Ana Opačić: Živimo kolektivnu traumu, ali je ulica grupna terapija

Autor: Vuk Jeremić, Izvor: Dosije o medijima

Ana Opačić, reporterka N1 koja je učestvovala u izveštavanju sa ulica tog dana, za Dosije o medijima opisuje svoja iskustva iza i ispred kamere, kao i viđenje celog studentskog pokreta.

„Taj dan je trajao je kao čitava nedelja i teško ga je spakovati u jedan detalj. Bio je specifičan na mnogo načina. Krenula sam sa građanima od opštine Novi Beograd, bila je to nepregledna povorka koja se zaputila prema epicentru neizvesnosti. Nadomak skupštine, kod Terazija, počela sam da se osvrćem oko sebe, ljudi su dobronamerno prilazili da se slikaju, da kažu hvala za sve što radimo, a ja sam očima tražila opasnost obučenu u crno, SNS-ovu omladinu u vidu paravojne formacije koja je izašla iz Pionirskog parka. Neverovatno mi je bilo da je neko uspeo da mi unese nemir u mom gradu. Sreća, znala sam da nisam usamljena u tom osećaju, tu su bili ljudi iz svih gradova Srbije, našli su način i pored svih opstrukcija da dođu, da pokažu da više nisu uspavani i bespomoćni da nešto promene“, rekla je naša sagovornica.

DOSIJE: Da li vas je iznenadio toliki broj građana na protestu i u kom momentu ste shvatili da je u pitanju jedno od najvećih javnih okupljanja u istoriji?

ANA OPAČIĆ: Nije me iznenadilo. Nezadovoljstvo vrvi sa svih strana, zbog svih pogrešnih poruka vlasti, pretnji, poteza sa „Ćacilendom“ koji omalovažava zdrav razum građana ove zemlje. Mesecima nam ulice zvone u potrazi za pravdom, za odgovornima za pad nadstrešnice, reporteri su više na terenu nego što ulaze u redakciju… Ponekad, kada se vraćam sa posla učini mi se da mi odzvanja u glavi od pištaljki i vuvuzela, ali vrlo brzo se ispostavi da nije privid, nego samo još jedan od protesta u tom danu. Ljudima više nije teško da izlaze na ulice i više puta dnevno i sve mi je to davalo nedvosmislene signale da će 15. mart biti najveći protest kog se sećamo.

DOSIJE: Šta je po vama najizazovnije kod pokrivanja događaja ovih razmera?

OPAČIĆ: Ostati pribran, pravovremeno doneti do publike tačne informacije, a u toj gužvi dešava se da ljudi, uplašenii iz najbolje namere, krenu da dostavljaju priče koje nisu proverene. Sve to treba probrati u jednom, najčešće, opštem haosu.

DOSIJE: Predstavnici vlasti su danima pred protest najavljivali nasilan pokušaj rušenja ustavnog poretka, od upada u institucije do fizičkog sukobljavanja sa policijom. Na kraju se sve, i pored ogromnog broja ljudi, okončalo potpuno mirno, uz nekoliko minornih incidenata. Ko je po vašem mišljenju zaslužniji za takav epilog – studenti koji su protest organizovali ili policija koja ga je obezbeđivala?

OPAČIĆ: Studenti, koji su svaki mogući pokušaj izazivanja sukoba, čini se, unapred predvideli. Deluje mi da su mnogo mudriji igrači od predstavnika vlasti. One vlasti na čije nedelovanje građani više ne ostaju nemi, slepi i gluvi, valjda su se baš zato dosetili da upotrebe sonično oružje na mirne demontrante. Čini mi se da se onaj jezivi huk te naprave sada širi kao još jači eho nezadovoljstva onih na koje je bio i uperen. Što se policije tiče, želim da verujem u one pripadnike MUP-a koji su navodili da „neće tući svoju decu“ i da su oni većina.

DOSIJE: Pratili ste veliki broj studentskih protesta prethodnih meseci, razgovorali sa desetinama studenata i građana koji ih podržavaju – šta po vašem mišljenju razlikuje ovaj pokret od svih prethodnih koji nisu bili ni približno uspešni u generisanju podrške javnosti?

OPAČIĆ: Složnost ih razlikuje, mladost i neke nove mudre ideje koje stižu iz plenumske kuhinje. Dopada mi se što im niko nije verovao, a da su se i pored svih predrasuda o mladima izborili. Svima su nam pokazali da ne moraju političkim temama da se bave samo vremešne sede glave, koje su, čini se, dosadile građanima.

DOSIJE: Živo javljanje u program tokom masovnih okupljanja jedno je od najzahtevnijih novinarskih formi, upravo zbog nepredvidivosti situacije. Kakva su vaša iskustva i da li se često zbog nečega nepredviđenog morate da improvizujete?

OPAČIĆ: Ne bih mogla da se složim sa tvrdnjom da je najteže, za mene je ono upravo suprotno, uzmeš mikrofon u ruke i „samo“ radiš. Vreme je naravno potrebno da uživo uključenja postanu prijatna forma za reportera, ali kada se prevaziđe taj strah od grešaka i nauče se neke osnove, sve se onda samo nadovezuje i gradi u priči uživo. Mogu reći da se veoma slobodno osećam tu, pa čak i kad nema previše vremena da se pripremim i upoznam sa događajem. Što se improvizacije tiče, ne znam da sam ikada u nekom uključenju uradila sve kako sam unapred zamislila.

DOSIJE: Jedna od specifičnosti studentskih protesta je da su nabijeni emocijama, scene rasplakanih ljudi na protestima su postale gotovo svakodnevne. Na koji način uspevate da napravite profesionalnu distancu, koja je preduslov objektivnog izveštavanja?

OPAČIĆ: Na način da objašnjavaš sebi da nisi ti bitan i to kako se osećaš. Trudim se da lični stav potisnem, ali mislim da mi ne polazi to baš uvek za rukom. Što se suza tiče, čini mi se da ih prikrivam još otkad se desila tragedija u Ribnikaru, u kratkom periodu svedočili smo i tom strašnom prvom novembru. Izveštavala sam i tog dana kod ruševina železničke stanice, ljudi su prilazili da nas pitaju koliko je mrtvih, sećam se da sam izgovarala te brojeve kao nekakav dispečer, nedozvoljavajući sebi da me to omete, jer sve oči gledalaca su tada bile uprte preko ekrana u Novi Sad. Sve je to kolektivna trauma iz koje ne izlazimo, a ovo što se dešava na ulicama doživljavam kao grupu terapiju. Teško mi je i kada sretnem moje nastavnike na ulici, koji se bore za svoje dostojanstvo u odavno trulom prosvetnom sistemu, a kako mi uspeva da napravim profesionalnu distancu u košnici tuge i ludila, iskreno, ne znam.

DOSIJE: Kako ste doživeli blokadu zgrade televizije N1 od strane pripadnika Pokreta socijalista dan nakon što su studenti blokirali zgradu RTS-a?

OPAČIĆ: Tog dana sam bila na potezu Lazarevac – Obrenovac, izveštavala o studentskom pohodu na Beograd, a kada ste među studentima i srednjoškolcima sve pretnje vam deluju tako malene i beznačajne. Svakako, događaj ispred N1 bio je prikaz stvarnosti u kojoj živimo, realnosti u kojoj smo podeljeni na nas i njih. Spominjala sam već da moramo da pazimo na to šta govorimo u javnom prostoru, a dolazak pred dvorište moje kuće u kojoj radim je pokazatelj da oni koji bi najviše od nas prvo trebalo da promisle pre nego što nešto kažu, to ne čine. Oni svesno prave te sukobljene strane, bez da ih brinu posledice. Niti mi kao privatna televizija možemo da se poredimo sa onime što bi trebao javni medijski servis da radi, a očigledno odbija da objektivno prikaže stvarnost, niti mogu da se porede oni koji su bili 22 sata u Takovskoj, sa, rekla bih, realnim zahtevima da ta medijska kuća radi svoj posao profesionalno, i grupa ljudi sa nejasnim zahtevom prema nama, a dokazano je da se radi o funkcionerima Pokreta socijalista Aleksandra Vulina, što je otvoren pokazatelj da su oni tu poslati u nekakav politički okršaj. Suština im je drugačija, ideje, motivi.

DOSIJE: Televizija N1 je 15. marta bila ubedljivo najgledanija televizija na SBB mreži – šta vam taj podatak govori o zainteresovanosti javnosti za studentske proteste, ali i načinu na koje ih televizije sa nacionalnom frekvencijom pokrivaju?

OPAČIĆ: Hoću da verujem da je prepoznat naš posvećen rad, da nam rezultati pokazuju u kom smeru treba da nastavimo da se krećemo. Sa druge strane je zabrinjavajući podatak kako se medijski pokriva jedan značajan događaj u našoj svakodnevnici. Nažalost, televizije sa nacionalnom frekvencijom i o događajima koji su znatno manje ugrožavali postojeći režim, nisu istinito izveštavali, a sada se tek to od njih ne očekuje.

Tekst je prenet sa stranice NUNS.