Moćna sinergija RTS-a i Informera

Autor: Bojan Cvejić, Izvor: Dosije o medijima

„Kada je Gordana Suša bila na vrhuncu svoje profesionalne karijere kao izveštač iz Skupštine, ja se još nisam ni rodila. Kada je 1991. napustila Radio televiziju Beograd ne želeći da učestvuje u propagandi, a naročito ne ratno-huškačkoj, bila sam treći razred osnovne škole. Kada se ona i ja prvi put srećemo, godina je 2016. Snimala sam neki prilog za N1 i sećam se da mi je pričala o tome kako je uvela na RTS stendap, deo priloga u kom se novinar vidi. Danas se nas dve na simboličan način ponovo srećemo“, rekla je Maja Nikolić, novinarka televizije N1 na uručenju ovogodišnje regionalne nagrade za televizijsko novinarstvo „Gordana Suša“, koju već treću godinu dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS).

Svoju karijeru započela je 2007. na televiziji Studio B, nakon čega se 2015. priključila timu televizije N1. Autorka je više dokumentarnih filomova i dobitnica nekoliko novinarskih nagrada do sada.

„Maja Nikolić je od svojih početaka na televiziji Studio B skrenula pažnju svojim talentom i predanošću, a u poslednjih deset godina rada na televiziji N1 dokazala je u različitim i kompleksnim televizijskim formatima svoj visoki profesionalizam, etičnost i hrabrost, i istovremeno izgradila autentični i prepoznatljivi stil. Njeni vrhunski dometi u profesiji već su prethodnih godina potvrđeni nagradama koje je ponela za istraživačko novinarstvo“, navodi se u obrazloženju odluke žirija za nagradu „Gordana Suša“.

DOSIJE: Koliko se situacija pomenila na medijskom tržištu od početka Vaše karijere do danas?

MAJA NIKOLIĆ: Karijeru sam započela na televiziji Studio B, potom dolazim na N1. Jedino što je tim dvema televizijama zajedničko smo kolega Nenad Nešić i ja, i rekla bih, možda i pomalo neskromno, entuzijazam i kreativnost koji nas ne ne napuštaju, evo, skoro 20 godina. Sve ostalo se promenilo. Ali neću reći da je onda bilo bolje i da je bilo više slobode u novinarstvu, jer nije isto kada izveštavate o dilatacionim spojnicama na mostu Gazela i o recimo koruptivnim i manipulativnim potezima državne vlasti. Ovo drugo mi je u fokusu već deceniju, koliko sam na televiziji N1 i ako smem da primetim, najveća promena u ovih deset godina na medijskom tržištu je upravo pojava N1. Taman sutra da se N1 ugasi i nestane, sigurna sam da će rad te televizije i njenih novinara ući udžbenike novinarstva, odnosno u istoriju.

DOSIJE: Izjavili ste nedavno da se ljudi u režimskim medijima ne mogu nazivati novinarima već propagandistima. Isti ti mediji, prema brojnim relevantnim analizama, masovno krše etičke i profesionalne standarde. Kako objašnjavate što upravo takvima predstavnici vlasti daju legitimitet, dok druge napadaju i targetiraju?

NIKOLIĆ: Ne vidim tu nikakvu koliziju. Što dosta govori o meni, ali mnogo više o tim i takvim medijima. Tužno je što mi je normalno da su mediji koji svakodnevno brutalno lažu istovremeno i najgledaniji i uživaju najveću podršku vlasti. Ali kako bi drugačije ovi ljudi, ovoliko dugo, opstali na vlasti da nije tih i baš takvih medija? Lažljivih, propagandnih, besramnih… I mogla bih do sutra da ređam prideve, ali jasno je šta želim da kažem. Spram sveca i tropar.

DOSIJE: Isti ti mediji imaju i najviše oglašivača…

NIKOLIĆ: Njihov jedini oglašivač je država.

DOSIJE: Pominjali ste više puta da mediji ne mogu biti kvalitetni ako nemaju drugu stranu koju ignoriše određeni broj redakcija. Koliko takva situacija negativno može da utiče na društvo u celini?

NIKOLIĆ: Pa već utiče intenzivno negativno. Mi smo, pod jedan, potpuno sluđeno društvo, i pod dva, podeljeno društvo. Kada ljudi koji gledaju Pink, a nemaju N1, prvi put vide N1, ti ljudi su u ozbiljnom šoku. Oni ne veruju da su snimci koje vide realni. I obrnuto. Ja sam živi primer, iako Pink i ostale režimske televizije gledam po profesionalnoj obavezi, uspem da se svaki put, ali baš svaki, frapiram dokle su ti ljudi spremni da idu u lažima i gadostima koje plasiraju. Ali, za razliku od njih koji nemaju ni najmanju potrebu da pravilo „druge strane“ poštuju, mi na N1 drugu stranu pokušavamo da nadomestimo tako što uzimamo izjave predstavnika vlasti date drugim televizijama ili agencijama. Mogućnost da mi njih pitamo su konferencije za novinare na kojima im nije drago da nas vide, ali su bar spremni da saslušaju naša pitanja. Tu pre svega mislim na predsednika države i predsednicu Narodne skupštine. Druga je stvar kako i šta nam odgovore, a pre svega da li nam uopšte odgovore ono što smo ih pitali, ali da možemo da im postavimo neugodna pitanja – možemo. Potpitanja su pak veliki problem. Tu se našim novinarima redovno otima mikrofon. Da. Otima.

DOSIJE: Šta je, prema vašem mišljenju, možda gore – mediji koji prećutkuju činjenice ili oni koji šire propagandu? I kako po tom pitanju ocenjujete izveštavanje RTS kao javnog servisa?

NIKOLIĆ: To je jedna moćna sinergija onih koji se tobože profesionalno mrze, ali koji u sadejstvu daju dobitnu kombinaciju. Gde ćete bolje od javnog servisa koji prenosi sve aktivnosti predsednika, pa i one sa Instagrama, ali se nikad, baš nikad ne srozava na nivo Informera. I šta biste bolje od Informera koji ne mari a ma baš ni za kakve profesionalne standarde, ali koji suštinski, samo desetostruko mizernije, radi zapravo isto što i RTS. Promoviše njegovo visočanstvo, gospodara svih njih koliko god da ih je, a mnogo ih je i u jednom i u drugom mediju.

DOSIJE: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjednačio RTS sa televizijom N1 i to baš uživo u programu RTS. Kako vidite tu njegovu izjavu?

NIKOLIĆ: Kao uvredu za zdrav razum. Svako ko iole ima mozga može lako da uporedi program N1 i program RTS i da mu se „samo kaže“. Mi smo „sestrinske“ televizije, kako je to predsednik rekao, taman koliko nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu nikad nije rekonstruisana, što je takođe izjavio isti čovek. Ali ne sumnjam da postoji opravdani razlog zašto mu je bilo važno da baš u gostovanju na RTS napravi tu vrstu nepristojnog poređenja N1 i RTS, znajući da ćemo se i jedni i drugi uvrediti. Mi, što ni u snu ne bismo da radimo kao oni. I oni koji o stepenu slobode koji mi imamo mogu samo da sanjaju, ali nas baš zato preziru. Natrag na glavnog urednika medija u Srbiji, ne zaboravite da je reč o čoveku čiji svaki potez definišu istraživanja javnog mnjenja. Svakodnevna. Ako postoji skala poteza koji mu dižu rejting – gaženje i ponižavanje RTS na RTS-u je u prvih pet.

Tekst je prenet sa portala NUNS.