Zagor iz našeg sokaka stigao i u Beograd

Piše: Rade Ranković

U bivšoj Jugoslaviji Zagor se prvi put pojavio u junu 1968. godine, prvo u izdanjima Zlatne serije, a kasnije i Lunov magnus stripa koji su objavljivali stripove italijanske kuće “Serđo Boneli editore”:

“To je interesantan podatak – da je broj Zlatne serije u kojioj je izašao prvi Zagor broj 13. ‘Nasilje u Darkvudu’, koji danas dostiže veoma visoke cene, pogotovu ako je lepo očuvan”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Svetozar Anđel, veliki zaljubljenik u ovog strip junaka, koji je i postavio izložbu “Zagor iz našeg sokaka”, koja je oko Nove godine stigla i u Dečiji kulturni centar u Beogradu.

Prethodno, Zagora su mogli da vide u Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi i Pančevu, a posle Beograda postavka se seli u Sombor.

“Zagor iz našeg sokaka je putujuća izložba, čiju postavku čine radovi grupe autora sa domaćeg prostora i koja je na jednu temu – na temu Zagovog univerzuma. Izložbu su podržali svojim radovima oko 150 autora i na postavkama i izložbama koje postavljamo u različitim gradovima, trudimo da se na neki način uvek postavimo drugačiju izložbu, da ona po nečemu bude specifična za taj grad”, kaže Anđel i dodaje da jedan zanimljivi deo izložbe čine i originalne strip table iz određenih epizoda italijanskih autora.

Zagora su početkom sezdesetih godina prošlog veka stvorili Serđo Boneli kao scenarista i crtač Galijeno Feri i odmah se razlikovao od ostalih strip junaka ove kuće. Iako nije bio super heroj, imao je odlike superheroja, ističe istoričar Aleksandar Đukanović:

“Zagor je bio vrlo specifičan junak od svih tih Bonelijevih stripova po više osnova. To je bio prvi strip junak koji je imao elemente superheroja, po ugledu na Supermena, Betmena i ostale superheroje američkog stripa. A sa druge strane, s obzirom da su italijanski stripovi koji su tada izlazili kod nas uglavnom imali vestern tematiku, on se i po vremenu u koje je smeštena radnja razlikovao od recimo klasičnih vestern stripova kao što je Teks Viler ili Kit Teler, a razlikovao se i od onih stripova koji su se bavili tematikom američkog rata za nezavisnost kao što su Komandant Mark, Veliki Blek”, kaže Đukanović, koji je ujedno i autor čuvene enciklopedije Zagorijane, u kojoj se do sitnih detalja analiziraovaj strip.

“To je bio jedan period kada sam ja stvarno uživao radeći. Jako mi je prijalo, nije mi predstavljalo neku teškoću, pogotovu da istražujem one istorijske aspekte stripa. Jer kao što rekoh, po vokaciji i profesiji sam istoričar, i to je bilo nekako potpuno prirodno i normalno meni. Ne žalim uopšte što sam to radio, i pored toga što to nije izašlo i verovatno nikada neće izaći jer je mnogo skupo, a i problemi su i sa autorskim pravima, raznoraznim koji mogu da se nađu”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Đukanović i priseća se da ni u italijanskoj kući nisu bili zainteresovani za objavljivanje takve enciklopedije.

Osim u Italiji i Jugoslaviji, strip o Zagoru bio je veoma popularan i u Turskoj, Brazilu, pomalo i u Grčkoj i Francuskoj, a u nemačkom izdanju Zagor se zvao Roki. Postoje i izdanja na španskom, portugalskom, pa čak i norveškom jeziku, a posle raspada Jugoslavije strip je brzo nastavio da se štampa u Hrvatskoj, a od 2008. godine i u Srbiji u okviru kuće “Veseli četvrtak”.

O Zagoru su snimljeni i filmovi, a pre petnaestak godina i kod nas je urađen niskobudžetni film o ovom strip junaku:

“Film je interesantna parodija na celu tu priču i on je odraz entuzijazma jedne grupe ljudi, upravo kao što je i ova naša priča o Zagoru iz našeg sokaka. Inače postoje dva filma isto tako niskobudžetna u Turskoj o Zagoru, postoji i film o Komandantu Marku turskog porekla. Što tiče Italije tamo imamo špageti vestern sa Đulijanom Đemom o Teksu Vileru”, kaže Svetozar Anđel.

On sam nije otišao dalje od pravljenja dečije majice po ugledu na Zagorovu u čemu mu je i mama pomagala, a danas priznaje da mu je Zagor Te-Nej bio važan kroz ceo život:

“Duh sa sekirom ili taj imaginarni junak o kome pričamo, je za mene jedan izmišljeni prijatelj koji me prati ceo život, kao što bi Roki Balboa rekao, kao anđeo na mom ramenu. Možda jedna romantizirana priča, ali kad malo razmislim, jeste stvarno tako. Svoj život sa nekom vremenskom linijom mogu izmeriti kroz tu priču o Zagorovom svetu”.

Naravno, priča o Zagoru ne bi bila kompletna bez pominjanja njegovog vernog prijatelja koji ga prati od prve epizode – Felipe Kejtano Lopez Martinez i Gonzales – za prijatelje Čiko – nespretni je Meksikanac, koji je Zagoru dao i dozu humora. Na isti način na koji je Sančo Pansa lik u Don Kihotu i Čiko je junak uz Zagora, kaže Đukanović:

“U vreme kada nastaje strip Zagor ranih šezdesetih, većina stripova je imala glavnog junaka koji je imao neke herojske odrednice i takozvanog komičnog lika koji je morao biti uz njega i na neki način je začinjavao samu priču. Tako da je Čiko tu bio neminovan”.

Strip danas nije ni nalik fenomenu iz doba kada su nastali Zagor, Teks ili Blek. U to vreme epizode sa Zagorom su u Jugoslaviji štampane u tiražima od sto hiljada primeraka, a današnja izdanja u Srbiji jedva “dobace” do pet hiljada. Današnje mlade strip gotovo ne zanima, tako da ih najčešće čitaju ljudi stariji od 45-50 godina – isti oni koji su i odrastali uz Zagora i Čika.

Članak je prenet sa portala Glas Amerike.