Masovno špijuniranje: BND pred sudom u Strazburu

Evropski sud za ljudska prava sa sedištem u Strazburu se sada bavi predmetom koji je nemačko pravosuđe odbilo još 2016. Protiv masovnog praćenja elektronske komunikacije bez neposrednog povoda koju praktikuje Savezna informativna služba (BND), „Reporteri bez granica“ podneli su žalbu. Upravni sud u Lajpcigu žalbu je odbacio s obrazloženjem da organizacija novinara ne može da dokaže da je direktno pogođena merama na koje se žali.

Menadžer „Reportera bez granica“ Kristijan Mir kaže da bi sud na evropskom nivou konačno mogao da ukine „pravno neodrživo stanje“. On se poziva i na odluku nemačkog Ustavnog suda iz maja 2000. prema kojem praksa takozvanog „strateškog praćenja na daljinu“ nemačke tajne službe za inostranstvo nije u skladu ni sa pravom na privatnost ni sa slobodom štampe.

Portparol Angele Merkel izbegava ocenu žalbe

Nemačka Vlada ima vremena da se dogovori sa Sudom u Strazburu do marta. Posle tog datuma, morala bi u roku od dvanaest nedelja da se izjasni o podnetoj žalbi. Onda Sud odlučuje da li će dopustiti sudsku raspravu. Portparol nemačke kancelarke Štefan Zajbert kaže da nemačka Vlada razmatra sadržaj žalbe pa da trenutno ne može da govori o detaljima.

Žalba ima 20 stranica i poziva se na član 10 nemačkog Ustava koji garantuje tajnost pisane, telegrafske i telefonske komunikacije. Ta tajnost sme da se ograniči samo u teškim slučajevima, onda kada je Nemačka izložena opasnosti oružanih, terorističkih ili masovnih elektronskih napada, kao i u slučajevima prekograničnog kriminala – trgovine narkoticima, ljudima ili falsifikovanja novca.

Gde je granica domaće i inostrane komunikacije?

„Reporteri bez granica“ imaju razumevanja za to da BND u opravdanim pojedinačnim slučajevima može da ograniči osnovna ljudska prava, ali odbijaju sredstva koja je nemačkoj tajnoj službi Vlada već stavila na raspolaganje. Naime, BND već masovno i bez povoda nadgleda „čvorišta“ komunikacije na internetu. Poruke sa sumnjivim pojmovima, takozvanim „selektorima“, masovno se izdvajaju. Reč je o stotinama miliona elektronskih poruka. Navodno je komunikacija unutar Nemačke automatski izuzeta.

Nemačka tajna služba BND nije do sada bila u stanju da objasni kako se to dešava. Svaki nastavak naloga kod Gugla koji se završava na „com“, nemoguće je podeliti na nemačke i nenemačke adrese. Kako se, recimo, tretira elektronska komunikacija koju ima Dojče vele, sa programima na 30 jezika i sa saradnicima iz više od 60 zemalja?

Reporteri bez granica traže odgovore od nemačkih obaveštajaca

Taj primer pokazuje da filtriranje poruka i njihovo razdvajanje na nemačke i inostrane nije moguće bez greške. Još uvek je tajna koliko ljudi je bez svog znanja bilo pod lupom nemačkih obaveštajaca.

Upravo to je ključna tačka žalbe „Reportera bez granica“ pred Sudom u Strazburu. Ta nevladina organizacija tvrdi da niko ko je slučajno ili ciljano nadziran nije saznao za to: „U svakom slučaju, u Nemačkoj nije bilo ni jednog slučaja u poslednjih 40 godina u kojem bi se mere BND-a preispitale na osnovu takve informacije“.

„Reporteri bez granica“ kažu da najveći deo ljudi koji su bili izloženi nadzoru nikada to ne sazna. Javnost sazna za mere BND-a iz godišnjeg izveštaja „Parlamentarnog kontrolnog gremija“, dakle onda kada su protokoli nadzora već izbrisani.

Zašto se raduje Andre Han?

Poslanik Levice i član „Parlamentarnog kontrolnog gremija“ Andre Han smatra da je žalba „Reportera bez granica“ važan korak. te da je praksa nemačkih sudova da iz formalnih razloga odbacuje žalbe zbog masovnog nadgledanja komunikacije u internetu u Nemačkoj, sada podložna preispitivanju Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. „Pravno tretiranje prakse nadziranja koju BND sprovodi na najvećem čvorištu interneta na svetu, u Frankfurtu na Majni, odavno je trebalo da se desi“, kaže Han za DW.

Ako žalba bude imala uspeha u Strazburu, onda se pretpostavlja da će svi ljudi čiju je elektronsku komunikaciju BND pratio, morati da budu obavešteni. Tek tada bi se mogli preduzeti pravni koraci protiv takvog praćenja. To bi, prema stavu „Reportera bez granica“ bila poruka čiji značaj bi prevazišao nemački okvir.

Sumnja se rodila posle Snoudenovih otkrića

„Bujanje praćenja komunikacije“ koju praktikuje BND dovodi u pitanje osnovni element slobode medija u demokratiji – zaštitu izvora. Osim toga, takvo delovanje potkopava verodostojnost zahteva Nemačke upućenih autoritarnim režimima da više poštuju medijske slobode. Time se tamošnjim novinarima „oduzima podrška u njihovoj borbi protiv praćenja, nadziranja i drugih načina represije“.

„Reporteri bez granica“ ne sumnjaju da su i sami bili cilj nadziranja i praćenja komunikacije. Ta organizacija ukazuje na to šta je Edvard Snouden obelodanio 2013. Tada je javnost saznala da je američka tajna služba NSA (National Security Agency) špijunirala na internetu širom sveta. Tada je NSA imao neku vrstu ispostave na prislušnoj stanici nemačkih obaveštajaca u Bad Ajblingu.

„Kamen međaš“ građanskih prava

Prema godišnjem izveštaju za 2013. parlamentarnog Anketnog odbora za kontrolu, registrovano je 12.523 postupaka praćenja elektronske komunikacije. Tom prilikom su stotine miliona mejlova skenirane u potrazi za sumnjivim sadržajem. Tako se došlo do 15.401 mejla koji su izdvojeni kao „pogodak“, pa su morali „manuelno“ da se podrobnije ispitaju. Taj „sporedni ulov“, kako se u žargonu tajnih službi nazivaju takve poruke, sadržao je na kraju 118 mejlova „relevantnih za tajnu službu“.

„Reporteri bez granica“ smatraju da postoji nesrazmera između ogromnog broja praćenih poruka i „ulova“. Nakon uspešne žalbe Ustavnom sudu, ta međunarodna novinarska organizacija želi da zna da li su i koliko često vladini agenti pratili i njenu komunikaciju, kako bi u slučaju potrebe mogli da preduzmu dodatne pravne korake.

Čovek zadužen u Bundestagu za kontrolu tajnih službi, Andreas Han, već sada odaje priznanje „Reporterima bez granica“. On kaže da je ta nevladina organizacija svojom žalbom već sada „postavila značajan kamen međaš za građanska prava“.