Pančić: Ponuda koja se (ne) može odbiti

22. October 2020.
Srbiji pod vlašću Aleksandra Vučića nedavno su se „omakli“ jedni redovni izbori, na kojima, doduše, ništa nije bilo ni normalno ni redovno osim termina njihovog održavanja, ali izgleda da su i ti jedni bili previše za ukus jednog nad-ustavnog vladara.
9905A03F-6A00-4D91-B911-2D9397805CF0_w800_h450.jpg
Fotografija preuzeta sa portala Radio Slobodna Evropa (RFE)
Piše: Teofil Pančić

Formiran je parlament bez opozicije, dakle onaj u kojem je broj poslanika parlamentarne većine približno jednak ukupnom broju poslanika, pa ipak, ni takva većina – apsolutnija od svake apsolutne u bilo kojem višepartijskom sistemu – nije bila dovoljna da Srbija dobije vladu u roku od nekoliko meseci.

Sada je nova vlada napokon pred formiranjem, ali pre nego što je njena novo-stara predsednica saopštila njen sastav, kamoli program, čovek koji je de facto posednik svih ključnih državnih položaja tu je vladu već „oročio“ na nekih godinu i po dana, najavljujući nove vanredne opšte izbore tako da se vremenski poklope sa predsedničkim, i sa izborima za upravu nad glavnim gradom, zlatnom kokom ove i svake vlasti.

Ne radi Vučić ovo po prvi put: on od početka svoje sve više apsolutističke dominacije nad Srbijom raspisuje vanredne izbore kad mu se ćefne i kad mu odgovara za neke njegove dokučive ili nedokučive ciljeve, mada vanredni izbori nisu igračka za samovolju vladara nego samo način na koji se u parlamentarnoj demokratiji razrešava kriza vlasti usled gubitka dotadašnje većine. Opozicija je bar dva puta ranije pristajala na takvu igru, tvrdeći čak da „jedva čeka da ga pobedi“, pa će biti zanimljivo hoće li se i treći put saplesti o isti kamen.

A mamac je zamaman i, mora se priznati, lukavo postavljen: nije Vučiću i njegovima nimalo nepoznato da su o ne detronizujući Vučića, onda ga barem bitno oslabivši, pre svega „preuzimanjem“ Beograda.

Nije neobično da je Vučić prozreo taj plan, koji uostalom i nije tajna. Neobično je, ili baš i nije, da je izgleda rešio da i dalje otvoreno gazi sve standarde, norme i bolje običaje demokratskog poretka i izborne ravnopravosti i zakonitosti, mada je jasno da je zbog toga Srbija zapala u ozbiljan evrointegracijski ćorsokak, koji je na polukorak od faktičke političke izolacije režima, a i zemlje s njim. Jer, ko se seća sankcija iz devedesetih, seća se i da je „režim“ i „zemlju“ vrlo teško razdvojiti.

Samo neko ko je upravo doleteo sa druge planete imao bi pravo da se pita u neverici: kako je sve ovo moguće? Mi koji smo sve vreme bili tu morali bismo da znamo da se radi o kontinuiranoj eroziji ionako slabašnih demokratskih institucija, eroziji koja je takoreći od prvog dana vladavine naprednjačko-socijalističke osovine iz 2012. počivala na brzoj i brutalnoj demontaži svih postignuća postmilioševićevskih vlada iz perioda od 2000. do 2012.

A pre svega onih osnovnih postignuća po kojima se zemlje sa demokratskim poretkom razlikuju od onih drugih: smenjivost vlasti i njena „laka“ i mirna primopredaja, neizvesnost izbora, jaka opozicija, medijski pluralizam, transparentnost izbornog procesa, sloboda glasanja i opredeljivanja glasača po nahođenju i savesti, bez lake korupcije i teškog nasilja, ili obrnuto. Sve je to bilo vehementno izbrisano već do prvih sledećih izbora, naravno vanrednih, i od tada ide samo od lošeg ka gorem.

Kakav će biti odgovor i preživele opozicije i ono malo „demokratske javnosti“ koja daje znake života na ovu Vučićevu „ponudu koja se ne može odbiti“, osim što se mora odbiti? Rano je da se donose zaključci o tome, i verovatno je ovo neka vrsta probnog balona, ali možda ne bi bilo loše da opozicija već sada, za promenu, počne da se navikava na ozbiljnost i doslednost, i da jasno stavi do znanja i Vučiću i svima zainteresovanima, unutar i izvan Srbije, da će ovakvih igara Vučić ubuduće morati da se igra sam.

To je, naravno, lakši deo posla. Teži deo je pronaći način da mu se oduzme igralište koje je u međuvremenu sasvim uzurpirao, a koje je jednako Srbiji u razmeri 1:1. Ali, ko je ikada rekao da je lako i jednostavno detronizovati uzurpatora kad se ovaj jednom ustoliči i raskomoti se na tronu? Zato je o tome trebalo misliti onda kada mu je prostrt crveni tepih da „preuzme“ Srbiju u zatečenom stanju, i potom učini s njom šta god mu je od volje.

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.

Share