončar, ali i Vladan Vukosavljević, i to u više navrata i obično u ime Ministarstva kulture i informisanja. Ipak, najpoznatiji žalilac bio je Tomislav Nikolić, koji se još na predsedničkoj funkciji žalio zbog načina na koji su mediji izveštavali o njemu tokom velikih poplava 2014. Ipak, ovaj slučaj ostao je zapisan u istoriji Saveta – ne samo zbog žalioca, već, pre svega, zbog reakcije na odluku kojom nije bio zadovoljan. Lična predsednikova savetnica Stanislava Pak uputila je otvoreno pismo u kojem je poručila da se predsednik više nikada neće žaliti Savetu i usput navela: „Mislili smo – ko zna, možda nas iznenadite. Kao što niste. Vrana vrani oči ne vadi.“

Osim ovog slučaja, pažnju javnosti privlačili su i neki drugi: slučaj Vlade Georgieva, žalba jedne učesnice rijalitija, više žalbi Dragana Đilasa, žalba Nemca Andreasa Kaufmana čiju je fotografiju Politika objavila kao fotografiju izvesnog dr Petra Veličkovića…

Meni je najznačajniji slučaj koji smo imali žalba Centra za prava deteta koji se u martu 2012. žalio zbog izveštavanja Blica o smrti dečaka Ervina Bilickog, odnosno činjenice da je taj list, osim detalja s obdukcije, na naslovnoj strani objavio fotografiju dečaka snimljenog u kovčegu. Iako su spornu fotografiju Blicu ustupili roditelji, Komisija je odlučila da je u tom slučaju prekršen Kodeks. Kolege iz nekih drugih evropskih saveta tvrdile su da taj slučaj ne bi ni prihvatile (upravo zbog dozvole roditelja), a na različitim predavanjima, često se lome koplja oko pitanja šta je i kako je trebalo da se odluči.

Za istoriju Komisije vrlo je značajna i šestomesečna Odiseja s listom Politika tokom 2016. godine. Nakon što je Komisija donela odluku da je Politika prekršila Kodeks u jednom slučaju, Politika se redovno bavila likom i delom pojedinih članova, kao i njihovim ponašanjem na sednicama – zgodno izvlačeći iz konteksta sve što bi moglo da ih prikaže u lošem svetlu. Stvar je došla dotle, da je član Komisije Zlatko Čobović čak i tužio Politiku zbog teksta za koji je smatrao da ga profesionalno diskredituje. Iako je ovaj period bio psihološki mučan, za neke od nas prepun iskušenja, i vrlo verovatno loš za imidž Saveta, činjenica je da se o ovom telu tada redovno izveštavalo i da je upravo zbog tenzija s Politikom – bilo „popularnije“ nego ikada.

Put ka normalnosti

Za razliku od većine drugih institucija i organizacija koje se bave medijima, Savet za štampu je u svakom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija pozitivno ocenjen. Isto se dešavalo i u drugim sličnim dokumentima, gde se isticalo da se odluke donose bez pritisaka i da je Savet telo koje bi na svaki način trebalo podržati. Problemi su, međutim, nastajali na domaćem terenu – gde nas neke kolege najpre „nisu videle“ (uporno ignorišući činjenicu da je na sajtu Saveta objavljena svaka odluka, svaki zapisnik sa sednice, svako obrazloženje), a potom se opsetile da bi i same mogle da prave svoje savete, pa se trudili da nas širom sveta što više ocrne.

Propali pokušaji da se umesto samoregulatornog Saveta napravi „REM za štampane medije“ već je pomenut, a ni pomena nisu vredni silni pokušaji da se „ispod žita“ Savet diskredituje i diskvalifikuje. Jer, bez obzira na neke problematične i u startu kompleksne odluke (o kojima bismo se danas možda drugačije izjasnili), bez obzira na konstantne probleme s finansiranjem, na povremene tenzije među članovima, pa i na pravo svakog da ulogu Saveta posmatra ovako ili onako – to je jedino telo u kojem uspešno sarađuju sva najrelevantnija udruženja i asocijacije, kao i da nikada nije bilo ozbiljnih „pukotina“ koje bi eventualno ugrozile njegovo postojanje.

Bilo je, a i dalje ima nesuglasica. Bilo je, a više ih nema – žestokih svađa. Ipak, i te nekadašnje svađe su se uglavnom pokazale kao dugoročno korisne: meni su najomiljenije i najedukativnije ostale one sa bivšom urednicom Kurira Marijom Kordić – koja je Savetu, iako smo praktično o svemu mislile različito – donela dragocen uvid u svet tabloida i njihovog poimanja medija i sveta.

Ono što je najveća tekovina dosadašnjeg rada, jeste činjenica da je upravo zahvaljujući Savetu medijska etika postala validna i relevantna tema, da se o njoj raspravlja na svim medijskim konferencijama i među novinarima. Na javnim sednicama i predavanjima koja često držimo pred studentima novinarstva na Fakultetu političkih nauka, nastupamo pred punom salom, a mlade kolege aktivno učestvuju u svim raspravama.

Uprkos tome, plaše me dve stvari. Najpre mogućnost da će država, ovako ili onako, nastaviti s pokušajima da formira neki „svoj“ savet, drugo samoregulatorno telo, koje bi devalviralo sve što je do sada urađeno. Osim toga, zabrinjavajući su sve češći pokušaji nečega što vidim kao pokušaj zloupotrebe Saveta, o čemu se članovi Komisije međusobno ne slažu: večiti ratovi između nekih medija, žalbe koje su formalno – pravno osnovane (ali zapravo predstavljaju političke obračune), zasipanje Saveta dokumentima i mejlovima samo radi isterivanja svoje lične pravde i realizacije sopstvenih agendi…

S druge strane, ono što me raduje jeste da su današnji studenti i mladi novinari daleko zainteresovaniji za medijsku etiku i da će – nadam se – zahvaljujući njima, čitava ova stvar opstati. Jer, bez obzira na dečije bolesti i silne prepreke, jedina zajednička „beba“ svih najrelevantnijih medijskih organizacija i asocijacija stala je na svoje noge i u sasvim poremećenim medijskim okolnostima, postala prepoznatljiva i jaka koliko se to uopšte danas može biti.

Malo li je?

Pravo da se žale Komisiji za žalbe Saveta za štampu, imaju pojedinci neposredno pogođeni izveštavanjem medija, organizacije koje se bave zaštitom prava grupa koje su pogođene, mediji, roditelji u ime svoje dece, organizacije koje je pojedinac ovlastio da nastupaju u njegovo-njeno ime, ali i svaki član Komisije (s tim što potom nema pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju u tom predmetu)

Plaše me dve stvari: najpre mogućnost da će država, ovako ili onako, nastaviti s pokušajima da formira neki „svoj“ savet, drugo samoregulatorno telo, koje bi devalviralo sve što je do sada urađeno. Osim toga, zabrinjavajući su sve češći pokušaji nečega što vidim kao pokušaj zloupotrebe Saveta, o čemu se članovi Komisije međusobno ne slažu: večiti ratovi između nekih medija, žalbe koje su formalno – pravno osnovane (ali zapravo predstavljaju političke obračune), zasipanje Saveta dokumentima i mejlovima samo radi isterivanja svoje lične pravde i realizacije sopstvenih agendi…

Gaženje Kodeksa ili Alo, Kurir, Srpski telegraf i Informer

U septembru 2015. zabeležen je 381 slučaj kršenja Kodeksa, u septembru 2016. godine 530, a u sledeća dva monitoringa 583 i potom 722. U septembru 2019. zabeležena su 773 teksta u kojima je prekršen Kodeks. U prevodu – duplo više nego 2015, kada je prvi put rađen monitoring

Od 2015. godine, Savet za štampu sprovodi i monitoring dnevne štampe: svakog dana, čita se osam nacionalnih listova (Alo, Blic, Danas, Večernje novosti, Informer, Kurir, Srpski telegraf i Politika) i beleži u kojim su tekstovima prekršili Kodeks novinara Srbije.

Iako se monitoring ne realizuje u istim vremenskim intervalima i periodima – nekada je to šest meseci, nekad devet, nekad prvih šest, a nekad druga polovina godine – te stoga nisu međusobno stoprocentno uporedivi, ovi su rezultati dragoceni dokaz onoga što se u medijima dešava. Iz godine u godinu, sve je više kršenja Kodeksa, sve više gaženja profesionalnih normi, u praktično svim rubrikama – od naslovnih strana, do sporta.

U septembru 2015. zabeležen je 381 slučaj kršenja Kodeksa, u septembru 2016. godine 530, a u sledeća dva monitoringa 583 i potom 722. U septembru 2019. zabeležena su 773 teksta u kojima je prekršen Kodeks. U prevodu – duplo više nego 2015, kada je prvi put rađen monitoring. Na dnevnom nivou, zabeleži se ponekad čak i više od trideset tekstova u kojima je prekršena bar jedna tačka Kodeksa.

Svaki put, ubedljivi šampioni su Alo, Kurir, Srpski telegraf i Informer, koji za šest meseci zabeleže nekoliko hiljada prekršaja. Najviše se krši pretpostavka nevinosti (otkrivanje identiteta osobe osumnjičene za krivično delo), objavljuju nedokazane teze i optužbe, pravo na privatnost, neobeležavanje marketinških sadržaja, nepoštovanje kulture i etike javne reči.

Zanimljivo je da je kolega Petar Jeremić, koji je od 2015. do 2019. bio deo dvočlanog tima za monitoring, na kraju pozvan da bude menadžer za etiku Adria Media grupe, pa se danas bavi poštovanjem Kodeksa u Kuriru (što je i jedini takav primer u Srbiji).

BROJKE

911 žalbi primio je Savet od 1. septembra 2011. do 15. novembra 2020.

588 žalbi je ukupno bilo o kojima je odlučivala Komisija – od toga je u 399 slučajeva odlučila da Kodeks jeste prekršen, a u 126  da nije.

71 žalba rešena je medijacijom.

485 žalbi podneli su građani (pojedinci), a zatim nevladine organizacije – 185.

145 žalbi podneto je u ovoj godini, zaključno sa novembrom, i to je rekord, a najmanje je žalbi bilo 2012. godine – samo 34.

73 žalbe podneto je na Kurir, i ova redakcija je rekorder, a sledi Informer sa 62.

229 puta kršene su odredbe iz Poglavlja I Kodeksa novinara Srbije (istinitost izveštavanja), zatim 196 iz Poglavlja IV (odgovornost novinara) i 181 iz Poglavlja V (novinarska pažnja), s tim što su veoma retki tekstovi u kojima je prekršena samo jedna odredba.

Milioni za tabloide iz budžeta

Prilikom dodele novca za sufinansiranje medijskih projekata od javnog intresa, Ministarstvo kulture i informisanja uzima u obzir da li je medij koji konkuriše kršio Kodeks novinara Srbije, koliko se i da li se pojavljivao pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu.

S druge strane, iz lokalnih budžeta obilato se plaća upravo tabloidima, a konkursne komisije ne obaziru se na odluke Saveta za štampu. Prema podacima koje je objavio UNS, u poslednjih pet godina četiri tabloida koja su najviše kršila Kodeks (Informer, Srpski telegraf, Kurir i Alo), i po odlukama Komisije za žalbe Saveta za štampu i po monitoringu (3.903 puta samo u drugoj polovini prošle godine), ukupno su inkasirala na konkursima lokalnih samouprava više od 119,5 miliona dinara, odnosno, milion evra.

Laži na naslovnim stranama

Prema istraživanju Raskrikavanja (KRIK), četiri najtiražnija tabloida: Informer, Srpski telegraf, Alo i Kurir – tokom 2019. godine objavili su najmanje 945 lažnih ili neutemeljenih tvrdnji samo na naslovnim stranama. Prednjači Informer sa 317 “uhvaćenih” laži, sledi Alo (259), Srpski telegraf (227) i Kurir (142).

Najviše laži je izrečeno na račun opozicije i njihovih lidera, dok se u isključivo pozitivnom svetlu predstavljao Aleksandar Vučić, ali i ruski predsednik Vladimir Putin.

Sa druge strane, prema  istraživanju Raskrinkavanja, na ukupno 306 naslovnih strana u 2018. godini, Informer je imao čak 351 lažnu odnosno neutemeljenu vesti. Na naslovnicama 223 broja Srpskog telegrafa našlo se čak 230 netačnih ili neutemeljnih tvrdnji, a tabloid Alo na naslovnim stranama 358 brojeva u prošloj godini imao je 149 lažnih odnosno vesti bez jasnih izvora i dokaza.

Sve u svemu, Informer ponosno drži prvo mesto u plasiranju laži, koje imaju uglavnom slične karakteristike kao što su “smrt”, “rat”, “Šiptari” i ostale apokalaptične najave za javnost Srbije.

Članak je prenet sa portala Cenzolovka.

Članak je prenet sa portala Cenzolovka.

Share