Krastev: Srbija je više zapadna saveznica nego zemlja koja balansira

Razgovarao: Dragan Štavljanin, Izvor: Radio Slobodna Evropa

“Na izvestan način, ako ste na ivici onda postajete previše ranjivi jer će neke od spoljnopolitičkih odluka koje donosite imati uticaj na unutrašnje političkom planu”, ističe Krastev.

On podseća da je predsednik Srbije pozvan na samit Briksa, “ali će istog dana u zvaničnu posetu Srbiji doći Donald Tusk”.

“Tako da će Vučić verovatno ostati u Beogradu”.

Povodom informacije da je Srbija preko trećih zemalja izvezla municije u Ukrajinu u vrednosti od 800 miliona evra, Krastev navodi da je srpski vojnoindustrijski kompleks prilično profitabilan,

“Srbija dosta proizvodi u tom sektoru. Očigledno je da će to tržište sada biti u Evropi”, dodaje Krastev.

Po njegovim rečima, “niko ne želi da izgubi Srbiju jer je ona veoma važna za Balkan i zato što iz različitih razloga to može da izazove veliku destabilizaciju”.

Povodom optužbi da zarad geopolitičkih interesa EU toleriše kršenje demokratskih normu u Srbiji, Krastev navodi da kako god izaberete, u suštini žrtvujete vrednost “jer geopolitička stabilnost Evrope je vrednost, ali je vrednost i demokratska Srbija”.

“Dakle, sa ovom politikom Srbija ne može da očekuje da će lako ući u EU da bi stekla pravo veta, jer Evropa u suštini ne može da se osloni na to kako će ono funkcionisati. Ali, s druge strane, otuđenje Srbije je nešto što takođe nije u evropskom interesu. To stvara šizofrenu situaciju”, ocenjuje Krastev.

On ističe da je u Srbiji velika podela oko samog Vučića.

“Kao rezultat toga, u suštini ljudi menjaju svoj stav na osnovu Vučićeve pozicije”, naglašava Krastev.

Govoreći o krizi liberalne demokratije, ona, po njegovim rečima, ima sposobnost samokorekcije.

“Demokratija ne zadovoljava toliko ljude, već im omogućava zadovoljstvo da reaguju zbog njihovog nezadovoljstva. Dakle, prava kriza liberalne demokratije biće kada izgubi sposobnost samokorekcije”, naglašava Krastev.

Problem sa autoritarnim režimima je što treba da ispune obećanja.

“Oni treba da drže ljude ili pod represijom ili zadovoljnima predugo jer ne nude tu mogućnost promene koja dolazi iz društvene baze, naroda. I po mom mišljenju, ovo će učiniti demokratiju i dalje najpopularnijim tipom režima”, ocenjuje Krastev.

Zato smatra da je jedini način da se odbrani demokratija njena promena.

“Verovati da je samo demokratija režim koji se nikada neće promeniti, po mom mišljenju, znači suprotstaviti se iskustvu čovečanstva u poslednjih hiljadu godina”, kaže Krastev.

Vučić ne ide na samit Briksa zbog posete Donalda Tuska

RSE: Da li se kupovinom francuskih aviona Rafal Srbija trenutno politički ne udaljava od Rusije, već čini korak koji bi joj iz praktičnih razloga tek dugoročno mogao omogućiti približavanje Zapadu jer između Rusije i Srbije geografski ima dosta zemalja koje su članice NATO-a, pa zbog toga nije moguće da nabavlja rusko oružje kao do sada.

Dakle, da li je to neka vrsta istorijskog zaokreta Srbije ili jednostavno trgovinski dogovor.

Krastev: Ne, to nije trgovinski dogovor, ali naravno ovo nije jednostavno zauzimanje jedne strane jednom za svagda. Iz vrlo očiglednog razloga od kojih je deo njih istorijski svojevrsno jugoslovensko nasleđe, Srbija je manje nego mnoge druge zemlje pokušavala da se u suštini ogradi između Zapada i Rusije.

Ali, verujem da je rukovodstvo Srbije veoma svesno tri stvari. Srbija je ekonomski deo Evrope. Da, imate kineske investicije i još neke, ali upućenost na ekonomiju EU je neka vrsta ograničenja koje ne možete zanemariti.

Drugo, iako u delu srpskog društva postoji očigledno prorusko raspoloženje, Srbi ne idu u Rusiju, a Rusi koji su došli u Srbiju ne vole naročito ruski režim.

Dakle, u trenutku konfrontacije između Rusije i Zapada, Srbija zadržava svoju posebne poziciju, ali po tri pitanja pokazuje da se politički mnogo više svrstava uz Zapad.

Jedno je, naravno menjanje vojne opreme, jer kada zamenjujete avione i tako dalje, očigledno je da je to veoma jak signal.

Drugo, zbog posla sa litijumom koji bi trebalo da zadovolji oko 90 odsto evropske potražnje, Srbija se prilično pozicionirala na mapi retkih materijala i drugih, što će sada biti veoma važan deo političkih pitanja.

I treće, predsednik Vučić je pozvan na samit Briksa, ali će istog dana u zvaničnu posetu Srbiji doći Donald Tusk. Tako da će Vučić verovatno ostati u Beogradu.

Dakle, sa ove tačke gledišta, verujem da Srbija mnogo više pokušava da se ponaša kao zapadni saveznik sa posebnim mišljenjem nego kao zemlja koja je jednostavno u sredini jer nije lako ostati na ogradi, na ivici.

Na izvestan način, ako ste na ivici onda postajete previše ranjivi jer će neke od spoljnopolitičkih odluka koje donosite imati uticaj na unutrašnjopolitičkom planu.

Evropa postaje tržište za namensku industriju Srbije

Po mom mišljenju, to se već dešava. Ne znamo kako će to funkcionisati, ali nije jednostavno. Makron je bio u poseti, pre toga Šolc i tako dalje.

Ranije je bila ideja da smo u svakom slučaju deo evropskog bezbednosnog prostora i smatrali smo da će Evropa pokušati da se konsoliduje jer nema drugu opciju s obzirom da se našla u mnogo drugačijoj situaciji nego ranije.

Ranije je postojala čekaonica. Smatralo se da je dovoljno smestiti zemlje koje žele da vam se pridruže u čekaonicu i da mogu da žive tamo srećno ako ćete u suštini služiti pristojnu hranu i dozvoliti ljudima da izađu. Ali sada je čekaonica na neki način postala hitna pomoć zbog ratne situacije.

Evropska unija se sada okrenula postepenim integracijama. To znači da pre nego što postanete punopravni član Evropske unije počinjete da se u osnovi integrišete u određenim oblastima. A za Srbiju su neke od ovih oblasti prilično važne. Pre svega energija, zatim sigurnost.

Zato će biti od ključnog značaja od koga kupujete avione. I treće, srpski vojnoindustrijski kompleks je prilično profitabilan, što je veoma važno. Srbija dosta proizvodi u tom sektoru. Očigledno je da će to tržište sada biti u Evropi.

RSE: I prodaja oružja iz Srbije Ukrajini?

Krastev: Da, ali čak i ako ne prodajete Ukrajini, možete prodati Nemačkoj.

RSE: To je zapravo jedna trećina trenutne evropske isporuke granata Ukrajini.

Krastev: Srbija je jedan od velikih dobavljača.

RSE: Što bi takođe moglo izazvati neodobravanje u Moskvi.

Krastev: Da, sigurno.

Vučićev uzor Orban a ne Tito

RSE: Pristalice aktuelne politike rukovodstva Srbije bi rekle da je ovo oponašanje Titovog balansiranja između Istoka i Zapada i nesvrstanih zemalja.

Dakle, davanje litijuma Nemcima, kupovina Rafala od Francuske, sporazum sa zetom Donalda Trampa Džaredom Kušnerom (Jared Kushner) da izgradi hotelski kompleks na mestu bivšeg Generalštaba Vojske Jugoslavije uništenom u NATO kampanji 1999. koju su predvodile SAD.

U isto vreme, nacionalna rafinerija nafte je u ruskom vlasništvu, a velikim rudnicima u Boru upravlja Kina.

Ujedinjeni Arapski Emirati su glavni investitori u Beogradu na vodi.

Dakle, ovo, s jedne strane, može izgledati kao veoma pametna politika, ali da li u isto vreme znači da bi sedenje na mnogo stolica i igranje na mnogo karata moglo biti nekako kontradiktorno i na kraju krajeva da se Vučić može preigrati?

Krastev: Sasvim sigurno. Postoje tri razlike u odnosu na Titov period. Jugoslavija je bila mnogo veća država. Štaviše, Jugoslavija je bila deo veoma snažnog pokreta nesvrstanih u kome je igrala veoma važnu ulogu. Tako da sada mnoge zemlje balansiraju, ali nema pokreta nesvrstanih.

A Srbija je mnogo bliža Evropskoj uniji nego bilo kome drugom. I kao što je lepo rekao američki spoljnopolitički analitičar Robert Kaplan, da biste razumeli globalna dešavanja, počnete da gledate u karte.

Tu sve počinje, a onda završavate čitanjem Šekspira (Shakespeare) o osećajima ljudi, uključujući i ljubomoru.

Dakle, sa ove tačke gledišta, neće biti ponavljanja. Ako postoji neki uzor, model za gospodina Vučića, on nije toliko Tito koliko Viktor Orban.

Želite da se ogradite, ali kada ste unutra. Jer na određeni način, u suštini, kada uđete unutra, naravno, vaš značaj postaje mnogo veći. Ali da biste imali pravo veta, treba da uđete u evropski prostor, tako da ne možete stajati u sredini.

Inače, tokom jugoslovenskog perioda, Jugosloveni su bili na različitim pozicijama, na osnovu novca koji su dobijali od Sovjetskog Saveza, zatim članica Pokreta nesvrstanih.

I, naravno, tu je i nerešeno pitanje Srbije i Kosova, koje je od presudne važnosti. Ali to je, na izvestan način, postalo lokalno pitanje za koje, u suštini, nije zainteresovan niko drugi osim Evropljana.

Niko ne želi da izgubi Srbiju

RSE: Ali govoreći sa pozicije ovih aktera koji sada imaju posla sa Srbijom, kako će Moskva reagovati na kupovinu Rafala?

Krastev: Moskva će biti veoma nesrećna. Ali ono što je ključno – zbog čega je tako teško igrati ovu igru – niko ne želi da izgubi Srbiju jer je ona veoma važna za Balkan i zato što iz različitih razloga to može da izazove veliku destabilizaciju.

Ali rizik ove politike je u tome što svako pokušava da stvori svoje pristalice u zemlji. Spoljna politika na izvestan način postaje unutrašnja politika. Dakle, ako je Rusija u suštini nezadovoljna gospodinom Vučićem, verovatno će razmotriti da li može se osloni na nekoga drugog?

Ako igrate na obe strane možete sve izgubiti

RSE: Ali, Rusija je još manje zadovoljna proevropskom opozicijom u Srbiji.

Krastev: Upravo tako. Dakle, ovo je zanimljiva priča jer oni koji su odlučili da igraju ove igre na obe strane suočavaju se sa mnoštvo rizika jer mogu izgubiti sve ako nastave dalje. I zato je, začudo, čak i kada ste uspešni, to vrlo krhak uspeh.

RSE: Pa koliko dugo Vučić može da vodi ovakvu politiku? Zato što je na duge staze veoma teško zadržati relativno bliske odnose sa svim igračima, koji su inače među sobom gotovo neprijatelji?

Krastev: Ne mogu da predvidim koliko dugo, jer takođe ne znamo kako će se situacija razvijati, ali ovo je pomalo iskustvo oženjenog čoveka koji je u suštini veoma zainteresovan za Tinder (sastanak) u početku.

Veoma je uzbudljivo, imate nove prilike, ali s druge strane, to bi moglo biti prilično iscrpljujuće i frustrirajuće iskustvo. Dakle, sa ove tačke gledišta, priča je da ste veoma zavisni od igre.

Vi se menjate na način na koji se menja kontekst i sve vreme balansirate na dva različita nivoa. Jedan je na nivou međunarodne politike, a drugi je na nivou unutrašnje politike. Dakle, ovo nije laka igra. Ali da budem potpuno iskren, na svetu nigde više nema lakih igara.

Stabilnost EU je vrednost, ali i demokratska Srbija

RSE: Evropska unija je bila relativno kritična prema poslednjim izborima u Srbiji, ukazujući na mnoge neregularnosti. Ali ubrzo nakon toga, Vučić se sreo sa Makronom u aprilu, a zatim je Olaf Šulc došao po dogovor o litijumu.

Aktivisti i opozicija koji protestuju u Srbiji kažu da EU nekako zarad stabilnosti i nekih drugih geostrateških razloga gura pod tepih pitanje demokratije, ljudskih prava.

Krastev: Ovo je apsolutna dilema. I to je ono čega bi ljudi trebalo da budu svesni da političari stalno prave kompromise. Normalno, 1990-ih, ljudima je rečeno da većinu vremena biramo između dobrog i lošeg.

Ali, kao što je Isaija Berlin uvek govorio, EU će se suočiti sa tragičnim izborima, i to ne samo u Srbiji. Kad god izaberete, u suštini žrtvujete vrednost jer geopolitička stabilnost Evrope je vrednost, ali je vrednost i demokratska Srbija.

Dakle, sa ovom politikom Srbija ne može da očekuje da će lako ući u EU da bi stekla pravo veta, jer Evropa u suštini ne može da se osloni na to kako će ono funkcionisati. Ali s druge strane, otuđenje Srbije je nešto što takođe nije u evropskom interesu. To stvara šizofrenu situaciju.

Biće teško i evropskim pristalicama u Srbiji jer će se ovakvi trendovi stalno sukobljavati. Niko neće stati samo na jednu stranu.

Oni će uvek biti u drugačijoj situaciji, biće drugačijih reakcija. Imate vlade, ali imate i javnost i medije i u Srbiji i evropskim zemljama. A deo slabosti EU u Srbiji je u tome što sada nije lako držati predavanja drugim zemljama jer se neki procesi koje oni kritikuju u Srbiji mogu videti u samim članicama evropskog bloka.

Evropska unija uglavnom postaje mnogo privrženija demokratizaciji kada vidi snažnu proevropsku opoziciju. Na primer, Poljska je strateški jedna od najvažnijih zemalja.

Evropska unija je zauzela prilično kritičan stav prema poljskoj vladi u vreme Jaroslava Kačinjskog, koja je inače bila toliko važna u evropskoj spoljnoj politici. Zašto je to uradila? Zato što je videla veoma jaku alternativu, a to je bio Donald Tusk.

U trenutku kada u suštini postoji mnogo alternativa, ova vrsta realistične politike će uvek nekako prevladati.

U Srbiji podela oko samog Vučića

RSE: EU nije tako sigurna kakav bi bio stav proevropske opozicije u Srbiji prema Kosovu.

Krastev: Po mnogim pitanjima. Da budem iskren, a to se dešava u mnogim zemljama, nije tako drugačije ni u Bugarskoj. U nekom trenutku, u suštini, to nije pitanje Evrope, to nije geopolitička podela.

U Srbiji je velika podela oko samog gospodina Vučića. Dakle, kao rezultat toga, u suštini ljudi menjaju svoj stav na osnovu Vučićeve pozicije.

Balkan se ne može stabilizovati bez Srbije

RSE: Možda su u EU računali da bi sa Vučićem lakše postigli dogovor oko Kosova.

Krastev: Sigurno. Ali i mnoge opozicione ličnosti, u suštini, ako gospodin Vučić postane veoma proevropski orijentisan, oni će antievropski, jer za njih postoji velika podela, što otežava situaciju.

Za Evropsku uniju je suočavanje sa malim državama veoma teško jer u malim zemljama ili znate sve ili ne znate ništa. Veoma je teško zadržati principijelnu poziciju jer toliko toga počiva na prethodnoj istoriji, na ličnim odnosima.

Ali ekonomsko prisustvo Evrope je tako snažno u regionu. A, takođe, sasvim je jasno da se Balkan ne može stabilizovati bez Srbije. Ovo je istina. Ona je na izvestan način suviše ključna, prevelika, i očigledno je da su srpsko-albanski odnosi najvažniji u regionu ako se govori o tome da se zaista na jedan smislen način stabilizuje, a ne samo da se održava status kvo što je neodrživo.

Rusi i Ukrajinci će platiti ogromnu demografsku cenu

RSE: O globalnoj geopolitičkoj situaciji. Dok ukrajinske snage napreduju u Kursku, u isto vreme ruske snage napreduju u Pokrovsku. Kako će se rat završiti? Hoće li prerasti u treći svetski rat? Da li će se preliti iz Ukrajine u Evropu?

Krastev: Veoma je teško predvideti, jer može mnogo toga da se desi, usput i stvari koje niko ne planira. Ukrajinska ofanziva na Kursk ima tri cilja.

Najpre, očigledno je da je ruski napredak u poslednjih deset meseci u suštini veoma naštetio stanju duha ukrajinske javnosti. U suštini, ovom ofanzivom Ukrajina pokušava da pokaže građanima da može da pobedi.

Drugo, ovo je u velikoj meri bio pokušaj da podstakne zapadnu podršku da pokaže da ne može da pobedi ako nema mogućnosti da napadne određene ciljeve unutar Rusije i tako dalje.

Dakle, ovo je takođe bio veliki pritisak, posebno na Sjedinjene Države, jer kada govorite o Trećem svetskom ratu, vrlo je jasno da se američka politika veoma plaši bilo kakve eskalacije, jer govorimo o nuklearnoj sili.

Dakle, sa ove tačke gledišta, uprkos zapadne podrške Ukrajini postojala su ograničenja što, naravno, stvara veliku frustraciju na ukrajinskoj strani.

Ali, svakako, Amerikanci nikada nisu mogli da znaju kako će se Rusija reagovati na eskalaciju sukoba. Naročito ako je Rusija zaista slaba, kao što Ukrajinci tvrde, onda je rizik veći.

Nije lako odgovoriti kako će se sve ovo završiti jer postoje određeni trenuci u kojima imate osećaj da zemlje imaju interes da zamrznu sukob. I Rusija i Ukrajina, inače, plaćaju veoma visoku demografsku cenu.

Ne ginu samo ljudi. Tu su i ljudi koji su emigrirali, bebe koje nisu rođene. Govorimo o dve zemlje koje su zaista imale veoma lošu demografsku dinamiku. Dakle, za deset godina i Rusija i Ukrajina će u osnovi platiti veoma visoku demografsku cenu.

Ali zaustavljanje rata je takođe veoma teško. I što je smešno, za obe strane pobeda znači promenu režima. Ukrajina ne može da zaustavi rat ako u suštini Putin ne ode sa vlasti. Zamislite scenario, koji u ovom trenutku po mom mišljenju nije naročito moguć, da Ukrajina oslobodi zauzete teritorije. To ne bi bio kraj rat. Zašto bi Rusija okončala rat.

S druge strane, kada su Rusi započeli svoju operaciju, njihov cilj je bio promena režima. To je bila specijalna operacija koja je polazila od uverenja da će Ukrajinci dočekati ruske snage kao oslobodioce.

Sukob u Ukrajini lakše zamrznuti nego rešiti

Sada znaju da to nije istina. Dakle, u suštini možemo da vidimo sukob koji će biti mnogo lakše zamrznuti nego rešiti. A onda se postavlja pitanje kakve su garancije za Evropu.

I ovo je jedna od stvari koju ljudi često potcenjuju. Ideja o evropskim integracijama Ukrajine mnogo je više priča o ponovnom uspostavljanju određene vrste mirovnog modela u Evropi, jer to daje određenu vrstu garancija Ukrajini.

I to je jedini način koji će izgledati legitimno za Ukrajinu ako će izgubiti teritoriju. Dakle, ovo je mnogo više zapadnonemački model. U suštini gubite teritoriju, ali ono što kontrolišete biće integrisano na Zapadu.

Ali, nije lako odgovoriti kako će se i kada ovo završiti, Jer čak i ako, na primer, Donald Tramp bude izabran, a on je rekao da ima neku formulu mira, da li verujete da će Rusi zaista biti srećni da vide Amerikance kao heroje nametanja mira u Ukrajini?

Toliko se postavlja pitanje prestiža na obe strane. Tako da čak i stvari koje racionalno mogu izgledati sasvim prihvatljive za obe strane neće biti lako izvodljive.

Na kraju, ratovi se obično završavaju zbog iscrpljenosti. I drugo, često se završavaju ne na bojnom polju, već u glasačkoj kutiji.

Kako javnost reaguje, a ni u slučaju Rusije javno mnjenje nije nevažno za Putina. U današnje vreme, ipak, bez obzira da li je demokratski ili autoritarni režim, to se ne može ignorisati.

Upravljanje neredom umesto nametanja reda

RSE: Postoje i neka druga pitanja poput Tajvana i Kine. Svet je u velikim previranjima sa novim silama u usponu, pre svega Kina, tu je Indija, Rusija ima određene pretenzije.

Postoji takozvani kolektivni Zapad, iako je prilično podeljen. Evropa je fokusirana na rat u Ukrajinu kao najvećoj pretnji. U isto vreme, Sjedinjene Države, ko god da bude predsednik, okreću se ka Kini. Biće pravi izazov za SAD ako Kina pokuša da izvrši invaziju na Tajvan.

I postoji takozvani Globalni jug, ali njegov deo su Indija i Kina koje su međusobno najveći rivali. Kako se ti svi različiti protivrečni interesi i pozicije mogu pomiriti ili je neizbežan opšti sukob?

Krastev: Ne znamo, ali je evidentna kombinacija polarizacije i fragmentacije. Jedna od stvari koju u suštini mnogi u Evropi i Americi počinju da shvataju jeste da je za mnoge ljude u svetu ono što smo zvali red doživljavano kao nered.

Toliko zemalja, a ja verujem da je Kina jedna od njih, mnogo više se spremaju kako da upravljaju neredom nego što pokušavaju da nametnu red. Neke od ovih zemalja, na primer, te srednje sile, zemlje poput Turske, Indije, Južnoafričke Republika ili Brazila, biće veoma hiperaktivne.

Pokušavamo da vidimo svet koji će oblikovati uglavnom Kinezi i Amerikanci. Po mom mišljenju, videćemo nešto sasvim drugo. Sve ove zemlje će biti hiperaktivne u različitim pravcima.

Pogledajte Tursku koja pokušava da bude posrednik u gotovo svakom sukobu, zatim Indiju i Brazil. Oni pokušavaju da definišu samo značenje suvereniteta kao mogućnost izbora.

I kao rezultat toga, najveći problem za Evropu je da li će uspeti da postane akter koji će moći da igra ovu igru, ili će to biti mnogo teže jer je njen najveći problem što je najveći korisnik prethodnog poretka, zato što ima veoma visok životni standard i tako dalje.

Ali, Evropa je svoju bezbednost prepustila Amerikancima, energetsku politiku Rusima, industrijsku politiku Kinezima. A sada smo u situaciji u kojoj bi trebalo da ponovo osmislimo Evropsku uniju.

‘Promene kakve nisu viđene u 100 godina’

Dakle, pravo pitanje je šta znači biti suverena vlast u 21. veku, Sve zemlje pokušavaju da odgovore na ova pitanja. I usput, one će biti tako aktivne, ali idu u različitim pravcima.

Dakle, neće biti Pokreta nesvrstanih. Ne postoji Globalni jug. Ono što, na primer, rade Brazilci i Indijci su veoma različite stvari. Ali, narativ o Hladnom ratu, koji je u velikoj meri dominirao 20. vekom, u velikoj meri je zamenjen ovim postkolonijalnim narativom i idejom postimperijalnog sveta i tako dalje.

Interesantna je razlika između istočne i zapadne Evrope. Evropsku uniju su osnovale bivše kolonijalne sile. Na istoku su sve zemlje proizvod raspada kontinentalnih imperija – otomanske, ruske, habzburške.

Tako će i ovi različiti senzibiliteti biti u interakciji. Kada je kineski predsednik Si posetio Moskvu u martu 2023. godine, rekao je da smo svedoci promena koje nisu zabeležene u poslednjih 100 godina. Dakle, trebalo bi da budemo spremni na neku vrstu žestokih turbulencija barem deceniju.

RSE: Ili neka vrsta novog globalnog poretka.

Krastev: Da, ali ovakvo preuređenje neće biti arhitektonsko. Zemlje će vući različite poteze, neke pametne, neke nesuvisle i biće u velikom sukobu. Kao rezultat toga, imaćemo nove konstelacije moći, kao i vrednosti i ideja o svetu.

RSE: Nove institucije.

Krastev: Da, biće to nove institucije, sigurno. Ipak, u ovoj ranoj fazi, mnogo toga će se dešavati na bilateralnoj osnovi i svi će pokušavati da uspostave ad hoc koalicije oko raznih pitanja. Ali, proći ćemo kroz period neke vrste prepravljanja sveta kakvog poznajemo, a što neće kratko trajati.

Tenzije između zemalja ali i unutar samih pojedinaca

RSE: Da li će Kina i SAD, dve najveće sile, sarađivati barem priznajući međusobno postojanje, ili će doći do svojevrsnog sukoba?

Krastev: Verujem da će biti i jednog i drugog. I jedni i drugi će upravljati određenim stvarima jer imaju interes, ali i konkurencija se ne može isključiti, što će se posebno videti u tehnološkoj sferi.

Dakle, biće i konfrontacije, ali i saradnje u određenim oblastima, što će sveukupno otežavati situaciju u svetu. Ovo nije svet Hladnog rata sa sovjetskim i američkim blokom i nečim između.

Sve ove tranzicije i tenzije između zemalja neće biti jednostavne. One će biti i unutar zemalja. S vremena na vreme, na kulturološkom planu tenzije će biti i unutar jedne te iste osobe.

Demokratija se može odbraniti samo sopstvenom promenom

RSE: Nekako ispod radara ovih geopolitičkih rivalstava je pitanje demokratije. Naravno, dosta govorimo o liberalnoj demokratiji, autoritarnoj, suverenoj demokratiji, populizmu. Profesor Džon Kin (John Keane) je rekao da je populizam zapravo autoimuna bolest demokratije.

Da je liberalna demokratija na neki način u defanzivi jer su, posebno od pandemije, sve produbljenije socijalne razlike. Srednja klasa sve teže nosi sa rastućim troškovima života, što je u suprotnosti sa jednim od temeljnih demokratskih principa – jednakost šansi.

Postoji li opasnost da će se ljudi još više okretati populističkim partijama, ili je moguće nekako ponovo osnažiti ideju liberalne demokratije kako bi bila privlačnija nego što je sada?

Krastev: Treba imati u vidu tri stvari. Jedna je da ne treba zaboraviti da je diskurs o liberalnoj demokratiji uvek bio diskurs o krizi. Ljudi su zaboravili kako se govorilo o demokratiji 1970-ih, kakav je to bio pojam u zapadnoj Evropi sa terorizmom kada se postavljalo pitanje može li opstati?

Drugo, svaki politički režim se menja. Ljudi sve vreme govore o odbrani demokratije. Međutim, u izvesnom smislu jedini način da se odbrani demokratija je njena promena. Stvari će se promeniti. Društvene mreže su mnogo promenile. Pojedinac se menja. Ranije je postojala neka vrsta zajedničkog nacionalnog prostora.

Ljudi su mogli da gledaju iste vesti na televiziji i imaju drugačiju interpretaciju, ali sada gledaju potpuno drugačije vesti. Fragmentacija je takva da niste sigurni da li različite društvene grupe žive u istom društvu. I kao rezultat toga, ovo će promeniti demokratiju u celini.

Demokratija i dalje popularnija od autoritarizma

Ali dok ljudi s pravom vide krizu demokratije, ja ne vidim uspon autoritarizma. Vidim mnogo više saradnje između nekih autoritarnih država. Rat u Ukrajini je ojačao saradnju između zemalja poput Kine, Rusije, Irana i Severne Koreje.

Ali, postoji jedna stvar u vezi sa demokratijom koja je po mom mišljenju njena najveća prednost i koja je još uvek prisutna. Naime, demokratija je režim koji ima sposobnost samokorekcije. Demokratija ne zadovoljava toliko ljude, već im omogućava zadovoljstvo da reaguju zbog njihovog nezadovoljstva.

Dakle, prava kriza liberalne demokratije biće kada izgubi sposobnost samokorekcije. Gledao sam, na primer, američku kampanju i ovu vrstu entuzijazma nakon povlačenja Džoa Bajdena (Joe Biden) u korist Kamale Haris (Harris). Zašto? Zato što se legitimitet demokratije zasniva na mogućnosti promene.

Problem sa tim autoritarnim režimima je što treba da ispune obećanja. Oni treba da drže ljude ili pod represijom ili zadovoljnima predugo jer ne nude tu mogućnost promene koja dolazi iz društvene baze, naroda.

Po mom mišljenju, ovo će učiniti demokratiju i dalje najpopularnijim tipom režima, ali to neće biti isto kao demokratija iz 1970-ih ili 1980-ih. Mi nismo isti. Ekonomija nije ista. Naše društvo nije isto. I uzgred, društvene nejednakosti su problem.

Previše obrazovano stanovništvo je problem zato što ljudi vole da pričaju o poverenju u vladu, u medije. Biti inteligentna osoba znači stalno preispitivati i imati nepoverenje u bilo koju vrstu informacija koje dođu do vas na zvaničnim kanalima.

I ova vrsta fragmentacije će verovatno promeniti demokratske institucije. Kako tačno ne znam. Ali ne verujem da treba da se plašimo zato što će neke stvari koje danas funkcionišu biti drugačije sutra.

To važi za svaki režim. Verovati da je samo demokratija režim koji se nikada neće promeniti, po mom mišljenju, znači suprotstaviti se iskustvu čovečanstva u poslednjih hiljadu godina.

RSE: Da, demokratija nije savršena, jer uostalom ni mi kao ljudska bića nismo savršeni.

Krastev: Upravo tako.

Tekst je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.