Koordinatorka Sigurne kuće: Žene godinama čekaju suđenja nasilnicima

Piše: Dušan Komarčević

Stanojević podvlači da je važna uloga policije, kao i da je situacija znatno bolja u Beogradu, u odnosu na manje sredine u kojima je veća verovatnoća da se ljudi međusobno poznaju, što onda loše utiče na proceduru zaštite žrtava.

Prethodne godine u porodičnom nasilju u Srbiji je ubijeno 26 žena, kaže Stanojević, uz ocenu da se statistika o nasilju u porodici nije bitno promenila u odnosu na prethodne godine.

Sigurna kuća, kako objašnjava naša sagovornica, ne pruža samo smeštaj i hranu ženama, već ih i osnažuje da se vrate u društvo.

Pitanje nasilja nad ženama i njegovog prećutkivanja ponovo je aktuelizovano nakon što je glumica Milena Radulović, sa još nekoliko devojaka, prijavila je policiji vlasnika beogradske škole glume Miroslava Miku Aleksića zbog seksualnog uznemiravanja.

Viši sud u Beogradu odredio je u ponedeljak, 18. januara, Aleksiću pritvor do 30 dana.

Stojanović je podržala potez glumice Radulović i pozvala nadležne da procesuiraju osumnjičenog.

U unutrašnjosti je teže nego u Beogradu

RSE: Na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva u ovoj oblasti, šta su manjkavosti postojećeg sistema?

Stanojević: Pod broj jedan – efikasnost. Uvek imam utisak da je sve što se kod nas dešava sporo. Mi ne možemo čekati da prođe ne znam ni ja koliko vremena dok se u sudskom postupku zakaže ročište, dok se čeka mišljenje veštaka. U mnogo situacija koje su u vezi s nasiljem u porodici, ta sporost je vrlo važna.

Mi, recimo, imamo propis da se ti sporovi kad je nasilje u pitanju završavaju u roku od sedam dana na sudu. Međutim, verujte mi imamo žene koje provedu više od pola godine u Sigurnoj kući, a ti sudski postupci nisu maltene ni krenuli. Tu se nešto čeka, sudije imaju previše posla, neko ne može da stigne, pa se promeni sudija, pa se čeka da on dobije predmet…

Znači, problem je ta neefikasnost i što još uvek postoji neshvatanje problema kada je nasilje u pitanju. Još uvek se to smatra – ’ma oni su se posvađali, oni će i da se pomire’.

RSE: Govorite o načinu na koji institucije razmišljaju?

Stanojević: Tako je.

RSE: Koliko je policija ažurna u ovim slučajevima?

Stanojević: Policija je vrlo ažurna, ali ono što je velika iluzija je što mi uzimamo Beograd kao merilo za sprovođenje postupaka. Međutim, nije tako. Mi u Srbiji imamo mnogo više problema i u sudovima, i u policiji, i u tužilaštvu, nego što imamo u Beogradu. Jer, tamo gde se ljudi znaju od detinjstva, išli su zajedno u školu, onda se tu stvore ti neki odnosi: ’ne mogu ja njemu, mi se znamo, mi smo kumovi’…

Tu se stvara veliki problem, jer vi u malom mestu teško možete da promenite sud, dok u Beogradu ipak možete nešto više da uradite. U unutrašnjosti je to stvarno mnogo teže.

RSE: To je jedan vrlo važan momenat. Na koji način država garantuje tim žrtvama da će biti zaštićene?

Stanojević: Nema tu garancije. Za sve što se dešava u tim manjim sredinama se računa da su centar za socijalni rad, policija ili tužilaštvo u tom mestu nadležni za rešenje tog problema. I onda se resorna ministarstva na njih oslanjaju, jer te institucije imaju iste obaveze kao sve druge. I onda kad to zakaže, vama fakat zakaže sistem. Žena se upućuje na žalbu, na razne procedure, a niko ne pita koliko će to da traje.

RSE: U junu 2017. godine stupio je na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kako se pokazao tokom poslednje tri i po godine?

Stanojević: Mi moramo da shvatimo da je svaki zakon koji se donese na ovu temu dobar zakon i da je velika stvar što se ta tema razmatra. Naravno, taj zakon kao i svi ima neke svoje manjkavosti. Lično smatram da bi u tom zakonu trebalo menjati da kad nasilnik završi izdržavanje kazne, on se vraća ponovo u isti dom u kojem žive žena i deca koji su bili žrtve nasilja. To je, po mom mišljenju, deo koji treba promeniti. Sad se zbog pandemije mnogo toga usporilo, ali nadam se da će se nešto menjati.

RSE: Koliko su ljudi van porodice u kojoj se dešava nasilje spremni da prijave to nasilje kada ga detektuju?

Stanojević: Malo. Tu se ne primećuje neki pomak, iako ja često govorim da prijava policiji može da bude anonimna, kako nasilnik ne bi mogao da se sveti osobi koja je prijavila, a policija je dužna da po tome postupi kao i po svakoj drugoj prijavi.

RSE: Ako je tako, kako objašnjavate taj mali broj ljudi koji se odluči da prijavi nasilje?

Stanojević: Ljudi se plaše, a onda uvek ima onih koji kažu: ’neću da se mešam u tuđ brak’ ili nemaju dovoljno svesti o tome koliko je to porodično nasilje strašno.

Od 26 žrtava samo dve prijavile nasilje pre nego što su stradale

RSE: Kakva je statistika za prethodnu godinu kada je reč o porodičnom nasilju?

Stanojević: Naravno, još uvek nisu svi podaci detaljno obrađeni, ali neki osnovni podaci postoje. Kao što su svi očekivali da će prošla godina da bude mnogo teža, imajući u vidu da postoje partneri koji nisu baš u najboljim odnosima i ne funkcionišu kako treba, i da će biti mnogo više žrtava nasilja koje će to da prijave nego što je bilo ranijih godina. Međutim, srećom to nije tako bilo. Broj žrtava porodičnog nasilja koji nam se obraćao je bio vrlo približan onom iz 2019, 2018. i svih tih godina unazad.

RSE: Koliko je zvanično ubijeno žena u porodičnom nasilju prošle godine?

Stanojević: Prema našoj evidenciji, 26 je žena ubijeno.

RSE: Rekli ste da se prošlogodišnji podaci nisu bitno menjali u odnosu na ranije godine. Kako to tumačite?

Stanojević: Vi znate da ja ovo veoma dugo radim i da godinama beležimo šta se u Srbiji dešava. Verujte da su ti brojevi i pre sedam, osam godina bili vrlo slični. To je objektivno neobjašnjivo. Mi smo imali istraživanja kojima smo pokušali da utvrdimo koliko je žena, recimo, ubijeno u različitim delovima Srbije – na severu, istoku, u centralnoj Srbiji – da bismo videli ko su ti nasilnici, odakle potiču.

Pa smo onda videli da su od tih 26 žena samo dve prijavile nasilje pre nego što su stradale. Znači da to nasilje ili nisu prepoznavale ili su se plašile da prijave, što je takođe jedan od velikih razloga zašto se nasilje ne prijavljuje.

RSE: U tom smislu, možete li da podsetite koja je procedura za osobe koje trpe nasilje? Kome one treba najpre da se obrate?

Stanojević: One prvo, po pravilu, i mislim da je to u suštini najefikasnije, treba da se prijave policiji. Naravno, onda kada mogu to da urade. Ja znam da mnogo žena to ne može. Ne možete vi da prijavite policiji, a on da sedi pored vas u istoj prostoriji. Drugo, nemaju sve žene ni telefone. Ima raznih situacija. Malopre sam pomenula strah. Tu je i sramota. Uvek tu ostaje i neka eventualna osveta njegove porodice, ’ona nam je dovela policiju’ i tako dalje.

Ako ne može da prijavi policiji, jako je važno da priča sa nekom osobom od poverenja o tome kakav problem ima i u kakva je situacija u toj vezi, da bi ta osoba pokušala da joj pomogne. Dakle, bitno je da se to podeli sa nekim, da se ne ćuti o tome i da se to ne čuva u sebi i da nađe nekoga ko će umesto nje da uradi te tehničke stvari.

RSE: Da umesto nje prijavi nasilnika policiji?

Stanojević: Jasno, da umesto nje prijavi i da određene podatke. Ono što je važno je da ta žena koja se možda nalazi u privremenom zatvoru – jer nasilnici znaju da ženu sklone od uticaja bilo koga sa strane – pokuša da nađe način da iz toga izađe.

Policija je jako bitna, zato što po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, koji je već skoro četiri godine na snazi, policija može da dođe na lice mesta onda kad se nasilje dešava i ima pravo da odvede nasilnika pred sudiju za prekršaje kako bi on bio kažnjen na adekvatan način i izopšten iz te kuće, bez obzira na to da li je on vlasnik ili ne i može mu se izreći mera zabrane prilaska, da bi žrtve nasilja porodici mogle da dobiju neko vreme da vide šta će dalje i da preko centra za socijalni rad ili policije dođu u Sigurnu kuću.

RSE: Da li postoji varijanta da se neki od tih koraka preskoče, to jest, da žena direktno pozove Sigurnu kuću?

Stanojević: Može, naravno, i to se često dešava. Ima situacija kad žene čuju jedna od druge za Sigurnu kuću, kad čuju u medijima. One dođu kod nas i tu se obavlja neka vrsta procene da bi se videlo da li je u pitanju nasilje ili neka druga vrsta ugroženosti, dakle socijalni problemi. U situaciji kad su socijalni problemi, dakle kada žena ima problem sa smeštajem, a nema nasilja u porodici, mi ne možemo da pomognemo.

Svaki oblik nasilja je nasilje

RSE: Da li se za ulazak u sistem Sigurne kuće mogu prijaviti i žene koje su pretrpele psihičko zlostavljanje?

Stanojević: Naravno, svaki oblik nasilja je nasilje. Postoje različiti oblici nasilja koje ženu mogu da ugroze – ne samo fizičko i psihičko, tu je i seksualno, ekonomsko nasilje. Tako da je to jedan uobičajen način da se takve žene zbrinu i sklone u Sigurnu kuću.

RSE: Na koji način se sa žrtvama radi u Sigurnoj kući. Da li se one osnažuju za povratak u društvo?

Stanojević: Sigurna kuća nije mesto gde će žena samo da prespava, da se nahrani i ugreje, već mesto gde se radi sa ženama. Mi imamo psihoterapeutkinje, osobe koje rade sa decom, advokate. Sa njima se najpre radi na njihovom osnaživanju i sigurnosti, na tome da iz Sigurne kuće izađu sa drugačijim pogledima na brak i na problem u toj vezi, nego kad je došla u Sigurnu kuću. Sve je to jako bitno. Suština Sigurne kuće je da nama žena kad izađe kaže: ’Ja nisam ona ista žena’.