„Zatrovana Kamčatka” – Kako traže i zašto ne mogu da pronađu šta to zagađuje okean

Trenutno je u prvi plan izbila verzija o trovanju prirodnim toksinom, koji je rezultat cvetanja mikroalgi ali to još uvek nije krajnji zaključak.

BBC na ruskom je istraživao zašto blizu dve godine naučnici, ekolozi i obični ljudi ne mogu da nađu izvor zagađenja okeana ovako velikih razmera.

Halaktirska plaža je skoro pusta. Visoki muškarac u odelu za ronjenje sa daskom za surfovanje korača prema okeanu po crnom pesku. Prati ga čitava povorka.

Nekoliko novinara koji pitaju muškarca da li se plaši da uđe u vodu. On ih ignoriše.

Iza novinara ide grupa lokalnih surfera na čelu sa Antonom Morozovim, prvim surferom Kamčatke koji surfuje na tom mestu oko 15 godina. Moj đak, sa ponosom pokazuje glavom na Morozova.

Neko od surfera kaže da se taj čovek zove Ramilj i da je on visoki službenik Državne službe za nadzor u oblasti korišćenja prirodnih resursa (Rosprirodnadzor).

Ramilj neko vreme pozira sa daskom za surfovanje na obali, na novinarska pitanja odgovara kratko i ističe da je on ovde došao kao „civil”. Zatim ulazi u vodu.

Talasi su prilično jaki i Ramilj dugo ne može da se popne na dasku, zato se vraća na obalu da predahne i da se ugreje.

„Dobar je osećaj, voda je slana, da! Nije loša, oseća se miris. Učestali talasi, udaraju u obalu, teško je da izađeš a ja nisam baš majstor u surfovanju”, žali se u razgovoru za BBC, a zatim ponovo ulazi u okean.

Idućeg dana ti isti surferi spremaju se da idu u regionalnu bolnicu na pregled.

Oni sami već dugo ne surfuju. Sredinom septembra 2020. godine počeli su da imaju probleme sa očima, zatim se kod mnogih pojavila povišena temperatura i simptomi trovanja.

U bolnici surferi dodaju jedan drugom telefon sa izveštajem lokalnih medija da su se kod zamenice šefa Rosprirodnadzora Svetlane Radionove takođe pojavili problemi sa očima posle surfovanja na plaži Halaktirski.

Radionova zaista ima zamenika po imenu Ramilj Nizamov. BBC na ruskom nije pronašao njegove kontakte dostupne za javnost.

Radionova je održala improvizovanu konferenciju za medije na obali okeana, na kojoj je saopštila novinarima kako odsek u njenoj nadležnosti svakodnevno uzima uzorke iz zaliva i reka Kamčatke, pokušavajući da pronađe izvor zagađivanja, koji je uzročnik trovanja ljudi i masovnog pomora morskih životinja.

Nije Rosprirodnadzor jedini koji pokušava da nađe izvor trovanja.

Na Kamčatki su se 2020. godime okupili ekolozi, novinari i zvaničnici, ispitivanja vode i zemljišta obavljaju se i na lokalnom i na federalnom nivou.

Organizacija Grinpis sprovodi sopstvenu istragu. Gotovo svakodnevno naučnici organizuju ekspedicije kako bi shvatili razmere trovanja. Guverner svakodnevno održava sastanke i izveštava o onome što se dešava na društvenim mrežama.

Sve procene moguće štete zasnovane su na nekoliko zarona ronilaca na različitim tačkama Avačinskog zaliva, kako i na ispitivanju male oblasti dna u blizini Petropavlovska Kamčatskog pomoću podvodnog drona.

Kamčatske vlasti savetuju stanovnike poluostrva da još ne ulaze u vodu, a takođe da se ne približavaju okeanu.

Ljudi se i dalje razboljevaju

Veći deo lokalnog stanovništva ne odlazi do okeana, mada ima izuzetaka.

Anton Lankin bavi se turizmom na Kamčatki. Vlasnik je ronilačkog kluba. On je samo par nedelja posle nesreće čamcima obilazio lokalne uvale sa nekoliko novinara.

„Išli smo do Gotovaje, do uvale Bezimena. Vremenski uslovi su bili veoma teški, vetar je bio jak. Bili smo mokri do gole kože”, priča on.

Anton se bitno razlikuje od ljudi oko njega po crvenim upaljenim očima.

Preko puta Lankina na bolničkom krevetu sedi muškarac u crnoj sportskoj jakni.

Podiže rukave na jakni da pokaže BBC novinaru rane od opekotina koje zarastaju. Zatim uzima telefon i pokazuje fotografije ruku sa jarko ružičastim flekama na zglobovima.

Zove se Jurij Kretov i kaže da je pre nedelju dana lovio ribu u zalivu Malaja Lagernaja.

„Bukvalno posle dva sata od kontakta sa vodom pojavilo se jako peckanje ruku. Nosio sam zaštitne rukavice, skinuo sam rukavice i video iritaciju nalik na opekotine od kiseline. Prekinuo sam kontakt sa vodom, vratio se kući i pojavili su se plikovi”, seća se Jurij.

Kaže da su mu u hitnoj pomoći sanirali obe ruke i dali dijagnozu „opekotine od hemikalije zglobova obe ruke”.

Jurij je otišao u bolnicu kako bi se pregledao i uradio analize, kad se ispostavilo da će trovanje imati dugoročne posledice.

„Broj onih koji se javljaju u bolnicu povećava se na dnevnom nivou. Trenutno imamo 16 osoba, od čega troje dece. To su oni koji su se šetali po obali ili su se vozili čamcima”, ispričala je Marina Volkova, privremena ministarka zdravstvene zaštite regiona, 9. oktobra za BBC.

„Svako ima svoje simptome. Neko nema simptome, neko ima konjuktivitis ili blagu opekotinu rožnjače prvog stepena. Pruža im se sva potrebna medicinska pomoć”, kaže ona.

Surferi koji su počeli da se razboljevaju u septembru, žalili su se na masovna trovanja i povišenu temperaturu. Volkova kaže da su samo oni imali takve simptome koji se više nisu javljali.

Grebalo me je u grlu, imao sam veoma čudan ukus, ne znam na šta podseća, nisam se sa time ranije sreo. Jasno se osećao ukus metala, nekakve hemije. Zatim su počele da me svrbe ruke, pojavio se nekakav osip”, seća se Anton Morozov, surfer i osnivač škole Snowave.

Prema njegovim rečima, ljudi koji su živeli u kampu na obali Halaktirskog zaliva i u susednim kampovima, sredinom septembra 2020. počeli su da povraćaju i da imaju povišenu temperaturu.

A zatim su se problemi sa očima i grlom pojavili čak i kod onih koji nisu surfovali.

Prema rečima Morozova, samo u njihovom kampu je bilo oko 200 ljudi. Nisu svi osetili posledice trovanja, ali je bar 50 razvilo određene simptome.

Jekaterina Diba, administratorka kampa Snowave, ispričala je za BBC, da je petogodišnja devojčica jedna od prvih koja se razbolela u kampu, a koja čak nije ni ulazila u okean.

Sama Diba imala je simptome trovanja i povišenu temperaturu. Seća se da su skoro svi koji su stalno radili u kampu osećali slabost.

U prvoj fazi ljudi se nisu baš često obraćali lekaru za pomoć, priča Diba. Mnogi u početku nisu povezivali svoje simptome sa mogućim trovanjem od vode.

Osim toga, do kampa ne vodi asfaltirani put i nisu svi lokalni vozači spremni da ga koriste, tako da ljudi nisu hteli da idu u bolnicu usred epidemije korona virusa.

Sagovornik BBC-ja blizak Ministarstvu zdravlja, koji nije ovlašćen da daje izjave za medije, tvrdi da su iz Moskve doputovali lekari i toksikolozi koji su pregledali obolele.

Međutim, gotovo je nemoguće otkriti toksine kod njih pošto su kasno došli u bolnicu. Zato su oni koji su se nedavno razboleli, poput Lankina i Kretova, naročito zanimljivi lekarima.

‘Ne znamo šta je na velikim dubinama‘

„Ovde su ascidije, tako su lepe i visoke kao podvodno cveće. A sada su naborane i stare”, pokazuje naučnik Sergej Korostelev na sivu masu između mrtvih morskih zvezda i ostataka morskih ježeva na glavnoj obali Petropavlovska Kamčatskog.

Korostelev radi u Svetskom fondu za prirodu (WWF) kao koordinator programa za održivi morski ribolov.

U Petropavlovsku Kamčatskom živi već 25 godina ali ovoliki broj mrtvih životinja koje je izbacilo more vidi prvi put.

Na centralnoj obali grada oni leže u slojevima, postali su plen za pse i ptice – dok u gradu ove životinje ne umiru masovno – ali i zabava za lokalnu decu i predmet proučavanja naučnika i ekologa.

Naučnici i predstavnici organizacije Grinpis traže po plažama najveće i najbolje očuvane primere mrtvih morskih životinja.

Primerke stavljaju u vreće i šalju ih na analizu u Moskvu, Petrograd i Vladivostok, gde će u laboratorijama pokušati da objasne koji ih je otrov ubio.

Prema ostacima morskih životinja može se izvesti posredan zaključak o tome koliko je okean teško stradao. Sada na plažama nalaze uglavnom životinje koje žive na dubini do 20 metara.

„Ne znamo šta se dešava na velikim dubinama. Te informacije je teško prikupiti, potrebna su posebna istraživanja”, objašnjava Korostelev.

Nekoliko minuta kasnije pronalazi ostatke krabe. Ova kraba obično živi na većoj dubini od ostalih životinja koje je okean izbacio.

„To su najverovatnije mlade jedinke koje su mogle da uđu u ovu zonu od 20 metara”, kaže naučnik i priznaje da bi to mogao biti znak većeg i dubljeg uništavanja okeana.

Guverner Kamčatke Vladimir Solodov u razgovoru za BBC kaže da još nije obavljeno istraživanje dubina većih od 20 metara, i da još niko ne zna kakva je tamo situacija.

Ekspedicija zaposlenih u lokalnom rezervatu Kroncki i ljudi iz drugih institucija su izašli na pučinu kako bi proučili dno Avačinskog zaliva.

Ronioci su se spustili na četiri tačke južno od rta Naličevo na dubinama od 10 do 15 metara, posle čega su saopštili da je 95 odsto bentosa, živih organizama koji žive na dnu onih mesta na kojima su ronili, uginulo.

Još nisu jasne razmere stradanja bentosa. Sergej Klepas, koji je početkom oktobra ronio u zalivu Spasenja na mestu gde je ranije lovio morske ježeve, nije našao ni jednog živog.

„Sve je u potpunosti mrtvo, izvadio sam mrtvog oktopoda”, kaže on.

Međutim, lokalni naučnici zajedno sa Vasilijem Jablokovim iz organizacije Grinpis i zaposleni iz Istražnog komiteta obavili su još šest zarona u severnom delu rta Naličevo, i još na tri mesta blizu ostrva Krašeninikova i uglavnom su pronašli živi bentos.

„Nije bilo masovnog pomora bentosa”, kaže se u izveštaju koji poseduje BBC.

Međutim, istina je da naučnici ne mogu da odgovore na pitanje da li se broj tih organizama smanjio zato što se na tim mestima ranije nisu radila osnovna istraživanja.

Darija Paničeva, načelnica naučnog odeljenja FSBI „Državni rezervat Kroncki”, koja je učestvovala u obe ekspedicije, rekla je za BBC da na dnu okeana na severu zaliva nije bilo „groblja” životinja.

Ipak, nije isključila činjenicu da je ostatke more već izbacilo na površinu.

Međutim, ona ističe da ni živi organizmi na dnu okeana nisu bili kao inače, mnogi nisu bili pričvršćeni za dno, a morskim ježevima su počele da otpadaju bodlje.

Grupa naučnika, među kojima su bili i predstavnici rezervata prirode Kroncki i organizacije Grinpis, obavila je ekspediciju na jugu poluostrva.

Tamo su takođe pronašli izumrli bentos, ali istovremeno žive i naizgled zdrave sisare – morske lavove, morske vidre, foke i sive kitove.

Prema izveštaju kojim raspolaže i BBC, na nekoliko lokacija su ulovili žive ribe.

Naučnici kažu da je bentos postao glavna žrtva zasad nepoznatih toksina.

„Oni organizmi koji nisu mogli da se sklone, nisu mogli da pobegnu od ovog zagađenja, odnosno oni koji su prikačeni i oni koji se sporo kreću”, objašnjava Vasilij Jablokov.

Stradanje bentosa će svejedno da pogodi čitav lanac ishrane, objašnjava Korostelev.

Na primer, morske vidre se hrane ježevima i mekušcima, čak i ako se oni ne otruju od njih biće manje hrane za vidre.

A ukoliko je moguće trovanje mrtvim životinjama, odnosno ako se otrov nagomilava u lancu ishrane, posledice mogu da budu mnogo ozbiljnije.

Ipak, potrebno je da se sačeka zaključak o kakvoj materiji je reč, ograđuje se ekolog.

Upravo zbog narušavanja dela lanca ishrane, organizacija Grinpis situaciju koja je nastala na Kamčatki naziva „ekološkom katastrofom”.

„Kada smo stigli ovde mislili smo da ćemo videti golim okom izvor ili u saradnji sa državnim organima ili kako god. Ali dok smo ovde situacija nije ništa jasnija”, priča Vasilij Jablokov, koji je zajedno sa kolegama doputovao na Kamčatku početkom novembra 2020.

Prema njegovim rečima, ekolozi iz Grinpisa su za nedelju dana boravka na poluostrvu pogledali mnoštvo različitih mesta, reke i deponije, uzimali su uzorke, ispitivali lokalne stanovnike.

„Obratili smo pažnju na sve detalje. I ne možemo napravimo jednostavan zaključak da je došlo do nekakvih ozbiljnih promena na kopnu koje su mogle da prouzrokuju takvu situaciju u okeanu”, priča Jablokov.

Grinpis je objavio međurezultate koji pokazuju da je u uzetim uzorcima pronađeno mnogo različitih supstanci, od naftnih proizvoda do onih koje mogu biti deo biopesticida.

Međutim, nijedna od tih supstanci u koncentraciji koja je otkrivena ne može da dovede do takvih posledica.

Jablokov kaže da je zagađenje uočeno na 70 km od Halaktirske plaže, sudeći po svemu zaražena mrlja se ne rastvara u okeanu.

Kako bi nastala ovakva šteta u okeanu, curenje sa kopna bi moralo da bude „ogromnih razmera”, objašnjava on.

A ekolozi ne vide zagađenje takve razmere na kopnu.

„Svakog dana kao da smo bliži cilju ali idemo veoma sporo”, veruje ekolog.

Istraga ide sporo, a ne kao što se prikazuje u filmovima ili serijama, gde naučnici pomoću savremenih tehnologija skoro trenutno pronalaze odgovor na bilo koje pitanje, objašnjava naučnik.

Čitav proces oduzima puno vremena: potrebno je sakupiti uzorke, spakovati ih i avionom poslati u Moskvu ili Vladivostok.

Tamo analiza u laboratorijama takođe može trajati nedeljama, a sam uzorak može da ne bude ispravan, a početna hipoteza naučnika možda neće biti potvrđena.

Osim Grinpisa istraživanjima se bave i lokalni ekolozi.

Na Kamčatki je organizovan naučni štab za ekološku bezbednost regiona, na čijem je čelu direktor Instituta za vulkanologiju i seizmologiju Dalekoistočnog ogranka Ruske akademije nauka Aleksej Ozerov.

Guverner Kamčatke Vladimir Solodov takođe aktivno učestvuje u istrazi i skoro svakodnevno održava sastanke u vezi sa situacijom.

U intervjuu za BBC rekao je da je pozvao strane stručnjake da učestvuju u istrazi.

Solodova je na mesto privremenog guvernera u aprilu 2020 imenovao predsednik Vladimir Putin. U septembru je izašao na izbore kao samostalni kandidat.

Upravo u to vreme u regionu su počeli da se razboljevaju surferi, a za samo nekoliko dana pošto je guverner stupio na dužnost, pojavili su se saopštenja o tome da je more izbacilo životinje na obalu.

Jablokov i drugi ekolozi kažu da se regionalna vlada i Solodov ne mešaju u njihovu istragu, već pokušavaju da im pomognu na svaki mogući način.

„Nema prepreka našim aktivnostima, naravno, slobodno prolazimo gde god nam je dozvoljeno”, kaže on.

Klauzula se odnosi na vojne objekte, kojih na Kamčatki ima mnogo.

Često na putevima mogu da se vide znakovi „Zabranjena zona” ili „Stani, pucam”. U blizini postojećih objekata postoje i napušteni vojni gradovi i jedinice.

Kamčatka je pogranična regija, u blizini Japana i Sjedinjenih Američkih Država.

Na poluostrvu ima mnogo vojnih objekata, pre svega Tihookeanska flota, snage protivvazdušne odbrane, vazdušno-svemirske snage i granične trupe.

Na suprotnoj strani od Avačinske uvale i Petropavlovska Kamčatskog je glavna baza nuklearnih podmornica Tihookenaske flote, Viljučinsk.

Pored nje je obalsko obezbeđenje Tihookenaske flote i brodogradilište ruske mornaričke flote.

Još jedan važan objekat je velika aviobaza na aerodromu Elizovo, u kojoj je smeštena avijacija Tihookeanske flote i lovci presretači.

Kao i baza podmornica, aerodrom Elizovo smešten je svega na par desetina kilometara od petropavlovska Kamčatskog.

U samom gradu smeštena je 40. brigada mornaričke pešadije. U blizini grada nalazi se i vojni poligon koji zovu Radiginski ili Mokri pesak.

Takođe je smešten na par kilometara od grada, na samoj obali. Jednim krajem poligon izlazi baš na plažu Halaktirski.

Ovaj poligon je pustinjska visoravan koja je ispunjena kraterima od granata i raketa.

Oni čak mogu lepo da se vide na satelitskim kartama na internetu.

Na poligonu je mali garnizon sa kasarnama u kojima obično žive vojnici koji dolaze da vežbaju gađanje. Pre nego što se rade gađanja, regionalna uprava objavljuje upozorenja sa koordinatama granica područja na koje je opasno da se uđe.

Na severu, oko sela Ključi na istočnoj obali Kamčatke nalazi se još jedan, veoma veliki poligon.

To je Kura, ogromna meta koja služi za gađanje vojnih jedinica strateške namene. Na Kuri je nekoliko vojnih jedinica čiji je glavni zadatak da beleže rezultate bojevog gađanja.

„To su često tajni objekti, niko ne zna šta se tu nalazi”, objašnjava Jablokov. Grinpis je prema, njegovim rečima, uputio zahtev Ministarstvu odbrane.

„Ostaje samo da im se veruje da je u njihovim objektima sve uredu”, priča ekolog.

Civilne institucije kao što su Rosprirodnadzor i Rospotrebnadzor tamo nemaju pristup.

Na pitanje BBC-ja da li na poluostrvu ima hemijskog oružja čije bi curenje moglo da izazove takve posledice, guverner je odgovorio da te teme nisu u njegovoj nadležnosti.

Solodov govori o potrebi stvaranja jedinstvenog sistema za praćenje stanja životne sredine u regionu, koji će omogućiti dobijanje podataka o teritorijama koje su u nadležnosti Ministarstva odbrane.

Na poluostrvu su se i ranije dešavali incidenti koji su bili u vezi sa vojskom.

Lokalno stanovništvo se seća kako su u septembru 2014. godine na Halaktirskoj plaži pronađena metalna burad, a sudeći po etiketi, mogla su da sadrže komponente napalma.

To se dogodilo posle redovnih vojnih vežbi sa iskrcavanjem morsikih trupa.

Posle ovog slučaja vojska je organizovala „generalno čišćenje” teritorija na kome su održavali vežbe.

Nije vojska jedina koja je odgovorna za zagađivanje prirode. Mrtve životinje na centralnoj plaži Petropavlovska Kamčatskog leže među raznim đubretom.

Sam grad, pa čak i okolna šuma zatrpani su automobilskim gumama.

„Ja nigde u Rusiji i u svetu nisam video nešto tako”, priznaje u razgovoru za BBC, guverner Solodov.

U intervjuu za Redakciju Aleksej Ozerov je rekao da se oko Petropavlovska Kamčatskog nalazi najmanje pet deponija sa različitim otpadom.

Ekolozi sa kojima je razgovarao BBC potvrđuju ove brojke.

Na osnovu izveštaja naučnog štaba, a prema zaključcima zasedanja krizne komisije od 10. oktobra naučnici su identifikovali glavne objekte koji su na ovoj teritoriji mogli da budu izvor zagađivanja okeana.

U prvim danima pošto su se na kamčatskim plažama pojavile mrtve životinje najpopularnija verzija među lokalnim stanovništvom bila je curenje otpada sa deponije Kozelski.

Mnogi od njih i dalje veruju u to.

Kozeljski čak nije prava deponija, već mesto za odlaganje pesticide koju je krajem 1970-ih godina formirala kompanija Kamčatseljhozsnab.

„Samo su zakopali u zemlju otpad i otišli. Pošto je deponija otkrivena sproveden je niz zaštitnih mera”, opisuje deponiju Solodov za BBC.

Deponija je sada neograđeno polje.

Vidi se samo znak „Oprez, pesticidi” i čelični stubovi umesto vrata.

Od Petropavlovska Kamčatskog do deponije ima oko sat vremena seoskim putem. Do deponije može da dođe ko god hoće, potrebno je samo terensko vozilo.

Poligon je od šume odvojen sa dva rova. Pored deponije prolazi reka Mutnuška koja se uliva u Naličevu, a ona dalje u okean.

Organizacija Grinpis je u početku govorila da je voda u reci na oko bila zagađena, međutim na kraju niko od ekologa nije u njoj našao visoku koncentraciju bilo kakvih toksičnih materija.

Lokalni naučni štab u reci je pronašao različite žive organizme i proglasio da je voda u njoj u skladu sa ruskim standardima kao „pijaća voda”.

Vlasti su već najavile planove za rekultivaciju deponije Kozeljski.

Deponija se nalazi na putu između Petropavlovska Kamčatskog i deponije Kozeljski. U blizini je nekoliko zabačenih vojnih objekata. Na obuci, brodovi mornarice pucaju sa okeana na poligon.

Novine Kamčatski ribar objavile su 2000. godine da se na poligonu može naći raketno gorivo i oksidant melanž.

Pošto je rasformirana lokalna protivavionska raketna jedinica, prema podacima iz novina, poligon se pretvorio u otrovnu deponiju.

Grinpis sje tražio od Ministarstva odbrane pristup deponiji pošto su uzeli uzorke iz okolnih reka i analizirali satelitske snimke teritorije, priča Jablokov.

Značajno curenje štetnih materija trebalo bi da je jasno vidljivo, međutim, ekolozi nisu našli tragove. Lokalni štab naučnika saopštio je da u Avačinskoj uvali nije bilo tragova dimetilhidrazina.

Grinpis takođe nije našao takve tragove.

Još jedan potencijalni izvor isticanja može da bude jezero Prilivnoe, istočno od Petropavlovska Kamčatskog.

Pored njega je uvala Babija, a relativno blizu je Halaktirska plaža. Prema izveštaju naučnog tima tu je dugo godina bila deponija za đubre i različiti otpad.

„To je jako stara deponija za kućni otpad”, kaže lokalna ekološkinja Arina Šurigina.

Još pre deset godina, naučnici su zabeležili u potocima i izvorima oko jezera povećanu koncentraciju od dozvoljene fosfata i nitrata.

„Ne zove se ovo jezero bez razloga Plimno jezero. Povremeno ga preplave oluje”, objašnjava ona.

Ponekad može i da poplavi deponiju. Teoretski, na taj način, u okean može da dospe „koncentracija plotuna” nekih nakupljenih štetnih materija sa deponije, smatra Šurigina.

Posle vesti o zagađenju okeana, ona je uzela uzorke vode iz jezera, ali još uvek nema rezultata.

Šurigina kaže da je u jezeru Prilivnom videla žive ribe i rakove, i pretpostavlja da sada tamo nema problema sa vodom.

U izveštaju se takođe pominju otpadne vode iz Petropavlovska Kamčatskog, Elizova i zatvorenog grada Viljučinska.

Meštani u razgovoru za BBC pominju mogućnost izlivanja iz samog okeana, na primer, iz podmornica ili olupina koje leže na dnu.

Prema rečima guvernera Solodova, prethodnih godina je 84 broda potopljeno u Avačinskom zalivu.

Međutim, verzije o otpadnim vodama, oslobađanju toksičnih supstanci sa potopljenih brodova ili podmornica koje tuda prolaze još nisu potvrđene analizama.

Još jedan argument protiv njih su razmere zagađenja okeana.

Životinje su uginule u priobalnom pojasu u dužini od nekoliko desetina kilometara. Sudeći po zaražavanju ljudi, zagađenje je i dalje prisutno.

Takvu kontaminaciju velikih razmera bilo bi lako otkriti ako bi došlo do curenja neke razumljive supstance poput heptil acetata.

Ali to nisu pronašli ni lokalni naučnici ni Grinpis.

Još nema konačnog zaključka o uzrocima ekološke katastrofe.

Međutim, i lokalni naučnici i stručnjaci Grinpisa postepeno napuštaju verziju da je zagađenje okeana došlo sa kopna. Sve češće se čuje verzija o toksičnim algama.

Guverner Solodov je rekao za BBC da u početku ni on sam nije ovu verziju shvatao ozbiljno.

Kaže da su neki biološki otrovi već bili otkriveni, kao i mikroalge koje mogu da ih proizvode.

Do sada je identifikovan samo jedan toksin koji može da izazove trovanje creva i smrt mekušaca, okadainska kiselina, koja nastaje tokom cvetanja nekih vrsta algi.

„Bilo je cvetanje, pronađeni su toksini ali ti toksini su u malim koncentracijama”, rekao je Pavel Dmitrenok, direktor Tihookeanskog instituta za bioorgansku hemiju.

Druge otrove naučnici još nisu našli.

Naučnici su identifikovali dimetil etar okadainske kiseline u uzorku vode u uvali Žirova ali koncentracija je bila daleko od maksimalno dozvoljene. Taj otrov su pronašli u uzorcima uginulih životinja, u tri dagnje pronađene na Halaktirskoj plaži.

Dmitrenko je rekao da će naučnici i dalje pokušavati da nađu otrov.

Priznao je da bi uzrok zagađenja mogla da bude supstanca koja nije poznata naučnicima.

U izveštaju se kaže da će naučnici pokušati da utvrde kakve su to bile alge, kao i da li su tipični predstavnici na ovim mestima ili su ovde prebačene sa nekih drugih teritorija

I ranije je na Kamčatki beležena pojava „crvene plime i oseke” koja je bila povezana sa oslobađanjem bioloških toksina.

Štaviše, i ranije se zbog ove pojave beležio pomor ribe ali ovako veliki pomor morskih organizama nije zabeležen.

Grinpis takođe ne isključuje verziju o algama ali radi i na drugim verzijama.

Pojava algi može da bude u vezi sa mnogim uzročnicima, na primer sa globalnim zagrevanjem, objašnjava Jablokov.

Još jedan mogući uzročnik je zagađenje vode hemijskim sredstvima, koje dospevaju u nju u maloj koncentraciji i uzrokuju cvetanje algi.

Jedan od ekologa, koji nije ovlašćen da daje izjave za medije, kaže „da bi veoma voleo kad bi se ta verzija potvrdila”.

Iako se čini da je ta verzija najbezopasnija za zvaničnu vlast, pošto ne uključuje konflikte sa, na primer, Ministarstvom odbrane ili drugim strukturama, koje bi mogle da budu krive za ispuštanje materija u vodu.

„Neki ljudi govore, hvala bogu da je prirodno”, kaže Arina Šugina.

Ali ovo je, prema njenom mišljenju, mnogo gore od bilo koje verzije sa dimetilhidrazinom ili drugim supstancama.

U ovom slučaju bi jednostavno mogao da se pronađe krivac i očisti teritorija, ali razmnožavanje toksičnih algi može biti dokaz mnogo većih ekoloških problema u regionu.

„To znači da se nešto u svetu mnogo promenilo i da moramo da promenimo svoje potrebe”, kaže ona.

„To će biti fantastično, odahnućemo ako su to alge”, smatra Anton Morozov.

On i drugi surferi najviše vole prirodnu verziju katastrofe, ukoliko bi zagađenost Kamčatke poticala od otpada koji je čovek napravio to bi moglo da odbije turiste.

Poslednjih godina kamp za surfere na Halaktirskoj plaži znatno je porastao.

Osim samog kampa Snowave pojavile su se i nove škole surfovanja, turistički centar i kampovi.

U samom Petropavlovsku Kamčatskom grade spa hotel sa pet zvezdica, a u blizini i novi aerodrom.

Međutim, ekološka kriza preti da dokrajči turistički sektor na koji je već jako uticala pandemija korona virusa.

„To ubija sve”,primetno je nervozan vlasnik ronilačkog kluba Anton Lankin.

Ima nekoliko čamaca, a turistička sezona za njega traje do sredine oktobra.

„Pokazujemo ljudima lepotu naše zemlje. Jednostavno smo uskraćeni za to. Sami turisti ovde neće da dolaze, oni sve razumeju. Kamčatka je zatrovana”, kaže Lankin.

Kamp Snowave i susedni kampovi bili su primorani da se zatvore oko mesec dana pre završetka sezone.

„To nam je jedini priliv prihoda i ceo život nam zavisi od toga”, priča Morozov koji još uvek ne može da oceni moguće finansijske gubitke.

„Rođen sam ovde, ovo je moj dom. Živim na okeanu. To je čitav smisao života, promovišemo surfovanje, promovišemo region. Ovde su dolazili ljudi iz celog sveta pre situacije sa virusom”, kaže Morozov.

„I ponosni smo na ovo mesto i zemlju takođe, sve bi smo dali za Rusiju. Čak imamo tradicije kada čovek prvi put zajaše talas, svi vičemo: Rusija!”

Dodatno izveštavanje: Marija Kiseleva i Pavel Aksenov