Arsenijević: NIN-ova nagrada i ljudi koji traže svoje neprijatelje

Piše: Filip Lukić, Radio Slobodna Evropa

U apelu koji je potpisalo osamnaest pisaca, među kojima se našao i režiser Emir Kusturica, kao i bivši dobitnici NIN-ove nagrade Vladimir Tabašević i Miro Vuksanović, u pitanje se dovodi izbor žirija, navodeći da u njemu sede “što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi”.

Zbog toga, ova grupa autora traži od izdavača da ubuduće dela pisaca koje objavljuju ne prijavljuju za nagradu.

Pisca, Vladimira Arsenijevića, i samog dobitnika NIN-ove nagrade 1994. godine za roman U potpalublju za rubriku Zašto? Radija Slobodna Evropa pitali smo – Zašto se sada dovodi u pitanje NIN-ova nagrada?

U razgovoru sa RSE pisac Vladimir Arsenijević, kaže da je upravo stručnost onih koji su apel potpisali, na čelu sa Emirom Kusturicom, vrlo upitna.

„Ja nemam ništa protiv da bilo ko piše bilo kakve peticije za bilo šta, ali kakva je veza Kusturice sa savremenom književnošću, to malo zbunjuje. Ali njegova veza sa jednim retrogradnim političkim mišljenjem i sa kulturom udvorištva političkoj klasi u Srbiji je zapravo neosporna i to ga čini vrlo bliskim ovim drugim ljudima“, navodi Arsenijević.

Smatra i da sve te „pseduokritike“ idu na račun predsednika žirija Teofila Pančića i činjenice da on stoji na suprotnoj političkoj strani od potpisnika, koji su poznati kao ljudi koji traže neprijatelje protiv kojih će voditi ratove i privatizuju javnu sferu za privatne obračune.

Arsenijević govori i o tome kako je za 65 godina dodeljivanja NIN-ove nagrade bilo samo pet žena dobitnica ali i samo jedna protagonistkinja odnosno glavna junakinja, te o podelama u književnim svetovima i “dubokom jazu” kulturne scene Srbije.

RSE: Zašto se, nakon 66 godina dodele, NIN-ova nagrada napada baš sada?

Arsenijević: Ne bih rekao da se baš sada dovodi u pitanje ili da je to nešto što je počelo 2020. godine.

Svake godine nastaju različita okapanja oko NIN-ove nagrade, njene svrhe, suštine, kvaliteta nagrađene knjige, kompetentnosti žirija.

Ono što razlikuje ovu aktivnost, tj. peticiju, koju je potpisalo tih 18 famoznih domaćih autora, za neke bi se tu mogli staviti ozbiljni znaci navoda, jeste u tome što je to nekako pretvoreno u dokument, pa je instrumentalizovano, pa se pojavljuje u javnosti doslovno dan pred dodelu NIN-ove nagrade.

Nekako i ova javnost, što nekako valja i pozdraviti, iz godine u godinu je zainteresovana za pitanje NIN-ove nagrade, što je, donekle, interesantno, jer mi verujemo da ne čitamo kao društvo, da nismo zainteresovani za knjige, naročito ne za domaću produkciju, ali ipak iz godine u godinu postoji taj žar oko NIN-ove nagrade.

RSE: Ove godine kritike idu pre svega u pravcu žirija, koji je proglašen nekompetentnim od strane potpisnika peticije. Da li se ranije dešavalo da se žiri na ovaj način diskredituje?

Arsenijević: Jeste, dešavalo se i ranije, pogotovo oko pojedinih članova žirija. Ovog puta, iako nije konkretno imenovan, mislim da veći deo te pseudokritike je zapravo upućen Teofilu Pančiću, kao predsedniku žirija.

Čak se dovodilo u pitanje, u nekoj okolnoj komunikaciji oko tog apela, činjenica što on književnu kritiku piše u jednom političkom nedeljniku, a ne u stručnom književnom časopisu. Mislim, ko bi uopšte poželeo da piše kritiku u stručnom književnom časopisu koji ne čitaju ni oni kojima je namenjen, a kamoli široka javnost.

Ta činjenica da Teofil, ne bi valjalo reći godinama, već decenijama vrlo redovno, vrlo sistematično pokriva jedan veliki deo srpske književne produkcije svojim prikazima, iz nedelje u nedelju, u časopisu Vreme, svakako njemu daje dovoljno kvalifikacija i integriteta da se time bavi. Dakle, to osporavanje na osnovu toga da li je on završio književnost ili nije je zaista besmisleno.

RFE: Da li su ti napadi na Teofila Pančića deo političke manipulacije, pre nego stvarna kritika njegove stručnosti?

Arsenijević: Na kulturnoj, ili književnoj sceni, postoji jedan duboki jaz, jedna stratifikovana scena i taj jaz se otvara više po političkoj liniji ili liniji mišljenja, nego što bi to bili strogo i isključivo književni kvaliteti.

Na izvestan način to i korespondira sa onom pričom, koja se ovde, a i drugde, pokrenula u vezi sa dodelom Nobelove nagrade Peteru Handkeu, da li možemo da odvojimo književno delovanje od političkog mišljenja. Ne, naravno, da ne možemo, i ne treba. To je sve deo jedne iste stvari.

Tako da je tu reč o ljudima koji previše precizno osećaju da Teofil Pančić stoji na suprotnoj političkoj strani od njih i da njihova dela bivaju čitana u određenom ključu i to je sasvim u redu, jer je to ključ koji ti ljudi vrlo dobro promovišu, i u drugim aktivnostima, a ne samo u svojim književnim tekstovima, već i u svojim javnim nastupima, intervjuima, svojim kolumnama, itd.

Mi imamo puno pravo da se ne slažemo sa nečijom politikom i svakako da će taj utisak da se reflektuje i na čitanje književnog dela. To nije jedini kriterijum. Naravno da i među bitangama ima talentovanih ljudi, ali pošto književnost nije nekakvo nizanje reči u lepe celine, jer to nije umetnost veza ili kukičanja, nego umetnost mišljenja, utoliko je veza između političkog stava ljudi koji se tim poslom bave, i njihove književnosti, nesporna.

RSE: Imajući u vidu politički stav potpisnika, da li bi se peticija mogla tumačiti kao napad desnice i srpskog nacionalizma?

Arsenijević: Tu imate jednu zbrku od potpisnika. Osamnaest nije tako veliki broj, i kada pokušate da to razvrstate u neke smislene celine, malo vas zaboli glava.

Tu imate čudno novosadsko krilo potpisnika, Sava Damjanović ili Sanja Petričević ili, ko je već potpisao, koje nema nikakve političke ni poetičke veze sa ovom drugom ekipom, Malović ili Muhamer Bazdulj ili Vladimir Kecmanović, Vladušić, itd, koji su deo one ekipe „proze na putu“ koja je bila vrlo bliska sa Dobricom Ćosićem i bila, na izvestan način, protežirana od strane njega. I onda kao kruna na toj torti, vi imate nekoliko čudnih slobodnih strelaca, tipa Ljubice Arsić i onda kao kruna imate Emira Kusturicu.

Ja nemam ništa protiv da bilo ko piše bilo kakve peticije za bilo šta, ali sad baš kakva je njegova veza sa savremenom književnošću, to malo zbunjuje. Ali njegova veza sa jednim retrogradnim političkim mišljenjem i sa kulturom udvorištva političkoj klasi u Srbiji je zapravo neosporna i to ga čini vrlo bliskim ovim drugim ljudima koje sam ovde pomenuo i nije čudno da oni jedni druge prepoznaju kao istomišljenike, kao saborce i da jedni druge podržavaju u sličnim stvarima.