Ukrajina, Jugoslavija i muzika: „Mir, brate, mir, pa i danas” – kako su nastale najpoznatije antiratne pesme sa Balkana

Stihovi pesme Slušaj ‘vamo poznatih Partibrejkersa, napisane su pre tri decenije u Srbiji, u vreme nacionalističkih previranja i raspada Jugoslavije u krvavom ratu.

„Reči pesme su jasne – mir, brate, mir”, objašnjava Zoran Kostić Cane, pevač ove beogradske grupe i autor teksta.

Poruka je „uvek aktuelna, pa i danas”, kaže Cane za BBC.

Dok gledamo šta se dešava u Ukrajini, svi se prisećamo i tih antiratnih poruka iz bivše Jugoslavije, objašnjava Sarina Bakić, profesorka sociologije kulture iz Sarajeva za BBC.

„Jer, ovo je takvo područje, da je težnja za mirom i boljim životom uvek prisutna i važna”, kaže Bakić.

Pojedini umetnici, poput Đorđa Balaševića, su se 1990-ih žestoko protivili ratu u Bosni i Hrvatskoj – a stihovi njegove pesme Samo da rata ne bude danas se citiraju u jeku sukoba na istoku Evrope.

Upravo ovu pesmu je glumica Jovana Balašević pevala sa ocem, kada je imala pet godina.

„Tata je pesnik mira, ljubavi, prijateljstva koji je znao da ‘svet ne možeš pesmom spasti’, ali nije odustajao od toga”, kaže Jovana za BBC.

Antiratna kultura je bitna jer „služi kao prepreka onima koji traže legitimitet za nasilne namere”, objašnjava Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu za BBC.

Zoran Kostić Cane nije imao ni 30 godina kada je – usred rata – pozvao celu državu na mir.

Ekipa rokenrol muzičara tada se okupila oko benda Rimtutituki, koji su činili članovi poznatih grupa Partibrejkersi, Ekatarina Velika i Električni orgazam.

Iako su se prethodno družili i svirali zajedno, Cane kaže da su ih februara 1992. godine, kada su spremali pesmu, „okupile okolnosti”.

Tada su se snage bosanskih Srba spremale da započnu opsadu Sarajeva, koja je trajala je tri i po godine i tokom koje je živote izgubilo više od 10.000 ljudi.

„Mi smo na čudan način poslali neki signal”, kaže Cane misleći upravo na pesmu Slušaj ‘vamo.

„Bilo je tu svakakvih poruka, pa i kulturoloških, a reči su nastale na osnovu naših stavova o ratu u bivšoj Jugoslaviji.”

Cane je bio zadužen za tekst, dok su muziku prippremili Milan Mladenović iz EKV, Srđan Gojković Gile iz Električnog orgazma i Nebojša Antonijević Anton, gitarista Partibrejkersa.

Muzičar kaže da, iako su bili mladi, umetnici oko njega bili su svesni da je „đavo odneo šalu”.

U vrtlogu pesama koje su jačale nacionalna osećanja, a koje su nastale tokom rata, Cane kaže da se ekipa nije okupila kao odgovor na to, već da su želeli da se „ljudi opasulje”.

„Nismo mi pokazivali inat, već nasušnu potrebu za mirom”, dodaje on.

„Slali smo poruku – ej ljudi, da li znate šta se dešava? Traje rat.”

U ratu u Bosni je prema procenama stradalo više od 100.000 ljudi, dok je više od dva miliona izbeglo iz zemlje.

Goran Tarlać, urednik izdavačke kuće Popboks, kaže za BBC da je uvek mislio da su delovi teksta pesme Slušaj ‘vamo čak i „banalni jer imaju rime pucam-tu**m, puzim-gu**m”.

Ipak, za ovu numeru jako bitna njena „spontanost”, ističe.

„To je naša najpoznatija antiratna pesma rođena u rokenrol mantilu”, kaže Tarlać.

Nerv da se progovori o užasima leševa i rovova, na frontu ili iza kućnih vrata, smatra urednik izdavačke kuće Popboks, „pokazao je ljudsku veličinu tih umetnika”.

„Ubeđen sam da nijedna od ovih pesama nije nastala iz berićetnih motiva”, dodaje.

Paradoks je, dodaje Tarlać, da su se na omotu tog vinila, jedan uz drugi, pojavila imena tri medijske kuće koje su bile na potpuno različitim političkim stranama u tom trenutku.

Bile su to zvezde radija B92 koje su sve organizovale, RTS, koji je štampao singl i studio Pink, koji je snimio pesmu.

Antiratne pesme su bile posebno važne na Balkanu jer su pružale kontratežu nacionalističkim političkim porukama koje su do ljudi stizale od predsednika Srbije Slobodana Miloševića i njegove stranke – Socijalističke partije Srbije, kaže Erik Gordi profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

„Industrija propagande u Srbiji tokom devedesetih je bila takva da je sve vreme mobilisala na nasilje”, kaže on.

Gordi je i autor knjige Kultura vlasti u Srbiji u kojoj, između ostalog, govori i o tome kako se 1990-ih kroz masovne medije promovisao nacionalizam.

„Politički govori i televizijski dnevnici su trajali satima, a ogroman publicitet bio je posvećen pseudoistoriji i patetičnoj literaturi.

„Poenta toga je bila da vi, kao građani koji razmišljaju na nemrziteljski način, zaključite da problem nije sa svetom ili s sistemom – nego s vama samima”, kaže Gordi.

Poruke su bile usmerene tako, napominje profesor, da se ljudima poručuje da „niko osim vas ne razmišlja za sebe, ne traži otvorenost prema svetu, ne odudara ni milimetar od glavne poruke propagande”.

„Želeli su da mislite da ste sami ako razmišljate na drugi način”, kaže on.

Popularna antiratna kultura, „posebno muzika otvorila je prostor za komunikaciju i za nezavisno delovanje”, dodaje Gordi.

Još jednu ulogu imao je domaći rok, ali i tehno i hip-hop u tom periodu.

„Predstavljali su neki vid pokušaja ljudi, u uslovima relativne izolacije, da razviju i zadrže neke veze s globalnom kulturom”, zaključuje Gordi.

Pesma Slušaj ‘vamo nije, kaže Tarlać, jedina antiratna rokenrol pesma.

Na prvo mesto Tarlać stavlja Đorđa Balaševića, novosadskog pesnika među pevačima, koji je serijom pesama Devedesete, Živeti slobodno, Krivi smo mi i Samo da rata ne bude pozivao na mir i kritikovao ratne odluke vlasti.

Upravo pesmu Samo da rata ne bude pevala je glumica Jovana Balašević, pevačeva ćerka, na muzičkom festivalu samo nekoliko godina pre početka rata.

„Pesma je nastala za Zmajeve dečije igre 1987. godine i naišla na komentare tipa ‘ovo nije pesma za decu, o kakvom ti ratu pričaš’ i slično”, priseća se Jovana.

U pesmi se, objašnjava glumica, „pominju stvarni privatni detalji kao ‘naša tiha ulica’ kroz koju su stvarno prolazili momci koji su pevali jer ona vodi na železničku stanicu”.

„Kao i svaka tatina pesma, duboko je lična, autentična i iskrena”, kaže ona.

Deo iz pesme „ulica Brane Ćosića i suze na vrhu nosića, devetstoosamdeseta” opisuju, dodaje ona, godinu kada je Đorđe Balašević išao u vojsku.

„Sve su to zapisi iz dnevnika ljubavi mojih roditelja i njihovih strepnji za nas u tom trenutku”, kaže Jovana.

„Onaj bolno istiniti deo o ratu i odraslima, koji naude svakoj bajci, bi trebalo da bude važan za svakog čoveka koji živi u ovom nemirnom svetu punom strahova od toga šta smo spremni da uradimo jedni drugima.”

Jovana kaže da i danas, 35 godina kasnije, peva ovu pesmu.

„Sada, nažalost, sa puno razumevanja o njenoj večitosti”, dodaje.

Kada je muzičar preminuo 2021. godine, cela Bosna ga se setila, kaže Sarina Bakić, profesorka sociologije kulture na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu za BBC.

„Upravo je popularna kultura snažan kanal da se pošalje iskonska antiratna poruka i težnja mladih ljudi za mirom i boljim životom, i u bivšoj Jugoslaviji i danas u Ukrajini.

„Danima smo o Balaševiću govorili kao o čoveku koji je pozivao na mir dok se ovde ratovalo”, kaže Bakić.

Sa druge strane granica koje će iscrtati rat na Balkanu, bend KUD Idijoti, pank grupa iz Pule, pamti se kao najviše antiratno orjentisan bend na području Hrvatske tokom raspada Jugoslavije.

U drugoj polovini devedesetih, izdali su, između ostalih, i pesmu J**** ti rat, a reči ove pesme dalje glase „postoji li pesnik veći, koji će ti lepše reći”.

Muzičari tokom tih godina nisu se protivili ratu samo kroz pesme.

Za Gorana Tarlaća, „velika stvar i prst u oko gledaocima državne televizije u večernjem terminu” bio je i trenutak kada je muzičar Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus, prekinuo nastup Bebi Dol na festivalu Beogradsko proleće 1992. godine.

Muzički festival održavao se u Beogradu, dok je trajalo bombardovanje hrvatskih i bosanskih gradova.

„Nećemo da zabavljamo biračko telo. J**** vam mater.”

Rambo je tada bacio mikrofon i demonstrativno otišao sa bine.

U jesen 1991. godine počela je opsada na Dubrovnika, kojom je komandovala nekadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA), a čiji je zadatak do tada bio odbrana granica SFRJ.

Stanovnici Dubrovnika proveli su skoro 240 dana pod opsadom. Najviše rezervista JNA, koji su učestvovali u ovim vojnim akcijama, poticalo je s teritorije Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Antonije Pušić je i pevao protiv rata, a pamti se njegova pesma Karamba, karambita.

Reči su otvoreno antiratne, ali i protiv režima: „Preostaje jedino da ugasiš TV, odmoriš mozak i maneš se od budala, prvo te u rat nateraju i naprave invalida, onda nisu u stanju da kažu ni fala“.

Na listi grupa koji su nekoliko godina kasnije stvarale, a koje su svojim pesmama slale duboku antiratnu poruku, dodaje Tarlać, su i Darkvud dab, Kanda, kodža i Nebojša, Obojeni program, Sanšajn, Blok aut, Dža ili bu.

U talasu medijske zatvorenosti u Srbiji tokom 1990-ih, antiratne pesme ipak su uspevale da dođu do publike, objašnjava Gordi.

„Slično je i s ideološkom borbom protiv kosmopolita, nenarodnog elementa, izroda, rokera i drugih dežurnih neprijatelja nacionalnog fetiša”, kaže on.

„Vlast im nije davala medijski prostor i publicitet, ali u retkim izuzecima ih nisu ni zabranjivali.”

Nacionalistička mašinerija je „tolerisala antiratne poruke”, dodaje Gordi, da bi imali „dokaz o otvorenosti i demokratičnosti”.

„Ipak, radili su sve da određena kultura, kao i određena informacija i određeni stavovi, ostaju samo u centralnim delovima većih gradova, na teritoriji koju nikad nisu kontrolisali”, dodaje Gordi.

Iako su se antiratne pesme slušale najviše u velikim gradovima Srbije i Hrvatske – došle su i do Bosne.

Profesorka FPN-a Sarina Bakić kaže da su „mladi sve više svesni da je mir jedan od najvećih izazova sa kojim se svet suočava”.

„Način na koji kulturni sistem jednog društva preferira antiratne, a ne ratnohuškačke pesme, osposobljava ljude da se odnose prema drugima i drugačijima”, dodaje ona.

Kroz umetnost je, dodaje profesorka, „itekako moguće govoriti o teškim temama i osvešćivanju generacija”.

„Na Balkanu, kroz različite aspekte humora i pesama dajemo ne samo podršku miru već i sebi oduška od ovih teških tema”, objašnjava Bakić.

Vrednost antiratnih pesama na Balkanu je bitna jer su one važne, misli Goran Tarlać, „onoliko koliko i sam rokenrol”.

„Pesme su mogle i uspevale da progovore o životima svojih slušalaca – poniženih, osiromašenih, raseljenih”, kaže on.

Sarina Bakić danas pominje bosansku grupu Dubioza kolektiv.

„To su neki novi mladi muzičari koji pevaju protiv rata, korupcije i podela”, kaže ona.

„Rat je profit, puni kase vladajuće klase, za poslove i pljačke prave alijanse”, reči su pesme Niko nije kriv, koju je Dubioza kolektiv izdala 2010. godine, 15 godina nakon što se rat u Bosni završio.