‘Razmišljao sam o samoubistvu’: Izbeglički put od Kube do Srbije

Autorka: Iva Gajić

“Prva stvar sa kojom moram da se izborim je krivica, zato što bi trebalo da budem sa njima. Trebalo bi da delim sudbinu onih koji su ostali na Kubi.”

Ovako svoje trenutno osećanje opisuje Fernando Almejda Rodrigez (Fernando Almeyda Rodríguez) koji je 20. februara stigao sa Kube u Srbiju.

Rodrigez je advokat za ljudska prava, a za Radio Slobodna Evropa (RSE), povodom 20. maja međunarodnog Dana izbeglica, prepričava svoj put od Kube do Srbije.

“Bilo je veoma komplikovano”, započeo je on.

Kao objašnjenje istakao je da je tokom godina podržavao više društvenih pokreta koji su se borili protiv režima na Kubi.

Ipak, kako kaže, tek kada je postao deo grupe “Archipiélago” i susreo se sa napadima od strane policije, počeo je da razmišlja o napuštanju države.

Ovaj pokret nastao je iz istoimene grupe na Fejsbuku, sa ciljem promovisanja mirnih političkih promena na Kubi kroz dijalog, nakon velikih demonstracija 11. jula 2021. godine.

U pitanju su najveći protesti od 1994. godine, kada su desetine hiljada ljudi demonstrirale na šetalištu Malecon u Havani zbog ekonomske krize izazvane padom Sovetskog Saveza.

U protestu 11. jula učestvovao je i Rodrigez.

“Demonstracije su bile ogromne. Pokušavali smo da prođemo kroz policiju. Svi smo trčali, marširali smo kroz pola grada, da bismo smo stigli do Trga Revolucije – našeg konačnog cilja. Tada nas je policija napala svim snagama”, prepričava Rodrigez za RSE.

Tog 11. jula zadobio je i povredu glave, koja je nastala kada ga je jedan od pripadnika policijskih snaga pogodio kamenom.

“Način na koji sam se povredio je bio prilično glup. Kada sam video sve oko sebe, policiju koja puca i baca kamenje na demonstrante, jednostavno nisam mogao da se pomerim. Samo sam stajao i gledao, a onda me je pogodio kamen”, seća se Rodrigez.

Nakon udarca, prišla mu je grupa ljudi i odvela ga sa strane, sakrivši ga od policije koja je u tom trenutku počela da hapsi okupljene.

“Paradoksalno, povreda me je spasila od odlaska u zatvor tog dana. Oni su bukvalno prošli pored nas, ali smo se mi sakrili”, kaže Rodrigez.

Ipak, malo nakon protesta stigla je informacija da policija traga za njim.

“Ako bi me uhvatili, poslali bi me u zatvor. Tada sam rekao da im to neću olakšati”, objašnjava Rodrigez.

Umesto toga on se skrivao 125 dana.

Prodao je sve stvari koje je posedovao, a život mu je stao u jedan ranac.

Premeštao se s jednog mesta na drugo, potpuno “ispod radara”, i bez kontakta sa prijateljima i porodicom.

“Rekao sam sestri da se više nećemo čuti. Volim te, ali ovo je za tvoje dobro”, seća se Rodrigez.

Ipak, nakon više od četiri meseca traganja, policija je saznala lokaciju Rodrigeza.

Tada je usledilo prvo ispitivanje u trajanju od pet sati. Kako kaže Rodrigez, trudili su se da budu dobri prema njemu.

Ipak, već kod drugog ispitivanja, stvar je bila drugačija.

“Odveli su me sa strane, naterali me da skinem svu odeću, uzeli mi otiske… To je bio postupak pred odlazak u zatvor”, objašnjava Rodrigez i dodaje da mu nisu rekli ništa, osim da je verovatno počinio neko krivično delo.

Zakazali su još jedno ispitivanje, ali je on odlučio da ponovo “nestane”.

“Ovog puta jedva da sam izlazio iz kuće u kojoj sam boravio. Bilo je to nešto poput samozatvaranja. Užasno sam se osećao i bio sam stvarno paranoičan”, objašnjava Rodrigez.

Tada je shvatio da je došlo vreme da proba da ode sa ostrva. Bio je na ivici da završi na ulici, bez hrane, telefona i ikakvog kontakta sa ljudima.

Zato je rešio da podnese zahtev za vizu u Ambasadi Španije. Ipak, kako nije tražio turističku vizu, već je objasnio svoju situaciju i zašto želi da ode sa Kube, nakon jednog meseca i dva dana dobio je negativan odgovor.

Morao je da nađe drugi način.

Kako se ne bi ponovo izlagao odlaženjem u ambasadu, Rodrigez je rešio da ode u neku državu za koju mu viza nije bila potrebna.

Tada je saznao da postoje tri opcije: Nikaragva, Rusija i Srbija.

Otići u Nikaragvu je bilo preskupo, a za Rusiju je verovao da bi ga vlasti tretirale slično kao na Kubi.

Naposletku je izabrao Srbiju.

Ipak, trebalo je otići sa ostrva, a da to vlasti ne spreče.

Uspeo je da dođe bezbedno do aerodroma i kupi avionsku kartu, za koju je novac skupio uz pomoć prijatelja.

“Zamislite kako sam tajno morao ovo da uradim. Nisu znali da ću biti na aerodromu dok tamo nisam stigao”, kaže Rodrigez.

Međutim, obezbeđenje na aerodromu ga jeste zadržalo, sklonilo sa strane i uzelo mu pasoš, opet bez ikakvog obrazloženja. Znao je da postoji mogućnost da ga ne puste da poleti.

“Priznajem da sam razmišljao o samoubistvu”, kaže Rodrigez.

Ceo život je spakovao u ranac koji je već bio u avionu, a sav novac je potrošio na kartu do Srbije. Kada ne bi uspeo da se ukrca na avion, izgubio bi sve što poseduje.

“Zato je moj zaključak bio: u redu, mrtav sam, ubiću se”, seća se Rodrigez.

Ipak, u poslednjem trenutku obezbeđenje ga je pustilo, a on je poleteo, najpre do Frankfurta u Nemačkoj, gde je trebalo da promeni avion.

“Očigledno je neko dao uputstva da me puste da izađem”, zaključuje Rodrigez.

Kako je tranzitirao u Nemačkoj, prijatelji su mu predložili da traži azil u toj državi, ali, kako kaže, on nije želeo da rizikuje svoju šansu za slobodom, te je nastavio ka Srbiji.

Seća se da na Kubi Srbija nije imala najbolju reputaciju, ali kaže da mu sa ove tačke gledišta nije jasno zašto.

“Postojala je ideja da je vlada ovde zapravo strateški saveznik sa kubanskim režimom, pa smo se plašili da i oni imaju mogućnost da nam zagorčaju živote, i bili smo spremni da to trpimo. To je nešto što diktatura Kube radi – koriste sve veze kako bi vam onemogućili život”, kaže Rodrigez.

Zato i dalje svakog dana kada ustane, pogleda niz ulicu očekujući da će neko doći da ga privede.

“Znam da to nije moguće, da to neće da se desi, ali mozak mi govori da budem oprezan”, objašnjava Rodrigez.

Međutim, kada je stigao u Srbiju, mnogi su želeli da mu pomognu. Tako je došao u kontakt sa Centrom za istraživanje i razvoj društva IDEAS, uz pomoć kog je podneo zahtev za azil.

Zajedno sa pravnom zastupnicom Minom Radončić prošao je 17. juna kroz drugu fazu u proceduri azila. Tada je, objašnjava Radončić, imao saslušanje gde je usmeno obrazložio sve što je već navedeno u zahtevu.

Nakon saslušanja Rodrigez je za RSE rekao da svi svi bili prijatni, ali da se on osećao veoma emotivno.

“I dalje sam mentalno na Kubi, i svaki put kada ispričam svoju priču, ponovo osetim sav pritisak, svu štetu, svu bol i frustraciju”, kaže Rodrigez i dodaje da je dodatno ranjiv jer i dalje nema azil, te mu je život još uvek neizvestan.

“Rizikovao sam svoj život da bih stigao ovde, i zaista mi se sviđa zemlja. Voleo bih da to bude centar u koji ću da se vraćam, ali nadam se da ću kada se proces završi moći da putujem, da posetim prijatelje, da idem u druge kubanske zajednice i vidim druge delove sveta”, objašnjava Rodrigez.

Iako je uspeo da pobegne sa ostrva, ističe da mu je najviše frustrirajuća činjenica što sa oseća bespomoćno, jer ne deli sudbinu svog naroda.

“Svi prijatelji, porodica, svi su tamo zaglavljeni poput zatvorenika”, kaže Rodrigez.

Mina Radončić iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS objašnjava da slučaj Rodrigeza nije jedini slučaj azila koji traže državljani Kube u Srbiji.

“Ono što smo mogli da pročitamo i ono što smo videli iz razgovora jeste da je stvarno ovo neka trenutna faza gde zaista postoji jako veliki odliv. I Fernando (Rodrigez) kaže da je ovo najveći egzodus ljudi sa Kube u poslednjih ne znam koliko godina”, kaže Radončić.

Kako objašnjava, raditi na ovim slučajevima nije uvek lako, ali je morala da nauči da se sa tim nosi.

“Sve su te životne priče zaista potresne i niko ne može da ostane ravnodušan kad čuje bilo kakvu priču, bilo kog lica koji beži od progona iz svoje zemlje i porekla”, objašnjava Radončić.

Ona dodaje da je opis posla takav da vremenom mora da nauči kako da se saoseća sa osobom, ali da se u isto vreme dovoljno odvoji od slučaja kako bi toj osobi mogla da pomogne.

Ipak, ti ljudi postanu deo njihovih života.

“Osetite mnoge životne priče koje nam daju razlog i uporno nas podsećaju zašto je važno ono što mi radimo i čime se bavimo. A ja bih barem volela da mislim da mi na neki način jesmo osobe od poverenja i postajemo neki deo njihovog života, ili barem nove faze života”, objašnjava Radončić.

Kubanci su na ulice gradova širom zemlje izašli 11. jula u protestima protiv vlasti, najvećim skupovima ove vrste u poslednjih nekoliko decenija, na ostrvu na kojem oko šezdeset godina vlada Komunistička partija.

U zemlji u kojoj su neovlašćene demonstracije ilegalne, a antivladini protesti retki, ljudi su na ulice izašli nezadovoljni zbog nestašice hrane i lekova, povećanja cena i vladinog postupanja tokom pandemije COVID-19.

Zbog učestvovanja na protestima 11. jula 2021, kubanske vlasti kaznile su 381 osobu, a čak 36 je osuđeno na kazne do 25 godina zatvora za pobunu. Na tim demonstracijama poginula je jedna osoba, a desetine su povređene, dok je 1.395 ljudi uhapšeno.

Srbija i Kuba su uspostavile bilateralne odnose još 1902. godine. Kako stoji na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije, ovakve odnose tradicionalno je karakterisao intenzivan dijalog, visok stepen razumevanja i bliskosti političkih pozicija u odnosu na ključna međunarodna pitanja.