Ima li logike: Posledice pokušaja Junajted grupe da ućutka N1 i za Vučićev račun uništi uspešni medijski biznis u Srbiji

Autor: Branko Čečen, Izvor: Cenzolovka

Na vrhovima prstiju Junajted grupa (UG), Telekom i mediji skloni Aleksandru Vučiću cupkali su oko kompromitujućeg snimka na kojem direktori dve kompanije dogovaraju smenu Aleksandre Subotić, direktorke Junajted medije (UM) putem praktično uništavanja UM i pod pritiskom „uznemirenja“ čoveka koji nikako ne bi smeo da bude umešan u sve to – Aleksandra Vučića. 

Niko od sagovornika, ni Vladimir Lučić (Telekom) ni Sten Miler (UG) nije rekao: „Snimak je lažan, taj razgovor se nije dogodio”. Direktor Telekoma, Vladimir Lučić, od svih medija u Srbiji, seo je baš u studio Informer TV-a da objasni kako taj razgovor nije sadržavao nepriličan dogovor o smeni direktorke Subotić pod političkim pritiskom, iako je to centralna tema snimka. 

Teško da bi snimak bio objavljen da ne može da se brani na sudu 

Nakon objašnjavanja da nismo čuli to što smo čuli, prešlo se na „razgovor je izvađen iz konteksta“, da bi na kraju UG prosto priznala taj razgovor, i dalje nastojeći da nam objasni šta je on zapravo značio, kao da smo maloumni. Na primer, da je u stvari rečeno da Subotić neće biti otpuštena, iako se Miler u razgovoru praktično izvinjava Lučiću što to još nije uradio. 

U Holandiji, gde je UG registrovana, ovako nešto je nezamislivo, što izgleda razumeju i novi upravitelji UG, pošto su vrlo brzo prešli sa „naša firma – naša stvar“ retorike, koju promoviše i Ana Brnabić, na „taman posla da im diramo uređivačku politiku“ 

Jedina preostala varijanta u kojoj ova dva gospodina nisu učinila nešto što sugeriše mogućnost insajderskog trgovanja, nelegalnog gotovo svuda u svetu, pa i kod nas („korišćenje, otkrivanje i preporučivanje insajderskih informacija” u Zakonu o tržištu kapitala), jeste da se razgovor odigrao, ali da je na snimku kasnije intervenisano. Lučić je čak najavio i da će u sklopu tužbe zbog reputacione štete od objavljivanja ovog snimka zatražiti i proveru njegove autentičnosti. Ubrzo je, međutim, usledilo priznanje UG.

Možda su Miler i Lučić mogli da potraže tragove razgovora na svojim telefonima čim je objavljen, ako neko može, mogu njih dvojica – jedan je vodio, a drugi vodi poslove povelikih telekomunikacionih operatera. 

KRIK i OCCRP (međunarodna mreža istraživačkih novinara u čijem članstvu je KRIK) nisu objavili datum razgovora ili drugi podatak koji bi mogao da posluži u procesu verifikacije, ali obe organizacije raspolažu specijalizovanim advokatima koji proveravaju tekstove pre objavljivanja i može se pretpostaviti, osim u slučaju zaista strašne greške, kakve se ovim organizacijama do sada nisu događale, da snimak ne bi bio objavljen da ne može da se brani na sudu, na kojem bi se organizacije susrele sa tužiteljem koji raspolaže istinski ogromnim novcem. 

Nadmoćnost kredibilnog informisanja u kriznim situacijama

Svaka promena vlasništva značajnih medija u svetu predmet je velike pažnje, zato što su mediji važni. „Pokažite mi vaše medije i pokazaću vam u kakvom je stanju vaša demokratija“, napisao je Žigmund Bauman, poljski sociolog i filozof. 

Stanje medija u Srbiji bi se moglo opisati i podatkom da je N1, kablovski informativni kanal bez nacionalne frekvencije, tokom velikog vidovdanskog protesta, recimo, imao u pojedinim trenucima udeo u gledanosti na SBB mreži od 64 procenta, dok je dnevni šer bio skoro 31 posto. Tog meseca je N1 bio druga najgledanija TV na mreži, a zajedno sa Novom S, TV stanicom istog vlasnika i slične informativne uređivačke (nezavisne) politike, gledanost je iznosila 21,4 posto. Pink, Prva, Hepi i Informer zajedno nisu imali toliko. 

Naravno da su sve oči koje uopšte žele da prate najvažnije događaje u skorijoj istoriji Srbije, uprte u dve male TV stanice. Ne postoji računica u kojoj Aleksandru Vučiću može da bude sve jedno da li N1 i Nova S i dalje izveštavaju, ili ne

Čak ni RTS sa 12,36 procenata, nacionalnom frekvencijom, pretplatom, marketingom i vojskom zaposlenih naoružanom brdom opreme, tokom samog protesta nije izgledao kao ozbiljna konkurencija. Možda zato što je u toku događaja na koji je izašlo preko sto hiljada građana emitovao, pored ostalih nepovezanih sadržaja, svoj beskonačni kviz, Slagalicu. 

Činjenica da N1 i Nova S preko kablovskih operatera stižu do približno samo trećine građana Srbije čini ove brojeve dokazom o nadmoćnosti kredibilnog i ažurnog informisanja u kriznim situacijama nad propagandom. Ali i o potrebi građana da znaju šta se, dođavola, događa.

Gledanost N1 i Nove S bili su problem za režim u Srbiji i kada su ti brojevi bili mnogo skromniji, a vlast Aleksandra Vučića sigurna i apsolutna. U ovom trenutku, kada je popularnost predsednika značajno manja, a natpolovična većina građana podržava studentski protest i odbija da se skloni sa ulica uprkos batinama, hapšenjima i suzavcu, reporteri N1 i Nove S hrabro i profesionalno izveštavaju uživo iz nasilnog haosa. I jedini su, osim Informer TV-a. 

Naravno da su sve oči koje uopšte žele da prate najvažnije događaje u skorijoj istoriji Srbije, uprte u dve male TV stanice. Ne postoji računica u kojoj Aleksandru Vučiću može da bude sve jedno da li N1 i Nova S i dalje izveštavaju, ili ne. Čak i kada nastoji da neinformisane građane uveri da se ne meša u medije u Srbiji, on izgovori – „da je hteo da ugasi medije, ugasio bi“. Osoba koja se drži zakona i slobode medija, jedine dve brane između moćnih i ostalih – ne bi na to ni pomislila. A ako si to izgovorio, naravno da si pomislio.

A da probate isto u Holandiji?

Pustimo sada predsednika njegovim brigama i zapitajmo se – zašto bi novi vlasnik UG (registrovane u Holandiji), kako smo čuli na snimku, „smanjivao“ firmu čiji su kanali tako trijumfalno uspešni? Miler objašnjava Lučiću da je to neophodno da bi otpustio Aleksandru Subotić. Kako to razumeju krajnji vlasnici, investiciona kompanija BC Partners (registrovana u Velikoj Britaniji)? Zašto se to radi uprkos uspehu projekta u njihovom portfoliju? A možda svi sve znaju i uživaju u ogromnom profitu političkog, pre nego poslovnog porekla, samo što žele da dogovorene smene i „smanjivanja“ prođu bez velikih problema u javnosti, našoj i zapadnoj?

Zašto bi novi vlasnik UG (registrovane u Holandiji) „smanjivao“ firmu čiji su kanali tako trijumfalno uspešni? Kako to razumeju krajnji vlasnici, BC Partners (registrovani u Velikoj Britaniji)? Zašto se to radi uprkos uspehu projekta u njihovom portfoliju?

Za izbegavanje problema u stranoj javnosti je kasno – EDP, mala stranka u Evropskom parlamentu (ali sa 20 stranaka-članica iz 17 država) je povodom „privođenja“ novinarke N1 koja je htela da postavi pitanja novom direktoru UM i snimka razgovora objavila na društvenim mrežama saopštenje u kojem se, pored ostalog, kaže: 

„Ovo predstavlja direktan napad, orkestriran na najvišem nivou moći, na nezavisno novinarstvo u Srbiji. (…) Vučićeve nedavne reči kojima sugeriše otvorenost za dijalog sa studentima sada ječe prazninom.“ 

U Holandiji, na primer, gde je UG registrovana, ovako nešto je nezamislivo, što izgleda razumeju i novi upravitelji UG, pošto su vrlo brzo prešli sa „naša firma – naša stvar“ retorike, koju promoviše i Ana Brnabić, na „taman posla da im diramo uređivačku politiku“ narativ i pretnje tužbama medijima zbog „neovlašćenog snimanja“. 

Režimski mediji su odmah priskočili u pomoć vestima o odlasku Aleksandre Subotić iz Srbije zbog dokumentacije o navodnom nelegalnom izvlačenju para iz UM preko of-šor firmi u njenom vlasništvu, koju je (dokumentaciju) novi direktor, kaže, zatekao, ali nam je još nije i pokazao, do kada će uz ovu tvrdnju morati da stoji prilog „navodno“. Sam Aleksandar Vučić je izbegao da se pridruži tom narativu, na primer, iako bi mu baš dobro došao. 

Suština je da je za Zapad (a ključne kompanije su registrovane u Velikoj Britaniji i Holandiji), nije normalno da se na ovaj način i iz ovih razloga smenjuje bilo ko, a naročito za potrebe gušenja medija i slobode informisanja u zemlji kandidatkinji za članstvo u EU u političkoj krizi, pa su navodne malverzacije gurnute u prvi plan. 

Kako se Srbija i borba njenih građana za poštovanje zakona mesecima s mukom i promenljivim uspehom probijaju u evropski javni prostor između Trampa, Ukrajine, Gaze i ostalih nevolja, odskora uspešnije uglavnom zapanjujućim snimcima brutalnosti i oholosti srpske policije, ovaj poslovno-nedemokratski skandal postaje važan. Ne samo da ogromne grupe naših uglednih ljudi u dijaspori pritiskaju svoje političke predstavnike da nešto preduzmu, već i zapadni mediji sve češće odgovaraju na potrebe svojih korisnika zainteresovanih snimcima omladine koja kleči uza zid sa rukama vezanim na leđa i sve više izveštavaju iz našeg malog pakla. Ovaj veoma kompromitujući snimak Lučića i Milera, takođe, pada i na plodno tle upozoravajućih poruka Evropske komisije i drugih tela Unije Aleksandru Vučiću, a te su poruke sve češće, oštrije i konkretnije. U ovo su umešane zapadne firme, zapadni ljudi i zapadne poslovne i političke scene, a svi su oni iznenada dobili napad gadljivosti prema širiocima virusa nedemokratije i kršenja ljudskih prava. Što im do sada nije mnogo smetalo, ali je lepo što se to menja.

Objektivno, teško je zamisliti da nešto može da zameni N1 i Novu S u medijskom prostoru Srbije u previranju, ako njihovu kompaniju novi vlasnici, kako to kaže njihov izabrani direktor Miler, „učine malom“. Pravno gledano, oni to izgleda sasvim legalno mogu da urade. Logički, a izgleda i poslovno – to bi bila vrlo čudna i autodestruktivna odluka, osim ako nije bila „uračunata u cenu“, čime bi ta legalnost bila dovedena u pitanje. Kao što smo videli, ne bi bila prva takva u čudesnom svetu biznisa pod SNS-om i Vučićem. 

Mediji nisu samo biznis

S druge strane, međutim, svi su oni zaboravili, ako su se ikada i bavili našim sudbinicama, da medijski informativni biznis nije samo biznis, već da ima i naglašenu društvenu odgovornost. Ne bih se tresao nad pitanjem da li poslovni ljudi zarezuju sve te naše tlapnje o ljudskim pravima i demokratiji. Biznis nema dušu. Tako nam Rio Tinta. 

Međutim, društvena odgovornost medijskih kompanija, na koju bi malo ko u Srbiji obratio veliku pažnju u drugim okolnostima, u procesu pobune ogromnog dela građana Srbije predstavlja snažan zemljotres, nešto što može ključno da utiče na sudbinu i istoriju čitave jedne države i svake duše u njoj. I to veoma loše, ako ta odgovorni mediji nestanu. 

Čak i kada nastoji da neinformisane građane uveri da se ne meša u medije u Srbiji, Vučić izgovori – „da je hteo da ugasi medije, ugasio bi“. Osoba koja se drži zakona i slobode medija – ne bi na to ni pomislila. A ako si to izgovorio, naravno da si pomislio

Isto tako, mogućnost nestanka ovih izvora informacija, tog dnevnika borbe studenata i građana za svoja osnovna prava, prilično je uznemirujuća čak i za narastajuću populaciju zapadnih političara, aktivista, medija i građana kojima je sve teže da gledaju rasplamsavanje vulgarne diktature koju njihove države sve vreme finansiraju kroz Uniju, kako ne bi sela u krilo Rusiji. Osim toga, na procurelom snimku je razgovor koji vrlo verovatno izaziva zanimanje pravosuđa, kontrolnih organa biznisa i konkurencije zapadnih zemalja. Građani Srbije, vođeni studentima, teško da će ostati nemi i bez reakcije na nešto tako potmulo i, ako ćemo pravo, biznis ili ne – nemoralno (ako je namera da se mediji ućutkaju, a tako izgleda). PC Partners, vlasnica UG, ima i druge poslove, neuporedivo veće od ove akvizicije i teško je verovati, osim ako ih njihov direktor Miler nije doveo u zabludu, da nisu upućeni u sve aspekte ovog posla, javne i tajne. Ako bi mogući negativan efekat fertutme u Srbiji imao loš uticaj na njihove druge operacije, čitava ova stvar bi mogla i za njih postati neudobna. Da li i u dovoljnoj meri da nam ostave to malo informisanja što imamo, videćemo. 

Do tada, bilo bi zaista, hm… zanimljivo utvrditi bar čiji novac čuva eskrou (neutralni čuvalac novca dogovorene transakcije dok se uslovi ugovora ne ispune) koji je Miler, kaže na snimku, pripremio za Lučića (ne mora biti lično njemu, ali bi bilo lepo tačno utvrditi). Pošto nije jasno. Jasno je samo da su Vladimir Lučić i Sten Miler, kako je to pojednostavljeno objasnio Dru Saliven, osnivač OCCRP-a koji je objavio snimak zajedno sa KRIK-om, „uhvaćeni sa spuštenim pantalonama“. Ako to ne bude dovoljno da se N1, Nova S, Radar, Forbs i Danas održe u životu nezavisni i profesionalni kakvi se trude da budu, mi od eventualnog, ma da ne mnogo verovatnog osećaja neprijatnosti poslovnih ljudi dok budu ručkali posle sklopljenog dila (i o tome razgovaraju na snimku), nemamo baš ništa. 

Između slobode medija i države, bilo koje, a naročito ove naše, stoje samo građani. Ako oni ne ustanu u odbranu N1 i Nove S, ostaje samo da se nadamo da bi „međunarodna zajednica“, ako je taj izraz ikada išta značio, obeshrabri učesnike ovog dila da nas ogluve i oslepe, što bi značilo da su značajne države konačno digle ruke od Aleksandra Vučića i njegove vlasti. U šta je rizično verovati. Očigledan pritisak Evrope na Vučića da olabavi sa premlaćivanjem ljudi i kršenjem njihovih prava, ima mešovite rezultate, u skladu sa nivoom očajanja straha posrnulog diktatora i kapaciteta njegovog okruženja da se suzdrži od iživljavanja nad ljudskim telima i dušama.

Do tada – duga borba našim parama za ućutkavanje N1 stigla je do raspleta u političkoj situaciji kakvu Vučić, u vreme kada su počinjali dogovori po tim klubovima u kojima se tako lepo ruča, kako o tome pričaju akteri snimka, nije mogao ni da zamisli. Javnost Srbije koja želi promene, umorna i izbezumljena, zakasnila je sa reakcijom, uzimajući naše hrabre novinare i ostale ljude u ovim medijima u priličnoj meri zdravo za gotovo. Sada, kada postoji neko ko legalno može sve to zajedno lepo da počisti iz naših života, bilo bi neobično zdravo da se još jednom, po ko zna koji put, oglasimo i suprotstavimo, pa makar i samo kolege novinari, mada mislim da i mnogi građani sada razumeju koliko je važna sudbina slobodnih medija. Treba se nadati da će to razumevanje nadživeti ovu krizu.

Novinarima N1, Nove S, KRIK-a, Danasa, Radara, Forbsa, BIRN-a, CINS-a, Insajdera, Nove ekonomije, Vremena, Istinomera, Radija 021, Južnih vesti, Jugpresa, Zoomera, Mašine, Glasa Šumadije i desetinama preostalih nezavisnih medija, nacionalnih i lokalnih, bar niko neće moći da kaže da nisu hrabro i požrtvovano, kao kada su padale bombe, radili svoj posao u interesu svih građanki i građana Srbije, po cenu sopstvene bezbednosti. 

To neće biti nikakva uteha, ni njima ni ostalima u ovoj zemlji, ako postanemo primorani da bazamo po društvenim mrežama u potrazi za informacijama o tome šta se događa ispred Filozofskog u Novom Sadu, dok nova Belorusija i njen Lukašenko planiraju kineski internet za nesrećnice i nesrećnike što su se životom zatekli u Vučićevoj despotiji.

Baš nikakva.

Članak je prenet sa portala Cenzolovka.