Sto godina „Sidarte“ Hermana Hesea: Putovanje ka samom sebi

„Sidarta“ je priča o duhovnom putovanju jednog mladića koji ima isto ime kao Buda. Radnja se odvija u 6. veku u gradu Kapilavastu (današnji Nepal).

Glavni junak romana je Sidarta, sin bramana, hinduističkog sveštenika. On je dakle pripadao najuglednijoj kasti u Indiji. Mada je u svetim spisima Sidarta pronašao mnogo toga o duši i besmrtnosti, želeo je da sazna da li zaista postoje ljudi koji žive po tim zakonima. Inspirisan Budom koji je odustao od celog kraljevstva, i on se odriče života u luksuzu i sa najboljim drugom Govindom polazi na putovanje u potrazi za smislom života.

Slika „duhovne“ Indije

Heseov roman počiva na tada raširenoj romantičnoj, idealizovanoj slici Indije kao duhovnog centra – uprkos bezbrojnih kolonijalističkih napada na zemlju. Sve do danas se te predstave o Indiji odražavaju u zapadnoj kulturi u oduševljenju jogom ili u uspehu knjiga i filmova snimljenih po njima kao što je „Jedi, moli, voli“. U vreme Hesea su po Indiji putovali takozvani „indolozi“ i o svojim putovanjima i istraživanjima pisali su knjige.

„To ima korene u nemačkom romantizmu, u klasičnoj Indiji ’Veda’ i romantičnom hinduizmu“, kaže Džoti Sabarvaj, docent na germanistici Univerziteta u Delhiju.

Herman Hese je i sam krenuo u Indiju 1911. – poput svog glavnog junaka i on je tada tražio smisao života. Iako je odrastao u evangelističkoj porodici u mestu Kavl u Baden-Virtenbergu, njemu je za tu potragu Indija izgledala kao najbolji izbor, smatra germanista Martin Kemphen, koji je trenutno na istraživačkom radu u Indiji, a objavio je niz knjiga o evropskim indolozima.

Za Hesea ljubav prema Indiji nije bila pomodarstvo, već životna tema. Njegova majka je rođena na jugu Indije kao ćerka evangelističkog misionara. Heseov deda je tamo naučio malajalam, jezik kojim na jugozapadu Indije govori 37 miliona ljudi, napisao je rečnik i gramatiku tog jezika.

Rođenje „Sidarte“

Pošavši za Indiju 1911. Hese je nameravao da poseti Javu, Bali, Šri Lanku i južnu Indiju. Dobio je tešku stomačnu infekciju pa nije mogao da iz Indonezije dođe u Indiju.

Kemphen objašnjava da su za Hesea Indonezija i Šri Lanka već pripadali Indiji, ali je bio razočaran jer nije našao svoju idealizovanu Indiju. Prema tom germanisti, Hese je bio uveren da se prava Indija može naći u „njenoj filozofiji, askezi, dubokom razmišljanju o životu“. Smatrao je, kao i mnogi mislioci na zapadu, da istočna filozofija može izbaviti zapad od duhovne propasti.

I upravo to želi da pokaže romanom. Zato njegov lik Sidarta idealizuje askezu kao put do apsolutne i večne istine.

Knjiga za kontrakulturu

„Sidarta“ izlazi u jesen 1922. Na početku to nije bila uspešna knjiga. Neki kritičari su je smatrali sentimentalnim kičem. Tek decenijama kasnije, kada je Hilda Rozenau prevela knjigu na engleski, a naročito posle nastanka šezdesetosmaškog pokreta u Americi, Evropi i Aziji, knjiga je postala izuzetno popularna.

Vudstok-generacija ju je proglasila kultnom knjigom dok je demonstrirala protiv rata u Vijetnamu i konzervativnih vrednosti i seksualnog morala svojih roditelja. „U celom svetu to je postao roman kontrakulture šezdesetih i sedamdesetih“, kaže Sabarvaj.

„Sidarta“ u Indiji

„Sidarta“ je odmah po objavljivanju postao deo nastavnog plana u germanističkim institutima indijskih univerziteta. I u Indiji je knjiga počela da se prodaje dobro posle engleskog prevoda. A godine 1972. američki režiser Konrad Bruks je snimio film po Heseovoj knjizi u kojem su glumili i indijski glumci.

Posle osnivanja Društva Herman Hese u indijskoj saveznoj državi Kerala (2005.) knjiga ponovo doživljava bum. Prevedena je na jezike malajalam, pendžabi, gudžarati, urdu, bengalski i marathi.

Duhovna pitanja ostaju važna

Džoti Sabarvaj kaže da se svaka generacija ponovo može identifikovati sa Sidartom, „jer se u knjizi radi o putovanju pojedinca ka samom sebi o njegovom traženju sopstvenog mesta u svetu“. On dodaje da je to istovremeno priča o izgubljenom sinu, i mada je vreme radnje smešteno u antičku Indiju, mnogi mladi ljudi koji osećaju stege društva prepoznaju sebe u toj priči.

Šezdesete i sedamdesete su bila turbulentna vremena i u Indiji, naročito zbog pobune maoističkog pokreta naksalita. U studentskim krugovima „Sidarta“ je bio popularno štivo. Prema germanisti Sabarvaju, knjiga će i posle čitavog veka od objavljivanja ukazivati ljudima puteve ka otkrivanju smisla života: „Roman postavlja pitanja koja imaju večnu relevantnost, jer glavna figura, Sidarta, kao autsajder posmatra društvo da bi otkrio smisao života.“

Ukratko rečeno: Sidarta predstavlja ljudsku potragu za odgovorima na velike misterije života: Zašto smo ovde? Odakle dolazimo, kuda idemo?

I Martin Kemphen se slaže s tom konstatacijom: „Duhovna pitanja su uvek relevantna, nikada ne gube na aktuelnosti, jer nisu povezana sa određenim trenutkom ljudske istorije. Zato su u tom smislu bezvremena, pa time i ’Sidarta’.“