„Spaljena je svaka biblioteka u kojoj se ne čita“

5. April 2021.
Obnova biblioteke na Kosančićevom vencu, koju su pre osam decenija uništili nemački avioni, jedna je od ideja Vladimira Pištala, upravnika Narodne biblioteke. U intervjuu za DW govori i o značaju knjige u doba korone.
52161872_303
Vladimir Pištalo, DW

DW: Pre desetak godina sam ti spomenuo ideju da bi na mestu srušene Nacionalne biblioteke na Kosančićevom vencu trebalo izgraditi novu – i to zajedničkim srpsko-nemačkim naporima. Ti si, za razliku od mnogih, odmah tu ideju shvatio kao veliku šansu. Da li bi takva ideja sada, 80 godina od nacističkog bombardovanja i razaranja Narodne biblioteke, imala veću šansu da je prepoznaju kao ponudu koja seže u budućnost?

Vladimir Pištalo: Tog šestog aprila biblioteka je pogođena zapaljivim bombama. Uništen je knjižni fond od 500.000 svezaka, zbirka od 1.424 ćirilična rukopisa i povelja od dvanaestog do sedamnaestog veka, kartografska i grafička zbirka od 1.500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1.800 naslova novina, značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije.

Ivo Andrić je mislio da književnici treba da pišu o čudesnim fenomenom ozdravljenja. Svaka knjiga je samo onoliko vredna koliko učestvuje u fenomenu ozdravljenja. Koliko je samo mogućnosti ozdravljenja uništeno u požaru iz 1941!

Obnova biblioteke na Kosančićevom vencu bio bi jedan od najsmisaonijih projekata koji su srpski i nemački narod zajedno uradili od Drugog svetskog rata do sada. O mogućnosti obnove biblioteke sam pre svega razgovarao u ministarstvu kulture. Zainteresovali su se i ljudi iz Akademije nauka, Saveza bibliotekara Srbije, oba saveza književnika, udruženja izdavača. Pomenuću to i nemačkom ambasadoru kad se sretnemo. Već je trebalo da se nađemo ali me je sprečilo to što sam bio pozitivan na kovid. Osamdeset godina se nije ništa radilo na tome. Uz relativno skromna ulaganja, postoji veliki kulturni i moralni kapital u tom projektu.

Tvoja majka je bila bibliotekarka, tvoj otac, što malo ko zna, direktor sarajevske Vijećnice u trenutku kada je razaraju srpske granate. On je sa građanima Sarajeva tada pokušavao spasiti knjige iz vatre. Da li sa imenovanjem na novi položaj sebe vidiš kao nastavljača porodične tradicije – kao čoveka koji je vrhovni čuvar knjiga i biblioteka u Srbiji?

Moj otac je uporno apelovao da se knjige prenesu na sigurno mesto i naišao na malo razumevanja. U vreme kad je Sarajevo bilo u centru interesovanja, postojala je mogućnost da biblioteke koje su imale knjige iz Vijećnice naprave kopije, pa da ih pohrane u praznim vojnim magacinima u Mađarskoj. Ni tu nije naišao na interesovanje.

Moja majka se zamalo nije porodila u biblioteci. Naravno da se osećam kao nastavljač porodične tradicije. Kao mlad čovek sam radio na železnici. Železničari su voleli svoj posao jer je njegov cilj bio očigledan – prevesti putnike iz jednog grada u drugi. Bibliotečki posao je pun smisla. Biblioteka je i dom i avantura. To je mesto obnove uma. U knjigama uvek gori svetlo. Učionica je mesto tuđih interesovanja. Biblioteka je slobodna, beskrajna. Spaljena je svaka biblioteka u kojoj se ne čita. Nepročitane knjige su – antibiblioteka, a vreme u kom se ne drži do biblioteka je antirenesansa.

U Americi si bio profesor, ovde si na čelu najvažnije institucije za knjige u zemlji. Da li se nešto promenilo u odnosu Pištala, značajnog srpskog pisca, i njegove profesije? Na kojem mestu si bliži književnom pozvanju?

Pod uslovom da ne prestaneš da pišeš, a ja ne propuštam ni jedan dan, to je isto. To su dve strane medalje bavljenja književnošću. U biblioteci teče nema pesma knjiga. Biblioteka je mesto borbe za interpretaciju. Ako stekneš moć interpretacije sveta, određuješ uslove sopstvene vidljivosti.

Da li si uspeo da stekneš pregled stanja bibliotekarstva u Srbiji? Da li ćeš se držati Beograda i narodne biblioteke ili će te kolege videti i u, recimo, Leskovcu.

Volim da putujem po bibliotekama u Srbiji. Putovao bih i više da nas nije sprečila korona. NBS nije samo lepa zgrada na Vračaru. Ona je krovna institucija mreže srpskih biblioteka. Mi nismo odvojeni od drugih biblioteka. Mi smo jedan sistem.

Šta će ostati isto, a šta želiš da ostvariš u narednom periodu?

Prvo, želeo bih da udvostručim broj laboratorija koje rekonstruišu i održavaju vredne stare knjige. Sa kolegama iz Kragujevca, Užica i Niša pokrenuo sam taj proces. To je konkretizovana ljubav prema tradiciji. Busanje u prsa nije patriotizam. Čišćenje reka i čuvanje knjiga jeste. U saradnji sa Ministarstvom i Akademijom Nauka radićemo fototipsko izdanje Miroslavljevog Jevanđelja. Intenzivnije smo se uključili u program UNESCA za zaštitu srpske nematerijalne baštine.

Da li da uskoro očekujemo neku novu knjigu posle epistolarnog romana posvećenog Andriću i knjige eseja?

Moj novi roman „Pesma o tri sveta“ se dešava u epohi baroka, modernizma, globalnog ropstva, Dekarta, progona veštica, državne piraterije – ukratko, sila koje su formirale svetski sistem i ono što nazivamo modernošću. Roman je pisan u prvom licu. Glavna junakinja, Ozana Bolica, rođena je u venecijanskom Perastu. Ona za ljude sa istočne strane Jadrana kaže: „Mi smo jedini mediteranski Sloveni.“ I kaže: „Mi smo Venecijanci koji pevaju uz gusle.“ Ozanu su ugrabili tuniški gusari. To se dešavalo u Boki u 17 veku. Oslobodili su je Englezi iz Novog Sveta, iz grada Dirfilda. Onda su je oteli Indijanci. Posle mnogo godina, ona se vratila u Perast, u svoju kuću. Rekla je:

„Ostavila sam iza sebe sjajnu svetlost, miris smokve, zuj pčela, treptanje. I prijatelje i poznanike. Ušla sam u polumrak, u prošli život. Zatvorila sam vrata. Otvorila sam škure. Skinula sam zastore sa ogledala. Raskrilila sam ormare. Mirisali su na lavandu. Sela sam. Stegla sam pesnice tako da su zglobovi pobeleli. Lomila sam prste. Zajecala sam kao galeb i smirila se.“

Ima li knjiga kao medij budućnost u vreme digitalizacije i interneta?

I te kako. Priča je osnovna ljudska potreba, kao hrana, bezbednost i san.

Naposletku, ni tebe nije zaobišla korona, srećom njen lakši oblik. Da li je i knjiga na gubitku u pandemijskom vremenu, ili se ljudi, naprotiv, više okrenuti čitanju?

Znam najmanje dva grada u Srbiji, Čačak i Niš, gde su ljudi otvorili biblioteke u improvizovanim bolnicama za kovid pacijente. Biblioteka i knjiga je sa čitaocima u dobru i zlu, u zdravlju ili bolesti.

*Vladimir Pištalo, 1960, jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Dobio je NIN-ovu nagradu 2008. godine za roman „Tesla, portret među maskama“. Na Bekerovom koledžu u Masačusetsu je predavao istoriju. U februaru ove godine imenovan je za vršioca dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Share