Elfride Jelinek – austrijska gnevna književnica

Ona piše o seksualnosti, nasilju, masovnoj kulturi i potisnutom fašizmu. Ona je osamdesetih i devedesetih smatrala austrijsko društvo konzervativnim, licemernim, sklonim da zaboravi istoriju, pa mu je svojom književnošću ponudila ogledalo. Svojim sarkastičnim, provokantnim i katkad podrugljivim stilom okrenula je pola zemlje protiv sebe. Elfride Jelinek je građanka sveta koja do danas nemilosrdno polarizuje javnost.

Nobelovu nagradu za književnost Elfride Jelinek je dobila 2004. Posle toga se povukla iz javnosti. Skoro da ne daje intervjue, ne odlazi na najveći svetski sajam knjige u Frankfurtu. Ali nije dokona. Ona piše eseje, replike, tirade, polemike, sećanja, refleksije. Ali i romane i pozorišne komade.

Godine 2003. Je objavila jedan tekst za bečki Standard pod naslovom „Morati pisati”. Te je bio omaž „jeziku koji sve otvara i sve zatvara, koji se svemu zatvara, a sam je sve”. Za nju je jezik „instrument” u „carstvu oblikovanja”. Ona proizvodi na takvom jeziku neprekidnu reku reči.

Jelinek zaoštrava, uzrujava

Njene misli često kruže oko sopstvene uloge u svetu i oko međuljudskih odnosa, uključujući i aktuelne povode. Njen novi komad „Larmanje“ je kolaž glasova o kovidu 19 – bujica reči iż medija, objašnjenja, glasina, teorija, mitova o zaverama. On je premijerno izveden juna ove godine u Hamburgu.

Njena prethodna drama „Crna voda“ je nastala februara 2020. kao reakcija na „aferu Ibica“ koja je 2019. dovela do ostavki u austrijskoj vladi. Komadom „Bes“ književnica je reagovala na napad na pariški satirični časopis Šarli Ebdo, koji se zbio 2015. Sve se u komadu vrti oko besa religioznih fanatika, ali i oko besa navodno pristojnih građana.

Godinu dana pre toga u Veliki amfiteatar Bečkog univerziteta upala je grupa ekstremnih desničara jer se tamo izvodio komad Elfride Jelinek „Štićenici” koji tematizuje izbegličku sudbinu. Ekstremisti su koristili veštačku krv da poprskaju unutrašnjost i delili letke sa sloganom: „Multikulti ubija”.

Elfride Jelinek nije samo u svojoj zemlji na glasu kao radikalna feministkinja koja provocira. Njeno delo je rangirano „na artističkom jezičkom nivou“, piše Špigel, ali je nepristupačno. „Ona blati umetnost i kulturu“, to je mišljenje brojnih njenih sunarodnika. Oni je nazivaju „crvena pornografkinja”. A brojni su i mediji koji se nude kao platforma za takvu kritiku.

Elfride Jelinek ima razgranato delo – romane, pozorišne komade, eseje, radio-drame, scenarije. Ona živi naizmenično u Beču i Minhenu. Dobila je niz priznanja. Nagradu Hajnrih Bel grada Kelna (1986), Nagradu Georg Bihner (1988.), Milhajmsku dramaturšku nagradu (2002/2004), kao i nagradu za radio-dramu Udruženja osoba oslepelih u ratu (2004). Bečko pozorišno udruženje je ovu književnicu odlikovalo za životno delo.

Na dodeli Bihnerove nagrade Ivan Nagel ju je nazvao „književnicom najveće rafinisanosti i umeća“. Prema njemu je njeno delo „nemilosrdno realistično, skoro nepodnošljivo, ali veliko i neophodno“.

Nobelova nagrada kao iznenađenje

Elfride Jelinek je rođena 20. Oktobra u mestu Mircušlag u Štajerskoj, odrasla je u Beču. U mladosti je imala psihičke probleme i suočavala se sa nervnom bolešću svog oca. „Demonska“ majka ju je terala da bude vunderkind, šaljući je na časove baleta i muzike. Sa pisanjem je počela, kako sama kaže, da pobegne od majčinog tutorstva.

Debate o njenim književnim delima sigurno su na njoj ostavile traga. Njena rana knjiga „Želja“ jeste optužba patrijarhalnog i klasnog društva koje seksualno ugnjetava žene. U njenom romanu „Pijanistkinja“ (1983) po kojem je snimljen i film, prisutan je agresivan ton protiv strukturalnog nasilja u privatnim odnosima. Potom je tematizovala ubistva Roma u Austriji i medijske reakcije na njih.

Kada je 2004. Stigla vest iz Stokholma da jeElfride Jelinek dobila Nobelovu nagradu za književnost, iznenadio se čak i njen berlinski izdavač. Nije prisustvovala dodeli nagrade ali je novac primila. Kažu da svaka zemlja zaslužuje svoje pisce. Tako Austrija zaslužuje svoju gnevnu građanku koja piše, Elfride Jelinek.