Srebrenica: Naučnica iz Srbije odlučna da imenuje i poslednju žrtvu

Dobila je poziv da pomogne u imenovanju neidentifikovanih žrtava genocida u Srebrenici iz 1995. godine počinjenog tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Danas, skoro 30 godina posle tih ubistava, čvrsto je rešena da identifikuje i poslednjeg poginulog – zadatak koji se čini još važnijim u jeku srpskog poricanja onoga što se stvarno desilo.

Dragana je u ranim četrdesetim, smirena osoba koja radi sama među kostima u mrtvačnici u Tuzli, na severoistoku Bosne i Hercegovine.

Svaki njen pokret je odmeren i pažljiv.

Ona trenutno radi na sastavljanju slomljene nožne kosti.

Povreda je mogla da nastane kad je žrtva ubijena ili možda datira još iz vremena pre genocida.

Dokazi o tome ko je ubijen, kada i gde polako počinju da poprimaju oblik.

Posle toga će to biti saopšteno porodici.

Od procenjenih 8.000 ubijenih u Srebrenici, otprilike njih 1.000 još čeka na identifikaciju.

„Još hiljadu porodica čeka na telefonski poziv od nas”, kaže ona.

Izvući mrtve iz anonimnosti

U njenom glasu se čuje ozbiljnost, akutna svest o emocionalnom pritisku na porodice koje su provele decenije nadajući se da će čuti neku vest o nestalima.

Pronaći izgubljenog sina, oca, brata ili muža znači izvući mrtve iz anonimnosti u koju su ih gurnule ubice.

„To znači da porodice mogu da održe sahranu”, kaže Dragana.

„Postoje posmrtni ostaci i grob na koji mogu da odu da tuguju.”

Šta se desilo u Srebrenici?

Vazduh u skladištu pomešan je sa ustajalim mirisom koji potiče od ostataka davno umrlih.

Onima među nama koji su prisustvovali genocidu kao novinari, to je poznat, agresivan miris.

On priziva sećanja na masovne grobnice i svirepost na koju su sposobna ljudska bića.

Dragana ostaje usredsređena na zadatak koji ima pred sobom.

Ona mora da bude sigurna da su ostaci od jedne te iste osobe, što je često težak zadatak kad masovne grobnice sadrže stotine kostiju haotično razbacane na jednom mestu.

Kostur izložen na njenom laboratorijskom stolu izvučen je iz dva različita groba.

„Često biste imali slučajeve da su tela zakopana posle ubistva, a potom ponovo otkopana i preseljena na neku drugu lokaciju zato što su se počinioci plašili da će biti otkrivena”, objašnjava ona.

U tom procesu, delovi ostataka bi zaostali na starom mestu.

Dragana i njene kolege iz Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) koriste uzorke krvi žive rodbine da bi pronašli poklapanje DNK sa posmrtnim ostacima.

Uprkos tome, i dalje može da dođe do konfuzije kad je ubijeno nekoliko muških članova iste porodice – svaki sa sličnim DNK.

Tada sve može da zavisi od rođaka koji pokušavaju da identifikuju mrtve preko odeće ili ličnih predmeta pronađenih na telu.

Ovo je posao koji je pukim slučajem postao Draganin.

Rat u Bosni je bio okončan i sastavljani su timovi naučnika da bi pokušali da identifikuju tela iz masovnih grobnica.

„Kolegi je ponuđen jedan od tih poslova, ali je on odlučio da ga ne prihvati. Pitali su mene i ja sam istog dana pristala.”

Sada kada je rešeno 80 odsto slučajeva u Srebrenici, Dragana uglavnom radi sama u mrtvačnici.

Kažem joj kako mi je teško da zamislim kako izgleda raditi toliko dugo i toliko blisko sa dokazima jednog tako strašnog zločina.

„To mi je posao”, odgovara ona, „i to je posao koji zaista želim da isteram do kraja.”

Sa bilo kakvim emocionalnim pritiskom na kraj izlazi kroz fizičku vežbu.

Nekada je to bio tenis, ali je kolega sa kojim je igrala otišao dalje.

Sada trči sama svaki dan.

Vikendima se Dragana vozi preko granice u svoje rodno mesto u Srbiji.

Srpski lider Slobodan Milošević pružao je političku i vojnu podršku liderima Srba u Bosni.

Kad je pitam kako izgleda biti Srpkinja i raditi na masovnom ubistvu muslimana, Dragana odgovora da je ona „antropološkinja, a ne srpska antropološkinja”.

Ali za Draganu očigledno postoji još jedan imperativ.

Na osnovu njenog rada, te kosti mogu da progovore.

Negiranje zločina može da se odbaci.

„Moji prijatelji u Srbiji uvek se iznenade kad čuju šta radim. Uvek me pitaju: ‘Da li je stvarno istina ono što se desilo tamo u Srebrenici, ti zločini?’

„I uvek se iznenade kad im objasnim šta se stvarno desilo. Ne mogu da veruju da su živeli u neznanju poslednjih 25 ili 30 godina.

„To je stvarno veoma tužno, zato što mislim da se mi, kao narod, nismo suočili sa prošlošću na pravi način – da smo mnogo stvari pomeli pod tepih.”

Lideri Srba u Bosni odavno nazivaju genocid mitom.

Kao odgovor na to, Visoki predstavnik – međunarodni zvaničnik kog imenuju Ujedinjene nacije sa zadatkom da osigura da se različite strane pridržavaju mirovnog sporazuma – uveo je 2021. godine zakon o zabrani negiranja genocida.

Zvaničnici Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine, ignorišu taj zakon, što je dovelo do sve otvorenijih srpskih pretnji da će se otcepiti od države oformljene zajedno sa muslimanima i Hrvatima po okončanju rata.

Srbi čine nešto više od 30 odsto stanovništva Bosne i Hercegovine i kontrolišu oko 49 odsto nacionalne teritorije.

Putovati u svet Srba u Bosni znači zaći u univerzum poricanja.

Na verskoj svečanosti nadomak grada Sokoca, video sam kako se prodaju majice sa likom generala Ratka Mladića – komandanta vojske koja je počinila masakr u Srebrenici.

Muškarac koji drži za ruke dva mala sina rekao mi je da su Srbi sada ugrožen narod u Bosni.

Njegova žena kaže kako se plaši da mir neće potrajati.

U obližnjoj crkvi sreo sam se sa generalom, Srbinom iz Bosne, koji je služio 10 godina u zatvoru zbog pomaganja i podržavanja zločina protiv čovečnosti u Srebrenici 1995. godine.

General Vinko Pandurević osuđen je po pravnom principu komandne odgovornosti – zato što nije zaustavio i kaznio zločine koje su počinili njegovi vojnici.

On kaže da u Srebrenici jeste bio masakr, ali odbija da koristi reč genocid, uprkos presudi suda Ujedinjenih nacija – Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju – da ono što se desilo zaista čini najteži međunarodni zločin.

Pitao sam ga da li oseća bilo kakvu ličnu sramotu zbog toga što je osuđen za ratni zločin.

On insistira da nije odgovoran za ta ubistva.

„Da je stvarno bilo tako, naravno da bi osoba osećala izvesnu sramotu… Moj stav je potpuno drugačiji.”

Generalova kazna bila je delom umanjena zato što je otvorio koridor koji je omogućio nekolicini hiljada muslimana da pobegnu.

Što se tiče etikete ratnog zločinca koja će ga pratiti čitav život, on kaže: „Prihvatam njeno postojanje, živim sa njom, ali to nije toliko velika prepreka da ne nađem način da prihvatim i živim svoj život.”

I zaista, on je pronašao novi život kao veoma traženi komentator na srpskim televizijama koji govori o ratu u Ukrajini, a čak je dobio i odlikovanje od šefa generalštaba srpske vojske.

Ali u Tuzli, ljudske posledice onoga što se desi kad ljudi poput generala ne uspeju u dužnosti leže poslagane u belim vrećama na čeličnim policama u mrtvačnici.

Iznad njih se nalaze smeđe papirne kese u kojima su njihova odeća i lične stvari.

Dragana Vučetić će nastaviti da radi na tome da svakom od ovih posmrtnih ostataka bude ukazano dostojanstvo time što će dobiti vlastito ime.