Izveštavanje o masovnim zločinima: Posle Ribnikara prioritet dali senzacionalizmu, a ne žrtvama. Od ubica prave haroje, od žrtava brojeve

Da li medijsko izveštavanje o masovnim ubistvima može da utiče na to da ih bude još više?

Jednostavan odgovor – ne postoji.

„Mnogo je oprečnih dokaza. Jedni će reći da postoji veza, da mnogo ovakvih napisa u medijima znači da možemo očekivati povećan broj novih incidenata. Drugi kažu, gledajte, nije baš tako“, kaže Elizabet Skjuz, profesorka novinarstva sa Univerziteta Kolorado.

„Moje mišljenje je da je, ipak, važno izveštavati o masovnim pucnjavama. Naravno, na pravi način. Važno je da građani imaju svoj glas. Da imaju mogućnost da guraju neke stvari za koje smatraju da bi ih trebalo promeniti.“

Dosadašnja istraživanja Elizabet Skjuz za temu su imala sociologiju medija, njihovu ulogu u izbornoj politici, kao i ulogu politike u popularnoj kulturi. U poslednje vreme okupirana je izveštavanjem o masovnim pucnjavama.

U Ribnikaru prioritet dat senzacionalizmu, a ne žrtvama

„Medijski sistem jeste sistem zabave. A tamo stalno gledamo kako neki ljudi ubijaju druge ljude“, priča Skjuz.

„Da li ste gledali Džona Vika? Tamo ima 12 minuta scenarija, ostalo su ljudi koji se međusobno ubijaju. Povrh toga, svet je postavljen individualistički, ne razmišlja se o širem društvu. Poruka je: ‘Budite šta god poželite’, pa makar to značilo i ubijanje cele škole. Drugi ljudi su samo – drugi ljudi.“

Gostujući na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je održala predavanje na temu „Najbolje prakse etičkog izveštanja o masovnim pucnjavama“, američka profesorka upozorila je da mediji ne bi trebalo da u prvi plan stavljaju ubicu, nego žrtve, preživele i njihove porodice.

Ovo se, kako kaže, ne odnosi samo na SAD, već i na druge sredine koje su prošle kroz slične traume. Tako je Skjuz pokazala i nekoliko naslovnih strana srpskih tabloida u danima nakon ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.

Prioritet je takođe dat senzacionalizmu, a ne poštovanju žrtava.

Skjuz je prepričala najsvežiji slučaj kada je, poslednje nedelje oktobra, javnost u Mejnu bila uznemirena pošto je muškarac koji je ubio 18 osoba u jednom supermarketu u gradiću Luiston bio u bekstvu. Posle trodnevne potrage, pronađen je mrtav.

Mediji, po oceni američke profesorke, nisu najbolje reagovali.

„Gotovo isključivo su se fokusirali na lov. Ponovo nije bilo mesta za žrtve. Izveštavanje o zajednici pretvorilo se u izveštavanje o strahu, jer u tom trenutku nismo znali gde se napadač nalazi“, ukazuje Skjuz.

„Na prvoj slici koju smo videli ne vidi se gotovo ništa. Napadač ima veliko oružje u ruci, ne vidi se pola njegovog lica. Nikad ga ne bih prepoznala kada bi prošao pored mene na ulici. Ova slika nikome nije bila od pomoći.“

Kako mediji humanizuju ubicu

Fokus na napadaču nije nov fenomen. Ovakav pristup imali su mediji koji su još avgusta 1966. pisali o masovnom ubistvu na Univerzitetu Teksas u Ostinu.

Odmah se pojavio niz tekstova u kojim se ubica predstavljao kao dobra osoba. Služio je u vojsci, bio je oženjen, imao je razne probleme, kao dečak bio je izviđač… Ubica je humanizovan, što je za porodice žrtava bilo poražavajuće.

Elizabet Skjuz je sa studentima žurnalistike premotavala film unapred, prolazeći kroz najpoznatije masovne pucnjave u SAD. Nailazili su na sličan obrazac.

Mediji jesu postepeno učili i postajali svesni da je potrebna promena, međutim, uvek se pronalazio pogodan izgovor da se svetla upere ka ubici.

Masakr u srednjoj školi Kolumbajn (Litlton, Kolorado) iz aprila 1999, na primer, prenošen je na televiziji. Dva osamnaestogodišnjaka tada su ubila 12 učenika i jednog nastavnika i ranili još 21 osobu pre nego što su izvršili samoubistvo.

Još uvek kruži apsurdan broj lažnih vesti o njima. Jedan broj krajnih entuzijasta ovaj dvojac smatra herojima. Postoje internet stranice posvećene njima.

Posle masakra na Politehničkom institutu Virdžinija iz aprila 2007. počinilac koji je ubio ukupno 32 osobe poštom je poslao pisma i snimke redakciji NBC-a.

„Ova mreža se u takvoj situaciji, po meni, nije dobro snašla. Mislili su: Da, etički kodeks govori šta bi bilo ogovorno, ali ovde imamo jednu vrstu njegovog ličnog manifesta koji je poslat direktno nama. Prosto ga moramo objaviti“, priča Skjuz.

„Kada se jula 2012. dogodilo masovno ubistvo u pozorištu u Aurori u Koloradu, o napadaču se delom govorilo i zbog njegovog izgleda. Da, ne prikazujemo slike ubica, ali pogledajte ovog tipa, kosa mu je ofarbana u narandžasto, pa on je toliko drugačiji.“

Šest meseci kasnije, dvadesetogodišnji muškarac ubio je 20 učenika (od šest i sedam godina) i šest zaposlenih u osnovnoj školi „Sendi Huk“ u gradiću Njutaun u Konetikatu.

„Prvi put žrtve su bile tako mala deca. A toliko se govorilo o napadaču, koji su njegovi motivi, šta ga je tamo vuklo. Onda se saznalo da je to osoba na skali autizma i, eto, mediji su imali taj ugao pa su još jednom pisali o ubici“, napominje Skjuz.

Ona je podsetila i da je konzervativni američki voditelj i teoretičar zavere Aleks Džons kažnjen po tužbi roditelja jer je celu stvar nazvao „potpunom laži“ i „džinovskom obmanom“.

Džons je svojim sledbenicima poručivao da niko nije stradao („sve su to bili glumci“), a ideja liberala, navodno, jeste da se slučaj iskoristi kao izgovor za ukidanje Drugog amandmana – onog koji Amerikancima garantuje slobodu posedovanja i nošenja oružja.

S druge strane, tragedija u Konektikatu značila je i jednu drugačiju promenu paradigme.

Roditelji ubijene dece želeli su da očuvaju sećanje na njih. Pristali su da dele fotografije i priče o njima. Deca više nisu bila samo žrtve bezličnih zločina, nego osobe sa svojim željama i navikama.

Jedan od njih je, po rečima Elizabet Skjuz, šestogodišnji Dilan Hokli, dečak koji je za sebe govorio da je „prelepi leptir“. Kroz njegovu priču, odnosno priču njegove majke, kako kaže, ljudi su slušali o Dilanu kao detetu koje je imalo nekakve snove, a ne o žrtvi nekakve tragedije.

Opasnost od imitiranja ubice

Skjuz je upozorila da, ukoliko je u medijskom izveštavanju u prvom planu ubica, on može da postane jedna vrsta ikone za potencijalne ubice, koje bi ga mogle imitirati (copycat killer).

Po njenom mišljenju, mediji imaju veliku društvenu odgovornost, međutim, prečesto koriste izgovor da oni „samo žele da ilustruju dramu“.

„U roku od jednog sata posle pucnjave imaćete javne funkcionere koji šalju svoje misli i molitve, a zatim i njihove političke izjave“, naglašava Skjuz.

„Republikanci će reći da je problem mentalno zdravlje i da ljude treba zatvarati u ustanove, dok će demokrate govoriti o kontroli oružja. Mediji su odgovorni da ne izveštavaju samo iz ovih ideoloških rovova. Takođe, da ne dozvole da društvene mreže umesto njih vode izveštavanje.“

Dan u kojem se dogodi masovna pucnjava jeste dan koji se pretvara u fabriku lažnih vesti i neproverenih informacija.

„Postoje ljudi željni publiciteta koji će pozvati medijsku organizaciju i pretvarati se da su usred masovne pucnjave. Novinari to jednostavno moraju da provere. Mnogo je dezinformacija. Svi smo mi na mreži, a tamo je toliko toga laž. Mnogo glasina kruži. Čak će i ugledne medijske kuće praviti greške, ali ih i ponavljati“, zaključuje profesorka Elizabet Skjuz.