Srbija, religije i vežbanje: Ide li joga pod ruku sa hrišćanstvom i islamom

Ova aktivnost donela joj je „razgibanost i pokretljivost, održala je telesnu težinu tokom trudnoće, naučila korisne tehnike disanja, a mir koji je osećala tokom i posle treninga je jedna od najvećih koristi”, dodaje.

Međutim, Jovana, pravoslavna vernica koja povremeno odlazi u crkvu, gde se i venčala, nije ni slutila da radi nešto pogrešno, makar u očima Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Ta aktivnost „nespojiva je sa pravoslavnim hrišćanstvom i takvo praktikovanje nosi ogroman rizik od gubitka blagodati Božje”, naveli su iz SPC u saopštenju objavljenom 18. januara.

„Ako ste dobar hrišćanin, ukorenjen u svojoj tradiciji, možete na fizičkom planu da vežbate i te vežbe – moje je mišljenje”, poručio je vladika.

Sve istočnjačke veštine, bile one borilačke ili ne, proistekle su iz nekog religijskog konteksta, kaže Milica Bakić Hejden, profesorka američkog Univerziteta u Pitsburgu, za BBC na srpskom.

„Ali, način na koji se one danas u svetu, a pogotovo na Zapadu, upražnjavaju decenijama, u najvećem broju slučajeva nemaju više nikakve veze sa izvornim religijskim kontekstom”, dodaje indološkinja, koja je prethodno predavala i predmet Pravoslavno hrišćanstvo na Odseku za religijske studije pomenutog univerziteta.

Joga jeste praksa koja se vezuje za religije Istočne Azije, prevashodno hinduizma, ali je ona odavno postala deo „društvene, gradske i internet kulture” na Zapadu, pa njen spoj sa hrišćanstvom ili islamom u Srbiji nije „društveni problem”, smatra verski analitičar Vladimir Veljković.

„U ovom slučaju vidim unutarcrkvenu polemiku između episkopa koja se više tiče njihovih međusobnih odnosa i ova rasprava mi deluje malo isforsirano.

„U SPC predstavljaju kao da joga automatski utiče na čoveka bez njegove volje, poput nekakve supstance, što naravno nije tako – neko može da pronađe spoj između joge i religije, da nastavi da ide u crkvu i da paralelno meditira”, objašnjava on za BBC na srpskom.

Iz Joga saveza Srbije nisu želeli da komentarišu stav Srpske pravoslavne crkve.

Mogu li zajedno pravoslavlje i joga?

Poput Jovane Jovanović Marić, i njena sugrađanka Aleksandra Ranković bavi se jogom više od 10 godina, kada joj je, kako kaže, „ustanovljen periartritis levog ramena”.

Ova bolest, koja se naziva i sindromom „bolnog ramena”, reumatski je poremećaj koji zahvata rameni zglob, kao i mišiće i tetive koje se nalaze u okolini zgloba.

Zbog toga je krenula na vežbe koje opisuje kao nešto „između joge i pilatesa sa akcentom na istezanju, koje se usklađuje sa disanjem”.

Fizičko vežbanje je jedini motiv pohađanja časova joge i za njene prijatelje i poznanike koji je upražnjavaju, kaže 51-godišnja novinarka i pravoslavna vernica.

„Znam vrlo malo ljudi koji jogu povezuje sa religijom, mnogo ljudi se time bavi iz zdravstvenih razloga, ali niko od njih nije fanatik i ne razmišlja o promeni vere.

„Ja sam zrela žena i na mene ne može tako lako da se utiče, a pretenciozno je od strane crkve nametati stav da je instruktorima toliko lako da utiču na ljude: kao da smo mi polaznici nepismeni i ne znamo da razlikujemo šta je religijska indoktrinacija, a šta fizička vežba”, dodaje Beograđanka.

Iz SPC se, međutim, pitaju da li je moguće odvojiti duhovni i fizički aspekt joge, jer „sekvence telesnih vežbi u jogi predstavljaju upravo religijske poruke”.

Kao primer navode „čuveni ‘pozdrav Suncu’, klasičan primer politeističke religijske poruke ‘upakovane’ u sekvencu fizičkih vežbi”.

„Postavlja se jedno jednostavno pitanje: zašto najveći broj jogi vežbača odbija da zameni joga vežbe sa alternativnim sistemima telesnih vežbi poput pilatesa, koji po nekim istraživanjima imaju daleko veću učinkovitost na telesno zdravlje?

„Razlog je sasvim jasan – izvođenje vežbi joge je itekako povezano sa duhovnošću, konkretno sa metodama umne meditacije koji su karakteristični za Daleki istok”, navodi se u saopštenju SPC.

Ljubica Naumović, 42-godišnja licencirana instruktorka joge iz Beograda, tvrdnje Srpske pravoslavne crkve opisuje kao „besmislene”.

„Ovakvi napadi idu u talasima, bilo ih je i ranije, a plod su neznanja i srednjovekovnog pristupa stvarima”, smatra.

Naumović dodaje da u dosadašnjoj karijeri nije upoznala nikoga ko je promenio religiju pod uticajem joge.

„Niti se bavimo religijskim pitanjima, niti znam da li je neko od mojih polaznika musliman, pravoslavac ili katolik – jednostavno o tome uopšte i ne pričamo”, kaže instruktorka.

Na jednom njenom času rade se „fizičke vežbe, vežbe disanja i na kraju desetak minuta opuštanja, odnosno skraćene meditacije”, a medicinski je dokazano da takva praksa ima pozitivan uticaj na organizam polaznika, priča ona.

„Vežbe su vrlo praktične, uopšte ne morate da se udubljujete u duhovni aspekt ako ne želite, niti će te ‘strašne’ vežbe uticati na vašu veru i odnos prema crkvi ili religiji”, smatra Ljubica.

Profesorka Bakić Hejden sa Univerziteta u Pitsburgu ističe da praktikovanje istočnjačkih veština i vežbi „teško mogu da odvrate autentičnog vernika, bilo hrišćanina ili muslimana, od njegove religije kao duhovnog jezgra”.

„Ali, ako to jezgro suštinski ne postoji, ako se religija upražnjava samo po inerciji tradicije, onda postoji mogućnost da se pored fizičkih vežbi počnu istraživati i njihovi koreni u religijama unutar kojih su prvobitno nastale”, pojašnjava.

Vladika Grigorije, episkop dizeldorfski i nemački, objavio je na Instagramu 17. januara snimak u kojem objašnjava sopstveno viđenje joge i njene saglasnosti sa hrišćanskim načelima.

„Ja o jogi u duhovnom smislu ne znam ništa”, naveo je na početku obraćanja.

„Jedino što znam i što sam se raspitao kod lekara i fizioterapeuta je to da joga stvarno nudi neke vežbe koje su vrlo korisne za ljudsko telo.

„I ono što sam čuo od ljudi koji su se time bavili na nekom fizičkom nivou, ne i na duhovnom, je da se čovek tu može naučiti strpljenju, jer te vežbe iziskuju dugotrajan rad, strpljenje i trud”, rekao je vladika Grigorije.

Narednog dana reagovali su iz SPC, objavivši saopštenje zbog „nedoumica i medijski plasiranih kontroverzi vezanim za duhovni život i način života hrišćana uopšte”.

„Crkva je u obavezi da svoj stav učini javnim, pritom ga ne namećući nikome.

„Takav je i slučaj sa aktuelnim promocijama kultova dalekoistočnog porekla i raznoraznih gurua i njihovih praksi.

„U takve dalekoistočne prakse spada i joga, u čiju se afirmaciju, nažalost, uključio i jedan srpski pravoslavni episkop”, navode u saopštenju, ali ne pojašnjavaju da li se to odnosi na episkopa Grigorija.

Stav SPC je da joga „nosi ogroman rizik od gubitka blagodati Božje”.

„Posebno naglašavajući da poštuje slobodan izbor svakoga da bira svoj duhovni put, da li će biti pravoslavni hrišćanin ili poštovalac i vernik neke druge vere ili učenja, imamo odgovornost prema svojim vernicima da svedočimo šta su vera i učenje Crkve, a šta je Njenom učenju strano, pa i suprotno”, zaključili su iz SPC.

Joga je skup fizičkih, mentalnih i spiritualnih vežbi nastao u drevnoj Indiji, navodi se na specijalizovanom sajtu Jogapedija.

Prvi ju je formalno definisao Patanđali, indijski filozof i mistik i autor knjige Joga Sutra, koju je napisao oko 400. godine, dodaje se.

Naziv je dobila od reči yuj, koja na sanskritu, svetom indijskom jeziku, znači „ujediniti se”.

Milica Bakić Hejden u knjizi Hinduizam: Mnogo buke oko Tog Jednog navodi da je Patanđali „objedinio ideje koje su postojale o jogi u usmenoj tradiciji i ranim sanskritskim tekstovima, kao i iskustva iz prakse, i sistematizovao ih u jedan od šest klasičnih indijskih filozofskih pravaca ili škola”.

Ipak, od devetog veka u Indiji se beleže tendencije koje počinju naglašavati telo kao medijum za postizanje besmrtnosti, magijskih moći i slično, kaže profesorka.

„Tu se, dakle, o telu govori u sklopu neke religijske prakse koja telu pripisuje određena svojstva i sa kojim se u tom smislu eksperimentiše.

„Tu počinje istorija onoga što danas poznajemo kao hatha joga, o kojoj se i vodi spor – da li je to samo sistem fizičkih vežbi ili deo religije koju danas zovemo hinduizam”, objašnjava ona.

U 15. veku, indijski filozof Svatanarma izdaje knjigu Hatha joga pradipika, koja se prevashodno bazira na položajima tela i tehnikama disanja, a manje na meditaciji i duhovnim aspektima joge.

„Ovaj trend se nastavlja u Indiji i dobija poseban značaj krajem 19. i početkom 20. veka u sklopu transformacije fizičkog obrazovanja u indijskim državnim školama, kada se u inače statične vežbe unosi dinamika kojom se više asana povezuje u celine (kao na primer u vežbi Pozdrav suncu)”, objašnjava profesorka Bakić Hejden.

Taj momenat označava „početak modernizacije joge i njenog uvođenja u sekularni indijski kontekst”, kaže.

Tokom 1920-ih indijski lekari počinju da proučavaju jogu s medicinskog stanovišta, da bi im se desetak godina kasnije pridružili i lekari sa vodećih američkih univerziteta Harvard, Jejl, univerziteti u Kaliforniji i Mičigenu, priča ona.

„Tako je joga ušla u novi kontekst medicinskih i psiholoških istraživanja koji je postao transnacionalan, a 1960-ih godina joga preko raznih gurua, pop kulture i Nju Ejdža postaje globalizovana i u tom smislu šire poznata u svetu”, dodaje.

Katolička crkva nema posebno izdvojen stav prema jogi kao praksi, ali ima prema istočnjačkim načinima meditacija i duhovnih i fizičkih vežbi, kažu iz Ordinarijata Beogradske nadbiskupije za BBC na srpskom.

U dokumentu „Kongregacije za nauk vere – Pismo biskupima Katoličke Crkve o nekim aspektima hrišćanske meditacije”, iz 1989. govori se o istočnim metodama molitve i meditacije.

„Sa trenutnom rasprostranjenošću istočnih metoda meditacije u Hrišćanskom svetu i crkvenim zajednicama, nalazimo se pred naglašenom obnovom pokušaja, koji nije bez opasnosti i slobodan od grešaka, da se integrišu hrišćanska meditacija sa onom koja nije hrišćanska”, navodi se.

U tome „leže moguće zamke” i još postoje „konkretne dileme” oko prakse vežbanja joge u Katoličkoj crkvi, kažu iz Beogradske nadbiskupije u pisanom odgovoru.

„Budući da je praksa nastala pod snažnim uticajem, a mogli bi reći i kao integralni deo prakse budizma, ponekad je teško izdvojiti te elemente, koji se kose sa Hristovom naukom, od elemenata koji su, takođe evidentno prisutni, a korisni su za fizičko dobrostanje osobe”, dodaju.

Unutar ove verske zajednice se oko pitanja odvojivosti duhovnog i fizičkog aspekta joge i dalje „lome koplja”, poručuju iz Nadbiskupije.

„Kad bi bilo moguće to tako lako odvojiti, ne bi ni postojale polemike”, smatraju.

Postoje članovi katoličke zajednice u Srbiji koji upražnjavaju jogu ili su se ranije bavili ovom veštinom kao fizičkim vežbanjem, ali to „nije neki veliki broj i nije bilo ni neke posebne reakcije” Katoličke crkve, ističu.

Iz Islamske zajednice Srbije (IZS) kažu da se ni u muslimanskim verskim knjigama, „koliko im je poznato”, ne spominje joga, ali je ima „u Vedama i Panišadama koje pripadaju veri hinduizma i budizma”.

„Pokušaj takozvane sekularizacije joge sa mogućom namerom da se ‘ugrozi’ monoteizam nije urodio plodom u verski izgrađenim društvima”, navodi Muhamed Jusufspahić, predsednik Vrhovnog sabora IZS, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Dodaje da u njihovoj zajednici „nisu primetili da su muslimani praktikovali ovaj vid meditacije”.

„Ukoliko se negde to i pokaže, smatramo da su ljudi po ovom pitanju prilično neinformisani, obzirom da se na našem području nije dolazilo u dodir sa hinduizmom ili budizmom”, smatra beogradski muftija Muhamed Jusufspahić.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne smatraju da su sve duhovne i filozofske tekovine sa Dalekog istoka u suprotnosti sa hrišćanskim učenjem, makar kada je u pitanju feng šui.

Ovaj kineski metod gradnje i raspoređivanja enterijera donosi sklad sa spiritualnim silama i donosi sreću i zdravlje, opisano je u enciklopediji Britanika.

Feng šui institut „Sandra Drinčić” iz Beograda je tokom prethodne dve godine donirao novac Eparhiji vranjskoj SPC za obnovu svetinja na jugu Srbije, saopšteno je na sajtu Instituta.

U Srbiji se praktikuje i niz veština sa Istoka, koje imaju korene u religijama koje su nastale u ovom delu sveta, prevashodno budizmom i hinduizmom, a najzastupljenije su borilačke veštine.

Analitičar Vladimir Veljković kaže da te veštine dosad nisu dovođene u pitanje zbog suprotnosti sa hrišćanskim i muslimanskim tekovinama, delom i zbog toga što nisu promovisane iz religijskih pobuda.

„Borilačke veštine, kursevi za meditaciju ili opuštanje i joga su deo naše kulture, ali funkcionišu na dobrovoljnoj i individualnoj bazi – nijedna grupa kod nas ne nastupa frontalno promovišući ih, to uglavnom rade pojedinci ili manje grupe koje nisu povezane sa religijom”, dodaje stručnjak.