Trčanje sa strahom: Žene na Kosovu trče u grupama zbog sigurnosti

Autorka: Doruntina Baliu, Izvor: Radio Slobodna Evropa/RSE , Autor fotografija: Ibrahim Berisha (RFE/RL)

Trči najmanje četiri puta sedmično, a počela je pre devet godina kada je otkrila radost i zdravstvene prednosti trčanja.

“Primetila sam da sam se nakon trčanja osjećala jako dobro, a kasnije je to postalo dio mog života”, rekla je 30-godišnja ekonomistica za Radio Slobodna Evropa.

Međutim, Selimina tranzicija iz fitnes centra prema trčanju na otvorenom donela je novi niz zabrinutosti: strah za njenu sigurnost.

“Probudim se super rano i nikad se ne zna ko bi mogao biti tamo”, rekla je Selimi pre nego što je dodala, “mogući napadi, bilo verbalni, fizički ili seksualni, su opasnosti o kojima uvek razmišljate kada izađete iz kuće pre izlaska sunca .”

‘Od verbalnog do fizičkog napada’

Iako je Selimi retko uspostavljala kontakt očima i često je spuštala pogled kako bi izbegla poglede drugih, verbalno uznemiravanje koje je primila postalo je “normalno”.

Još uvek se živo seća događaja od pre nekoliko godina u Peći, gde se, kada je trčala pored nje zaustavio automobil pun mladića.

“Zaustavili su auto, otvorili vrata i rekli nešto… Bila sam toliko uplašena da sam potrčala najbrže što sam mogla dok mi je srce lupalo u grudima. Nije bio dobar osećaj.”

Selimi se sada uverava da je njena telefonska lokacija aktivna i obaveštava nekoga kuda planira trčati pre odlaska. Iz sigurnosnih razloga, pridružila se i grupi trkača koji trče rano ujutro.

Koliko su bezbedni javni prostori na Kosovu?

Besarta Breznica iz Mreže žena Kosova, organizacije koja se bavi pravima žena, priznaje da postoji široko rasprostranjen strah koji žene moraju da trpe. To često rezultira ograničenjem mogućnosti i smanjenom slobodom kretanja.

Napomenula je da su “žene uvek sklonije koristiti različite vrste transporta kako bi izbegle hodanje i neke javne prostore zbog onoga s čime se mogu suočiti”.

“Može biti jako teško”, kaže Breznica.

Sigurnost žena u javnim prostorima ostaje složeno pitanje na koje utiču faktori kao što su rasveta, sigurnosne kamere i prisustvo institucija.

Prema analizi kompanije SpaceSyntaks iz 2022. godine, skoro 25 odsto registrovanih uličnih svetiljki u Prištini je nefunkcionalno, što je rezultiralo mračnim i potencijalno “nebezbednim” lokacijama. Istraživanje je također ukazalo na nedostatak rasvete duž glavne ceste u parku Germia.

Skoro 90 posto od oko 7.000 nadzornih kamera koje nadgledaju javne površine Prištine su u privatnom vlasništvu.

Po zakonu, kamere javne bezbednosti kontroliše policija Kosova; međutim, vlasti su odbile da odgovore na upite RSE o broju kamera u upotrebi, kao i o broju patrola koje redovno vrše.

“Dobro se osećam kada primetim da je policija na ulici u jutarnjim satima”, kaže Selimi, koja također smatra da bi patrole trebalo da budu što češće.

Eurisa Rukovci, aktivistica i vođa feminističke organizacije Grazeta, priznaje da je, uprkos naporima da se skrene pažnja na zabrinutost za javnu sigurnost, realnost za mnoge žene je “još uvek izazov”.

Prema njenim rečima, žene često moraju pribeći “nečijoj pratnji ili planirati prolazak kroz naseljenije i osvetljene ulice” kako bi bile sigurne.

“Nesigurnost može sprečiti žene da učestvuju u aktivnostima poput trčanja, rekreacije itd. na javnim mestima, posebno u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim satima”, dodaje ona.

Poslednjih godina objavljeno je da se desilo nekoliko slučajeva uznemiravanja i seksualnog napada na žene i devojčice, uključujući seksualni napad na 11-godišnju devojčicu u jednom od prištinskih parkova.

Iako su seksualni napadi ili silovanje dugo bili krivično delo, seksualno uznemiravanje je na Kosovu klasifikovano kao zločin tek nakon 2019.

Breznica tvrdi da je prijavljivanje ovih incidenata problematično jer mnoge žene odlučuju da ne otkrivaju zlostavljanje i zato što je slučajeve teško proveriti.

U studiji iz 2023. koju je sproveo Kosovski centar za proučavanje bezbednosti, više od polovine ispitanika je seksualno uznemiravanje smatralo značajnom pretnjom javnoj bezbednosti.

Uprkos izazovima, Selimi ostaje posvećena svom sportu i nada se da će više žena prihvatiti radosti trčanja.

“Mislim da to nema veze sa tim kakva si osoba, ili kako izgledaš, ili koliko godina imaš… To je biti žena”, kaže ona.

Tekst je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.