Profesor Dejan Jović: Srbija bi mogla da bude posrednik ili domaćin pregovora Rusije i Ukrajine

Sva područja koja “nisu svrstana” uz Zapad ili uz Rusiju, kaže Jović, postaće polja međusobnog sukobljavanje najmanje dve strane, i biće pritiskana i sa jedne i druge strane. Politika Srbije “četiri stuba” otežana je sa početkom sukoba, ali bi mogla da iskoristi mogućnosti koje se otvaraju, navodi profesor Jović.

“Malim zemljama, a naše su sve zemlje ovde male, posebno one koje su imale iskustvo rata, bilo bi korisno ako je moguće da ne budu uvučene, ili suviše uvučene u takvom sudaru. Mislim da treba da budu principijelne, da osude agresiju, da osude rat, da navijaju za mir, da nude uslove, uključujući pregovaračke i usluge dobre volje, i da pokušaju da deluju tako da ne stvaraju dodatne nestabilnosti bilo unutar zemlje, bilo u međusobnim odnosima”, izjavio je profesor Jović, gostujući u emisiji Euronews veče.

Komentarišući odluku Srbije da ne uvodi sankcije Rusiji, Jović kaže da Srbija vodi politiku koja je formirana pre Aleksandra Vučića – politika vojne neutralnosti i politika “četiri stuba” u spoljnoj politici.

“Mislim da je Srbija, što zbog sopstvenog odabira, a što zbog činjenice da jednostavno nije pozvana u krug EU, relativno dosledno sledila taj pokušaj da bude u pristojnim odnosima i sa Istokom i sa Zapadom, i sa SAD i sa Kinom. Ta pozicija je naravno sada mnogo otežana s obzirom na to da je došlo do konfrontacije Rusije sa Zapadom, ali ipak s obzirom na to da je Srbija odlučila da bude na toj poziciji, ona ipak otvara neke druge mogućnosti koje bi Srbija mogla u nekim okolnostima da iskoristi”, kaže Jović.

Srpski pregovarački sto

U tom smislu Jović predlaže da se Srbija ponudi kao posrednik u rešavanju rusko-ukrajinskog sukoba. “Vi ste videli da su ovi pregovori počeli na granici između Belorusije i Ukrajine, Belorusija je za Ukrajinu daleko manje poželjan domaćin za bilo kakve pregovore nego što bi bila Srbija koja je izrazila žaljenje zbog te invazije, doduše nije je osudila, ali je potvrdila da stoji na principu teritorijalnog integriteta svake zemlje, pa onda u ovom konkretnom slučaju i Ukrajine”, objašnjava profesor političkih nauka.

Prema njegovim rečima, upozorenje o prelivanju sukoba na region Balkana proizilazi iz činjenice da je Istočna Evropa, kao i područje Zapadnog Balkana “izvan zapadnih struktura”, odnosno Evropske unije pre svega, a onda i nekoliko zemalja izvan NATO-a.

“Tamo gde je ne postoji hegemonska dominacija Zapada otvara se prostor u Evropi za takmičenje sa drugima. Između ostalog, tu je onda Rusija, ali sećate se da je bilo dosta govora i o kineskoj penetraciji na Zapad, ekonomskoj i jednim delom političkoj, u budućnosti. Tu se pojavljuju i treći akteri, tu se govorilo o Trampu kao nekoj alternativi Evropskoj uniji. Tako da iz tog razloga se prave paralele. Koliko su opravdane to je drugo pitanje”, navodi Jović.

Zašto je Rusija ušla u rat?

Govoreći o motivima Moskve za ulazak u sukob, Jović kaže da Rusija oseća da više nije važna i velika sila u trenutku kada se svet menja tako da Sjedinjene Države više nisu unipolarni hegemon. Sada je veliko pitanje, kaže on, hoće li taj novi svet biti bipolaran samo između Kine i SAD, ili postoji šansa da bude višepolaran ili tripolaran, u tom smislu da i Rusija možda bude treći globalni akter.

“Ja bih rekao da je ova akcija Rusije, koja je za mnoge bila iznenađujuća i koja je protivna međunarodnom pravu, da nije toliko inspirisana stvarnim osećajem same velike pretnje i opasnosti. Ja ne mislim da je iko u Moskvi razuman mislio da je Zapad stvarno mislio da napadne Rusiju, koliko je napad bio motivisan zapravo gubitkom te simboličke moći, gubitkom sigurnosti koja je izvor za status velike sile. Tako da mi se čini da je sama ideja da bi svet mogao postati od jednopolarnog u bipolarni bez Rusije, kinesko-američki, da je to bio jedan od glavnih motiva za ovakvu reakciju”, dodaje Jović.

Putinovi ciljevi i njegove posledice

Profesor objašnjava da je jedan od ciljeva Moskve u Ukrajini bio je ono što je govorio Vladimir Putin: “demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine”. To bi značilo radikalnu promenu političke elite u Kijevu, ali to nije jedina dimenzija.

“Druga važna dimenzija je kritika zapadne politike nakon kraja Hladnog rata, u periodu od 30 godina, i najava da ova intervencija služi da zaustavi taj period od 30 godina i da na neki način označi granice dalje ekspanzije, a onda i onog procesa koji se na Zapadu naziva evropeizacija i demokratizacija celog evropskog prostora koji bi onda u ovom slučaju uključivao i Ukrajinu, osim što je ranije uključio tri Baltičke zemlje koje su bile deo Sovjetskog Saveza”, kaže Jović.

“Inicijalni planovi u prvih sedam dana rata nisu ni izbliza završeni, i tokom rata ti ciljevi će se menjati sasvim sigurno kako se bude menjala situacija na terenu”, zaključuje on.