Životna sredina i tehnologija: Kako veštačka inteligencija može da pomogne u odlaganju otpada i povećanju reciklaže

Godine 2020. proizvelo se otprilike 2,24 milijarde tona čvrstog otpada, prema tvrdnjama Svetske banke.

Ona kaže da je verovatno da će ta brojka porasti za 73 odsto na 3,88 milijardi tona do 2050. godine.

Plastika je posebno problematična.

Od početka masone proizvodnje materijala pedesetih pa sve do 2015. godine, proizvedeno je više od 8,3 milijarde tona plastičnog otpada, pokazalo je istraživanje sa Univerziteta u Džordžiji i Kaliforniji.

Ta statistika nije iznenađujuća za Mikelu Drakman.

Ona je provela mnogo vremena proučavajući sve što bacamo, kao osnivačica Grejperota, britanskog start-apa koji je stvorio sistem veštačke inteligencije za analizu pogona za preradu otpada i reciklažu.

„U jednom danu kroz jedno postrojenje proći će bukvalno planina otpada, ali ono što je veoma šokantno i iznenađujuće je da to nikada ne prestaje”, kaže ona.

„Nema odmora za otpad, on samo nastavlja da pristiže.”

Grejperot je postavio kamere iznad pokretnih traka oko 50 pogona za preradu i reciklažu otpada u Evropi, koristeći softver veštačke inteligencije za analizu onoga što prolazi kroz njih u realnom vremenu.

Tehnologija veštačke inteligencije je ostvarila ogroman napredak protekle godine, a njena sposobnost da obrađuje sliku je sada veoma sofisticirana.

Međutim, Drakman kaže da je i dalje veoma teško obučiti sistem da prepoznaje otpad.

„Proizvod kao što je limenka koka-kole, jednom kad uđe u kantu, će se zgužvati, spljoštiti i zaprljati, što problem čini mnogo složenijim sa stanovišta veštačke inteligencije.”

Grejperotovi sistemi sada prate 32 milijarde otpadnih predmeta godišnje, a firma je izgradila ogromnu digitalnu mapu otpada.

Te informacije mogu da iskoriste sistemi odlaganja otpada kako bi postali operativno efikasniji, ali može i šire da se primeni.

„To omogućuje regulatorima da bolje razumeju šta se dešava sa materijalima, koji materijali su problematični, a to utiče i na dizajniranje ambalaže”, kaže Drakman.

„Govorimo o klimatskim promenama i odlaganju otpada kao o dvema različitim stvarima, ali one su zapravo međusobno povezane zato što je većina razloga zašto koristimo resurse jer ih ne obnavljamo.

„Kad bismo imali stroža pravila koja menjaju način naše potrošnje i kako dizajniramo ambalažu, to bi imalo velikog uticaja na vrednosni lanac i kako koristimo resurse.”

Ona se nada da će veliki brendovi i drugi proizvođači početi da koriste podatke koje generišu firme poput Grejperota i na kraju proizvoditi više višekratnih proizvoda.

Troj Svoup vodi kompaniju koja je čvrsto rešila da pravi bolju ambalažu.

Futprint je sarađivao sa supermarketima i sa Žiletom kako bi pretvorio njegova plastična kućišta za brijače u one napravljene od biljnih vlakana.

U objavi na blogu na Futprintovoj internet stranici, Svoup tvrdi da su potrošači obmanuti „mitom o reciklaži”.

On se pozvao na plastičnu posudu za salatu koja je označena kao „spremna za reciklažu” i zapitao se šta to zapravo znači.

„Manje je verovatno nego ikad da njihova bačena plastika za jednokratnu upotrebu završi bilo gde sem na deponiji”, napisao je Svoup.

„Jedini izlaz iz krize sa plastikom je da se uopšte ukine zavisnost od nje.”

„Takozvano ‘zeleno ulepšavanje’ je postalo veliki problem”, kaže Drakman.

„Videli smo mnogo tvrdnji o ekološkom ili zelenom pakovanju, ali one ponekad ne odgovaraju činjeničnom stanju i mogu da budu vrlo zbunjujuće za potrošača.”

Da bi pomogla maloprodajnim lancima da znaju da se korišćene plastične flaše stvarno recikliraju, i u kojim količinama, britanska firma Politag ih prekriva ultraljubičastim žigom koji nije vidljiv ljudskom oku.

Zatim, kad flaše stignu u određeni pogon za reciklažu, Politagova mašina očitava žigove.

Broj flaša se potom učita u aplikaciju vezanu za oblak u realnom vremenu, čemu lako mogu da pristupe Politagove mušterije.

„One mogu tačno da vide koliko je flaša reciklirano, čemu ti brendovi ranije nikada nisu imali pristup”, kaže Politagova projektna menadžerka Roza Noks-Bredli.

Do sada je firma sarađivala sa britanskim maloprodajnim lancima Ko-op i Okado.

Da bi ljudima olakšali da recikliraju i da bi podstakli veći broj ljudi da to rade, britanska vlada i administracija u Velsu i Severnoj Irskoj se sprema da 2021. godine pokrene program vraćanja depozita.

Tako će se u prodavnicama i na drugim javnim mestima pojaviti „obrnuti automati za sokove”, u koje će ljudi moći da ubacuju korišćene plastične flaše i limenke, i za to zauzvrat dobiti novac – oko dvadeset penija po artiklu.

Potraga za načinom za odlaganje otpada koji ne šteti planeti ostaje težak zadatak, međutim, jer se čini da se svake godine pojavljuje neki novi trend koji baca klipove u točkove.

Najnoviji je zavisnost od e-cigareta, iliti vejpova, koji stvaraju potpuno novu planinu elektronskog otpada koji je teško reciklirati.

„To je ogroman problem. I postaje sve veći”, kaže Rej Parmenter, šef politike i tehnologije na Ovlašćenom institutu za odlaganje otpada.

On dodaje da su „ključni problem” jednokratni vejpovi, za koje kaže da su „praktično anatema za cirkularnu ekonomiju”.

Jednokratni vejpovi su načinjeni od mnogo materijala – plastike, metala, litijumske baterije, a neki imaju čak i LED lampice ili mikroprocesore.

Prošlogodišnje istraživanje Materijal Fokusa, organizacije koja se zalaže za više reciklaže elektronskih proizvoda, pokazuje da se samo u Velikoj Britaniji nedeljno baca 1,3 miliona vejpova.

To znači da svake godine na deponiju odlazi oko 10 miliona litijuma, dovoljno da napaja 1.200 automobilskih baterija.

„Mi veoma tražene sirovine kao što je litijum dobijamo iz dubokih rudnika – što nisu mesta do kojih možete lako da stignete. Znači, jednom kad ih izvučemo, moramo da ih iskoristimo najbolje što možemo”, kaže Parmenter.

Vejpovi su dobar primer da moramo da promenimo način razmišljanja, kaže Drakman.

„Nema ekonomskog smisla, nema nikakvog smisla. Umesto da se zapitamo kako da ih recikliramo, zapitajmo se zašto uopšte imamo jednokratne vejpove?”

I dok industrija i kreatori politike imaju da odigraju veliku ulogu da bi došlo do bolje reciklaže ili višekratne upotrebe proizvoda, isto važi i za potrošače, dodaje ona.

A najveća promena kojom oni mogu da doprinesu je da „troše manje”.