Jevreji u Srbiji: Olga se zove Ester

27. January 2021.
Tamo gde je bila mrtvačnica nacističkog logora, danas se može popiti kafa. Reporterka Dojčlandfunka obišla je Staro sajmište u Beogradu i čula priče o odnosu socijalističke Jugoslavije i Srbije prema Holokaustu.
17277906_303
Deportacija Jevreja u logore u Beogradu 1941. Foto: picture-alliance/dpa

„Devedeset odsto Jevreja u Srbiji ubili su nacisti. Danas oko 3.000 Jevrejki i Jevreja živi u zemlji“, najavljuje Dojčlandfunk Kultur radijsku reportažu iz Srbije, koja je preneta i na njihovom portalu. Povodom 27. januara, Dana sećanja na žrtve nacionalsocijalizma, reporterka je pričala sa nekoliko Jevreja koji se prisećaju i života u socijalističkoj Jugoslaviji.

Ester Bajer je rođena u januaru 1942. godine u logorskoj bolnici na Starom sajmištu u Beogradu. Sada, oslanjajući se na štap, po snegu vodi reporterku do svetlosmeđe zgrade. „Ovde je bila bolnica“, kaže. „Zbog lošeg tretmana i stresa, majka se ranije porodila. Rođena sam u sedmom mesecu trudnoće i imala sam 900 grama. Zima je bila oštra, snežna i hladna.“

Kao novorođenče je u kutiji prokrijumčarena iz logora. Spas je našla u jednom beogradskom sirotištu, gde su joj dali ima Olga. Posle rata su je usvojili roditelji njenog oca, Srbina.

„Ti si mala Jevrejka, slušala je Bajer u detinjstvu i nije razumela o čemu se radi. Krhka, mršava i bolešljiva, rasla je u jugoslovenskim posleratnim godinama, određenim uništenjem i siromaštvom, često bez ljubavi. Trauma Holokausta nije bila tema ni u socijalističkoj Jugoslaviji, ni u porodici. Pa ipak je sve zasenjivala. Njena majka – ubijena. Njen nejevrejski otac – nestao u ratu. Ester Bajer poznaje roditelje samo sa crno-belih fotografija“, prenosi Dojčlandfunk.

„Moram iskreno da kažem: ne osećam ništa ni prema majci, ni prema ocu. Baku i dedu sam volela. Moja baka je bila stroga i tukla me. Bila sam živahno dete. Deda je isto bio strog, ali nekako drukčiji“, priča Bajer.

Žrtve su bili samo partizani

U reportaži se opisuje kako su Jevreji u okupiranoj Jugoslaviji sistematski obespravljeni, opljačkani, kako je Vermaht streljao skoro sve muškarce. Žene i deca sa Sajmišta ubijani su od proleća 1942. I majka Ester Bajer morala je da uđe u dušegupku, kamion koji je izduvnim gasovima gušio „putnike“, i na rubu Beograda izbacivao beživotna tela u već iskopane grobnice.

„Nakon tog perioda, 1942. u logor su dovođeni drugi zatvorenici. Recimo drugi civili iz Srbije, partizani i prinudni radnici. Samo u prvoj fazi tu su bili internirani isključivo Jevreji, ne računajući oko 600 Romkinja sa decom koje su puštene“, kaže istoričar Milovan Pisari koji kao vodič pokazuje bivši logor. „Može se reći da je ovaj prostor najvažnije mesto Holokausta u Srbiji.“

Pedesetih su paviljoni bili utočište umetnika. Danas, opisuje reporterka nemačkog radija, mnoge zgrade stoje prazne i raspadaju se. Neke su nastanjene, u drugima su mali restorani. „Kafa i neka sitnica za jelo, to se može dobiti u bivšoj logorskoj bolnici ili mrtvačnici nekadašnjeg nemačkog koncentracionog logora“, prenosi se u reportaži.

Pisari misli da je to problem i da bi država trebalo da otkupi celo zemljište. Njegov „Centar za primenjenu istoriju“ zalaže se za „naučno utemeljen kritički pogled“, prenosi Dojčlandfunk. „Bez obzira da li se radi o marionetskoj Vladi Milana Nedića tokom okupacije, srpskom nacionalizmu tokom raspada Jugoslavije ili Titovim partizanima. Jer do danas su često samo oni na spomen-pločama o Drugom svetskom ratu.“

-pročitajte još: Ko je nadležan za Staro sajmište?

Postoje izuzeci, recimo spomenici u Kragujevcu i Kraljevu gde su Nemci masakrirali civilno stanovništvo. „Ali na državnom nivou (tokom socijalizma, prim. DW) nije postojala kultura sećanja koja bi bila posvećena recimo Holokaustu. Ili genocidu nad Romima i Srbima u fašističkoj ’Nezavisnoj Državi Hrvatskoj’. Ti zločini nisu poricani, ali nisu bili deo zvaničnog narativa“, priča Pisari.

Jevrej kojeg su spasili četnici

U tom „zvaničnom sećanju“ nije bilo mesto ni za Aleksandra Ajzinberga (91) koji je dočekao reporterku u svom beogradskom stanu. Njegova jevrejska porodica pobegla je iz Beograda u aprilu 1941, ali je otac ipak dopao šaka Nemcima. Aleksandar se sa majkom, uz lažne isprave, obreo u Homoljskim planinama.

Tamo ga je sakrio seljak Ljubivoje Nikolić – najpre u svojoj kući, onda u udaljenoj planinskoj kolibi. „Išli smo kroz brda i on me je naučio kako zavija vuk“, priča Ajzinberg. „Znate zašto? Kad se izgubiš u šumi i zavijaš kao vuk, onda psi počinju da laju. A tamo gde su psi, ima i ljudi, stočara sa ovcama. I onda ideš na tu stranu. Ali ne idi odmah do kolibe, možda su tamo vojnici, nego čekaj sat ili dva.“

Reporterka beleži: „Tri i po godine su Aleksandar i majka ostali u pograničnom srpsko-rumunskom pojasu. Bez oca, bez doma, bez škole, sa vukovima i psima, sa glađu i žeđu i stalno u bekstvu. Jeli su sve što je šuma davala, pečurke i koprive, i pili izvorsku vodu. Ali trebala im je milostinja od seljaka ili srpskih četnika odanih kralju, koji su im često davali hranu i pružali zaštitu.“

Ajzinberg je mnogo puta, tokom okršaja, bežao da spase živu glavu. „Nikada se nisam bojao. Čak ni tokom velike opasnosti. Ali kada opasnost prođe, tada sam počinjao da drhtim“, kaže.

Kroz šumu je išao sa krznenom kapom, zakrpljenom odećom, sekirom i nožem. Tada skoro niko nije znao da su on i majka Jevreji, pa se Aleksandar ipak seća kad ih je jedna seljanka pitala odakle su. „Moja majka je rekla: ’Mi smo iz Beograda’. ’Ah, iz Beograda. Ima li tamo stvarno Jevreja?’ Moja majka je rekla: ’Da, ima ih’. A seljanka je pitala: ’Da li je tačno da su crni i imaju rogove?’ ’Ne’, rekla je majka, ’izgledaju kao moje dete i ja’. I tu je razgovor bio završen.“

Aleksandar se vratio u Beograd kada su u oktobru 1944. partizani i Crvena armija oslobodili grad. „Odnos sa ljudima mu pada teško, ispočetka mora da uči da koristi nož i viljušku za jelo, umesto kašike. Jede poput životinje, rekla je njegova baka.“

Tek posle rata saznao je da mu je otac streljan u logoru Topovske šupe u Beogradu. U reportaži se prenosi da je „uz veliku tugu imao i drugih teškoća. Jer Titovi partizani su pobednici, i zagriženi neprijatelji monarhističkih četnika kojima Aleksandar duguje život. Partizani zato privremeno stavljaju 15-godišnjeg Aleksandra u zatvor. I kasnije mu zagorčavaju život.“

Kaže da 35 godina nije putovao u Homolje da neko ne bi pomislio da je sarađivao sa okupatorima. Uprkos teškoćama o kojima priča, postao je arhitekta, kao i njegov otac.

„Bila sam u jadnom stanju“

Ester Bajer je, pak, imala životni put. Od 14. godine je navikla na težak rad. Rano se udala i rodila sina koji je, posle razvoda, ostao sa ocem u Hrvatskoj i prestao da se javlja. „Kad sam se vratila u Beograd, niko nije hteo da me primi. Sa koferčetom sam spavala na klupi na Kalemegdanu. Sledećeg dana sam kupila novine i išla od vrata do vrata da nađem posao. Niko nije hteo da me primi, jer sam bila bolesna, mršava i u jadnom stanju. Jedna žena se onda sažalila i zaposlila me da joj pazim na decu. Tako mi je išao život. Od kuće do kuće, od posla do posla.“

Kasnije je radila kao kuvarica na državnim rečnim brodovima i tako putovala do Beča. Danas živi od penzije od 150 evra i pomoći Jevrejske zajednice. Odavno se više ne zove Olga, nego Ester Bajer, kao i njena ubijena majka. O danu kad je iz Sajmišta izneta u kutiji kaže: „Bila sam tako majušna, svu su mislili da neću preživeti. Ali izgleda da sam imala borbenog duha.“

priredio Nemanja Rujević

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Share