“Vina pravim za svoju dušu”

Kako je nastala ideja da proizvodite organska vina i šta su uopšte organska vina?

Slučajno. Godine 2008, kada sam krenuo u poduhvat, srpske mini-vinarije koje su pravile izvrsna vina počele su da povećavaju kapacitete i postaju industrija. Počelo je da ponestaje dobrog vina na tržištu (ono što se uvozilo nije vredno pomena, sem vina iz Portugala, koje je na tržište plasirao Željko Tintor). A ceo život sam pio dobra vina. Odlučio sam da sâm pravim vina za sebe. Problem je bio što je konvencionalno vinogradarstvo strašno zametan posao, a ja sam aktivno radio u konsultantskoj firmi i imao malo vremena. Prijatelj mi je predložio da probam organsku proizvodnju sa otpornim sortama. I ja se upecao.

Organska vina nastaju od organski sertifikovanog grožđa i ničega više. U konvencionalnim vinima dozvoljeno je dodati čak 59 aditiva. Ja u vina ne dodajem ništa, sem malo sumpora pred flaširanje. Ni to ne bih, ali trgovci drže vina na policama, gde je i 30 stepeni leti i postoji opasnost da se pretvore u sirće. U organskim vinima dozvoljeno je sumpora do 150 mg na litar, a moja vina imaju 20‒30 mg. Praktično, ništa.

Ovde bih pomenuo zabludu potrošača da od sumpora u vinu boli glava. U kandiranom voću, kao i džemovima i marmeladama, imate i do 3000 mg/kg, u zamrznutom povrću do 750 mg/kg, u supi iz kesice 1000 mg/l, u žvakaćoj gumi 2000 mg/kg. A niko se nikada nije žalio da ga od tih proizvoda boli glava.

Koliko dugo vinarija postoji, kakav vam je sortiment, da li imate sopstvene plantaže grožđa ili vršite i otkup?

Vinarija je zvanično osnovana 2014, kada su sopstveni vinogradi dospeli za proizvodnju kvalitetnog vina. Ja gajim panoniju, regent i marselan. Otkupljujem organski sertifikovanu tamjaniku, a od ove godine ću otkupljivati i organski sertifikovani prokupac, sve od prijatelja vinogradara Mladena Vujića, iz Stalaća.

Kakav je kvalitet našeg grožđa? Može li biti bolji? Šta nam nedostaje?

Kada prskate grožđe sistemicima 15 puta u toku sezone, ono ne može da bude „loše”. U organskoj proizvodnji mi koristimo samo kontaktna sredstva i prirodne preparate i prskamo znatno manje, pa je svaka godina dramatična. Najveći problem je što Uprava za zaštitu bilja ima jako ograničen spisak dozvoljenih sredstava u odnosu na Evropu, Ameriku, Australiju. Mučimo se da održimo kvalitet, a ne bismo morali da je malo više razumevanja birokratije.

Da li je proizvodnja vina nešto što je vaša profesionalna karijera, hobi koji ste pretvorili u posao ili nešto treće? Živeli ste u inostranstvu. Obično odavde svi žele da odu, a vi ste se vratili. Zašto?

Ja do 2008. godine nisam ništa znao o poljoprivredi i vinarstvu, niti imam porodičnu tradiciju. Ali sve piše u knjigama. Samo treba pažljivo čitati. I pitati iskusnije od sebe. Neverovatno je kako u organskoj proizvodnji nema nikoga ko bi nešto tajio kad ga pitate. Svi oni žele da se organska proizvodnja proširi što više, pa slobodno dele znanja, iskustva i savete.

Ja sam se vratio 2001. godine da svojim znanjem, iskustvom i vezama pomognem mladoj demokratiji. Radio sam bez naknade za Vladu kao nepartijski ekspert. Motivacija je bila čisto profesionalno potvrđivanje, mogućnost da na globalnoj sceni radim svoj posao i dokažem sebi da sam dobar u tome što radim.

Baš zato što nisam bio partijski opredeljen, nastavio bih da radim i za narednu vladu, ali njih nije interesovao 21. vek, već 15.

Poslednjih godina sve je više vinogradara, izdvajaju se polako i neki vinski regioni. Da li imamo kapaciteta i za više? Da li nam je potrebna nadgradnja u pogledu vinskog turizma, veće podrške i podsticaja države ili nekih drugih institucija, privrede, novih partnerstava?

Sve ovo što se podiže kap je u moru. Mi danas imamo 20 puta manje vinskih sorti pod vinogradima nego 1989. godine. Imamo 10 puta manje vinarija. Država već desetak godina preduzima mere da to podstakne, ali je to nedovoljno kada polazite sa tako niske osnove.

Prošle godine je država unajmila vrhunsku svetsku konsultantsku kuću da razradi strategiju razvoja vinogradarstva i vinarstva, uključujući i vinski turizam, ali od toga do dana današnjeg nema ništa, iako je konsultant završio svoj posao. Po običaju, padamo na implementaciji. Nije ovo prva strategija koja završava u fioci. Kada se kadrira po odanosti, a ne po stručnosti, drugačije i ne može da bude. Drugi problem je što mnoge mere koje predlažu konsultanti zadiru u džepove moćnih ljudi. Opet, po običaju, lični interesi preovladavaju nad nacionalnim interesima.

Tužno je to. Naši susedi, pre svega Hrvatska i Makedonija, koji se od nas ne razlikuju po mentalitetu i istorijskom prtljagu, uspeli su to da prevaziđu.

Ako bi vas neko ko želi da se bavi vinogradarstvom pitao šta mu je potrebno i gde da počne proizvodnju, šta biste mu rekli? Ova kriza je neke od nas navela da se duboko zamislimo ima li život u gradu alternativu, pa nije nemoguće da će se iz ovoga izroditi i novi vinogradari. Kolika su početna ulaganja potrebna da se krene u ovaj posao? Da li je teško biti vinogradar?

Teško jeste. Ali je i božanstveno. Da mi je opet 30 godina sa ovom pameću! Ceo dan ste na vazduhu, cvrkuću ptice, zuje bumbari (dobro, i jedu komarci predveče). Fizički radite, deluje da je lagano, ali je toliko ponavljanja da su upale obavezne. Gledajte, ja u najmanjem vinogradu imam 930 čokota. To vam je 930 čučnjeva. Za dan!

Društveni život vam je neprekidna žurka. Sajmovi i festivali vina, degustacije, stručni simpozijumi… I svi koji su tu raspoloženi su – i pre nego što cugnu. Niko ne priča o temama gde možemo da se sukobimo (sport, politika…). Ja nemam TV program i ne čitam dnevnu štampu već 10 godina. Živite van vremena i prostora, jedinstveni sa prirodom.

Ulaganja zavise od toga da li vam je deda nešto ostavio (otac je, verovatno, demonstrativno napustio selo i otišao u grad). Ako imate zemlju, objekte, poljoprivrednu mehanizaciju u bilo kom stanju, ulaganja su jako mala. Država će vam platiti pola sadnog materijala, pritki, stubova, žice. Za hektar vinograda vam je dovoljno 5000 evra. A on daje 5000 flaša vrhunskog vina (može da dâ i 20.000 flaša tipa banatski rizling). Treba raditi i čekati 4‒5 godina pre prve prodaje. Pa treba još toliko da vam brend bude prepoznat. Ali ste posle „u plusu” neograničeno dugo. Generacijama.

Veoma važna pitanja su i plasiranje proizvoda, transport, kurirske službe. Ima li izazova u ovim procesima za jednog manjeg proizvođača? Gde se može nabaviti vaše vino? Kakav vam je koncept prodaje? Da li ste zadovoljni?

Plasiranje vina je neizmerno teško, posebno ako ste se odlučili da pravite vino od popularnih internacionalnih sorti i ne razlikujete se ni po čemu od konkurencije. Kome treba 150. kaberne na tržištu! Ako ste po nečemu jedinstveni (ja pravim, kao prvo, organska vina; kao drugo, od retko gajenih sorti; kao treće, u malim količinama), onda je stvar mnogo lakša. Za malog proizvođača je najvažnije da bude dosledan i pošten, uprkos iskušenjima. Dugoročno, ljudi kupuju vina od ljudi i, kada prođe ludilo marketinga kojim pravite brend, doživotnog kupca možete steći samo ako ne muljate.

Kurirske službe su noćna mora. Plaćate isporuku danas za sutra, a isporuka traje 1‒10 dana. Jedini zaista pouzdan kurir je Post Ekspres, ali oni u većini pošta ne primaju vino. Tamo neko treba malo da mućne glavom i prepozna šansu za dobar posao. Za inostranstvo koristimo DHL – papreno, ali pouzdano. Oni imaju specijalne kutije za slanje vina – ne vidim zbog čega Pošta ne bi imala iste.

Kada govorimo o konceptu prodaje, mi se od početka trudimo da imamo što više direktnih kupaca. Restorani i vinoteke dolaze i odlaze. Rabati su veliki. Slabo se plaća. Mi od početka insistiramo na avansnom plaćanju – to jako ograničava broj mesta koja hoće da drže naše vino. Ali saradnja sa onima koji nas drže besprekorna je. Ja sam vrlo zadovoljan. Mi sve prodamo i naplatimo do novembra. Onda nema vina do aprila-maja naredne godine.

Interesantna je i akcija koju ste imali tokom vanrednog stanja i odluka da svima koji su vam u tom periodu poklonili poverenje i kupili vaša vina vraćate istom merom i doživotnim popustom. Da li su lojalnost i poverenje najbolji put do kupca?

Apsolutno. Poverenje, lojalnost – to je ono što dugoročno gradi uspešan poslovni poduhvat. To su ljudi koji su nam, makar i nesvesno, pomogli kad nam je bilo najteže. Red je da se odužimo. A iz reakcija vidim da je gest veoma pozitivno primljen. Planiram da za sve te ljude organizujem jednu žurku ovde, u vinariji, verovatno na jesen. Biće mi zadovoljstvo da se družim sa ljudima koji uživaju u mojim vinima.

Izvor: BIZLife magazin/Jelena Stjepanović

Tekst je prenet sa portala BizLife.