Srbija je u prvoj sezoni serije „Autoritarizam i diktatura“

Autorka: Una Sabljaković, Izvor: Deutsche Welle

DW: U Srbiji je od početka protesta stotine ljudi uhapšeno, a dvadesetak se tereti za nasilno rušenje ustavnog poretka. Policija protiv demonstranata neretko upotrebljava prekomernu silu. U Belorusiji ste bili optuženi zbog utaje poreza, pošto ste učestvovali u protestima protiv Aleksandra Lukašenka. Da li vam deluje da Srbija počinje da liči na Belorusiju?

Andrej Gnjot: Dok smo u Belorusiji posmatrali našu zemlju i države u kojima se autoritarizam postepeno pretvarao u diktaturu, imali smo običaj da u šali kažemo: Izgleda da svi koriste isti priručnik. „Priručnik“ je bila knjiga s uputstvima koja se u vreme SSSR-a delila predavačima, partijskim funkcionerima, agentima KGB-a.

Da, deluje da režimi koji zloupotrebljavaju vlast i zakon postupaju po istom priručniku. Ono što danas vidim u Srbiji podseća me na Belorusiju oko 2006. godine. Ne bih povlačio direktne paralele, za to je potrebna stručnost kada je reč o srpskoj politici. Ali, vidim obrasce koji se ponavljaju. Tu se uklapa ona gorka šala – kao da svi čitaju iz istog priručnika.

Ipak, u jednom trenutku je u Belorusiji bilo više od 1.000 političkih zatvorenika, što u Srbiji nije slučaj. Barem za sada. Belorusija je jedina država u Evropi u kojoj i dalje postoji smrtna kazna. Koje su za vas ključne razlike između Srbije danas i Belorusije?

U Belorusiji sada ima više od 1.300 političkih zatvorenika, a stvarni broj je znatno veći. Mogu to da potvrdim iz iskustva: jedna organizacija za ljudska prava odbila je da me prizna za političkog zatvorenika, jer nisam ispunjavao njihove kriterijume. Po njihovom mišljenju, morao bih da izdržavam kaznu u beloruskom zatvoru. Srećom, do toga nije došlo, jer da jeste, danas ne bih razgovarao s vama. Jednostavno, ne bih preživeo.

Lukašenkov režim nekad pusti nekolicinu političkih zatvorenika, ali uhapsi nove. Na taj način „rezervoar talaca“ ostaje pun. Broj političkih zatvorenika u Belorusiji ostaje zastrašujuće stabilan.

Kada je reč o razlikama između Srbije i Belorusije, upotrebiću metaforu blisku mom poslu filmskog reditelja: Srbija se nalazi usred prve sezone serije „Autoritarizam i diktatura“, Belorusija je pri kraju treće.

Ipak, želim da naglasim nešto što mi uliva nadu. Video sam da pravosuđe u Srbiji delimično funkcioniše. Dok sam bio u Srbiji, Viši sud je brzopleto doneo odluku o mom izručenju Belorusiji. Ali, Apelacioni sud je moj slučaj ozbiljno uzeo u razmatranje i poništio presudu Višeg suda.

Bio sam ohrabren, jer je pravosuđe u Srbiji još uvek živo. Daleko je od savršenog, pod pritiskom je, ali postoji prostor za pobedu zakona. U Belorusiji sudovi odavno ne ispunjavaju svoju funkciju. U Srbiji još ima šta da se brani i na čemu da se gradi.

Blokade širom Srbije traju više od dve nedelje. Mnogi su uvereni da nijedna policija ne može da se bori protiv rasprostranjene građanske neposlušnosti, dok neki strahuju da bi policija mogla da postane još brutalnija. Šta vam deluje realnije?

Postoje dva scenarija: ili dolazi do otvorenog sukoba u kome se koristi sila, što može imati razorne posledice, ili se pojavljuje neka druga sila koja interveniše pre nego što bude kasno. To može biti frakcija unutar vlasti koja se ne slaže s postupanjem bezbednosnih službi. To može biti koalicija političkih lidera koja staje u odbranu mirnih građana. To može biti parlament koji odbija da ćuti. Možda čak i samo jedna uticajna ličnost koja preokrene situaciju.

Kada se građani suoče s brutalnom silom, neko mora da reaguje. Bez trećeg aktera, koliko god protest bio masovan i opravdan, rizikuje da bude zgažen.

Dakle, nasilno gušenje jeste realan scenario, ali pojava druge sile koja je sposobna da zaštiti ljudska prava jedina je prava šansa da se tragedija spreči. I ta šansa bi morala da se iskoristi.

Uoči protesta 15. marta u Beogradu, 12 aktivista iz Novog Sada osumnjičeno je da su pozivali na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Krivična prijava zasnivala se na snimku prisluškivanog razgovora, koji je pribavila BIA. Slično se desilo i uoči protesta 28. juna kada je sedmoro ljudi uhapšeno. Da li su te metode slične onima koje sprovodi režim u Belorusiji?

Da, optužbe zasnovane na prisluškivanim razgovorima podsećaju na ono što smo doživljavali u Belorusiji. Lukašenko je 2010. godine dozvolio sistem kontrole, tj. zahtev internet-provajderima da instaliraju opremu koja je beležila pozive i poruke na internetu. Državne institucije dobile su pristup svim privatnim komunikacijama u zemlji.

Amnesti interenešenal je 2016. godine objavio izveštaj o prisluškivanju razgovora aktivista, novinara. Aktivisti „Sajber partizani“ kažu da su sa servera MUP-a preuzeli 1,5 terabajta snimljenih razgovora, samo iz 2021. Snimci su uključivali razgovore s ruskim diplomatama. To je bio neoboriv dokaz da je nadzor u Belorusiji bio sistemski, da je obuhvatao sve slojeve društva.

Nije bilo pretpostavke nevinosti i zaštite privatnog života. Samo prisluškivanje, hapšenje, optužbe. I da, to je monstruozna praksa koju autoritarni režimi koriste kako bi zadržali potpunu kontrolu nad svojim društvima.

Puštanje aktivista iz Novog Sada izazvalo je bes predsednika Srbije koji ih je nazvao teroristima. Da li je Lukašenko imao slične izlive besa?

Da, ali Lukašenko se nije zaustavio na agresivnoj retorici, on je javno davao instrukcije funkcionerima da zanemare zakon. Prilikom postavljanja novog državnog tužioca, rekao je: „Znate, ponekad nije sve u zakonima. Treba preduzeti oštre mere da se zaustavi sav taj šljam koji misli da je nešto.“

Posebno je uznemirujući način na koji Belorusija koristi optužbe za izvršenje terorističkog akta. One se koriste ne samo za uklanjanje političkih protivnika u zemlji, već i za progon aktivista u inostranstvu.

Franak Viačork, savetnik (nekadašnje liderke opozicije) Svetlane Tihanovske osuđen je u odsustvu na 20 godina zatvora, dok je Aleksandar Feduta, filozof i istoričar, uhapšen u Moskvi i izručen Belorusiji. Osuđen je na deset godina zatvora zbog zavere za preuzimanje vlasti i za teroristički akt. Smešten je u zatvor najvišeg stepena obezbeđenja.

Koju biste poruku uputili studentima, građanima u Srbiji, a šta biste rekli novinarima, pošto ste u Belorusiji radili i kao novinar?

Duboko poštujem i divim se svima koji kritički promišljaju o pravcu u kojem ide njihova zemlja, koji ostaju angažovani, koji biraju odgovornost umesto ravnodušnosti. Iako mi se najteže poglavlje života dogodilo u Srbiji, deo mog srca ostaje sa vama. Zaslužujete slobodu. I radost. I apsolutno zaslužujete poštovanje.

Andrej Gnjot, beloruski aktivista, proveo je u Srbiji godinu dana. Kada je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo odluku o njegovom izručenju Minsku, otišao je na teritoriju EU, gde pokušava da dobije politički azil.

Tekst je prenet sa portala Deutsche Welle.