Srbija i žene: Ksenija Atanasijević – prva žena s titulom doktora nauka, feministkinja, filozofkinja koja je stradala u svim režimima

Doktorirala je sa 28 godina – sad davne 1922. i dve godine kasnije postala prva docentkinja na Filozofskom fakultetu.

„Imala je obećavajuću karijeru međunarodno priznate i poznate filozofkinje i verovatno bi postigla veliku reputaciju i uspeh, da nije na podli način prekinuta još pre Drugog svetskog rata”, kaže za BBC na srpskom Ljiljana Vuletić, autorka knjige „Život i misao Ksenije Atanasijević”.

Filozofkinju, čije je doktorska disertacija o Đordanu Brunu prevedena na francuski, a prikazi objavljeni u međunarodnim časopisima, uvaženi profesori tog vremena optužili su za plagijat u manjim radovima.

Optužbe koje su kasnije i zvanično opovrgnute sprečile su je da akademski napreduje i postane vanredna profesorka.

„To koliko je ova sredina bila mizogina i koliko je patrijarhat bio institucionalizovan, a i dalje jeste, posebno se vidi na primeru Ksenije Atanasijević”, kaže istoričarka Ivana Pantelić za BBC.

Ksenija Atanasijević je rođena 5. februara 1894. godine u uglednoj beogradskoj porodici, ali je rano ostala bez roditelja, pa ju je odgajila maćeha.

Sa književnikom, prevodiocem i po njenim rečima „komunistom prvoborcem” Ilijom Petrovićem, 1919. pokreće časopis Dan, koji se bavio pretežno književnošću.

U Danu je Ksenija objavila nekoliko tekstova, a pored nje objavljivali su i Stanislav Vinaver, Anica Savić Rebac, Ivo Andrić, Jela Spiridonović-Savić, Miloš Crnjanski i mnogi drugi za to vreme avangardni pisci i spisateljice, navodi se u knjizi „Dvadeset žena koje su obeležile 20. vek u Srbiji”.

Atanasijević je bila i jedna od osnivačica Udruženja književnika, osnovanog 1927, a bila je i članica beogradskog PenKluba kao i Kolegijum muzikuma Beogradskog univerziteta.

Dok je studirala filozofiju i klasične jezike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bila je jedna od 12 studentkinja.

Kad je branila doktorsku tezu januara 1922. bila je prva žena na tom mestu u ondašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i zbog toga je privukla i publiku.

„Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali”, pisala je kasnije Ksenija Atanasijević, prenosi Vreme.

U toj petorci Filozofskog fakulteta tog 20. januara 1922. našli su se velikani srpske nauke – njen mentor Branislav Petronijević i filozofi Dragiša Đurić, Nikola Popović, Veselin Čajkanović, kao i matematičar Milutin Milanković.

Tema teze bila je „Brunovo učenje o najmanjem”.

„Neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije.

„Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: `Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?”, navode biografi.

Ovakav početak je nije sprečio da se narednih godina vrlo posvećeno bavi pedagoškim radom, sve dok nisu počela govorkanja.

Intrige i spletke plele su se i o privatnom životu tadašnje docentkinje, sve dok nije napustila fakultet kad joj je već zdravlje bilo ugroženo, navodi Vuletić u tekstu „Ksenija Atanasijević u raljama akademske javnosti i čaršije”.

U međuvremenu njenu doktorsku disertaciju ne samo da su pohvalili brojni domaći i strani naučni časopisi, već je i decenijama bila citirana u enciklopediji Britanika u okviru teksta o Đordanu Brunu.

„Ta procedura uklanjanja nje sa Univerziteta prilično se odužila, trajala je osam godina i ona je bila prinuđena da podnese ostavku.

„Kako je rekla, nije mogla ni fizički ni psihički da izdrži tu vrstu pritiska i da brani jednu katedru sa po dva mača u svakoj ruci”, navodi Vuletić.

Na sve napade je odmah reagovala demantujući ih u novinama.

„Bila je vrlo borbena i hrabra i nije zazirala od autoriteta koji su imali veliku moć.

„Mašinerija intriga se tako zahuktala da se nije zaustavljala sve do momenta dok je nisu isterali sa fakulteta”, ističe Vuletić.

Sa protivnicima se obračunavala i na akademskom nivou – pišući filozofske tekstove o spletkama i tračarenju.

„Ona je po tome jedinstvena u srpskoj filozofiji, jer se bavila tim društvenim fenomenima na filozofskom, naučnom nivou, a svi oni postoje i danas”, dodaje biografkinja.

Atanasijević je i danas bitna i simbolički „baš zbog njene sudbine i naučne karijere koja je prekinuta naglo”, navodi istoričarka.

„Tad su se svi ti veliki muškarci, pa i njen mentor, pobunili i nepravedno i nesonovano je klevetali, da bi se ona posle ogromnih pritisaka povukla”, kaže Ivana Pantelić.

Ksenija Atanasijević je bila sifražetkinja, tražila politička prava za žene, ali istovremeno i pacifistkinja, antifašistkinja.

Odbila je da 1941. potpiše Apel srpskom narodu kojim su ljudi pozvani na odanost okupatorskoj vlasti i protiv komunističkog pokreta, ne želeći da se, kako je rekla, „pridruži hajci na komuniste”, iako nije bila jedna od njih.

„Nisam imala iluzija da su neki od progonjenih moji ideološki protivnici – komunisti.

„Ali oni su i ljudska bića i moji sugrađani i sunarodnici, koje je nacistički okupator progonio kao divlje zveri”, rekla je Atanasijević.

Ove njene reči navode se u knjizi Dvaedeset žena koje su obeležile 20. vek u Srbiji, čija je jedna od autorki Ivana Pantelić.

„To što nije potpisala, a bila je potpuno sama u okupiranom Beogradu, kao i Isidora Sekulić, samo govori o njenoj ispravnosti.

„Njen naučni rad se bazira na poštovanju čoveka, jedna duboko duboko humana ideja i ona je do kraja život ostala tome dosledna – potpuno je živela svoju nauku”, ističe Pantelić.

Ksenija Atanasijević je stradala u svim režimima – i u Kraljevini Jugoslaviji, za vreme Drugog svetskog rata i u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji, ističe Ljiljana Vuletić, takođe filozofkinja.

Zbog kritike nacizma i Hitlerove politike bila je na crnoj listi nacista.

„Tokom Drugog svetskog rata Gestapo ju je hapsio, saslušavao, ali izvukla je živu glavu”, kaže.

U Gestapou su je saslušavali po optužnici za saradnju sa masonima, pomaganje partizanima, kao i zbog činjenice da je držala predavanja u jevrejskoj čitaonici.

Od svih optužbi samo je poslednja bila tačna, navode istoričarke.

Ksenija Atanasijević je bila protivnica i levog, kao i desnog totalitarizma, dodaje Vuletić.

„Kao takva bila je na crnoj listi posleratnih komunističkih vlasti.

„Štaviše bila je u nekoj vrsti izolacije, a čak jedno vreme 1946. i u zatvoru kao osoba označena da je ‘pristalica staroga režima’ što u osnovi nije bilo tačno”, navodi Vuletić.

Vrlo brzo je penzionisana kao bibliotekarka.

Potisnuta je iz javnog života, knjige su joj bile zabranjene, sklonjene iz knjižara i biblioteka.

Ipak, ova pionirka borbe za prava žena nastavila je da se bavi pisanjem i prevođenjem velikih filozofskih dela – prevela je Aristotelov Organon, Platonovog Parmenida, dela Baruha Spinoze, Adlera, a držala je i predavanja na Kolarčevom univerzitetu.

Zbog jedinstvene pojave i biografije bila je tokom celog života pod lupom čaršije, kaže Vuletić.

„Bila je žena vrlo različita od svih, zbilja iskakala, isticala se.

„Ne treba zaboraviti, ne samo kod nas već gledajući kroz istoriju profesija filozofa je muška, a žene koje su se njom bavile su loše prolazile ismevane su, proganjane, pa čak i ubijane”, kaže ona.

Vuletić je pripremila dve knjige tekstova Ksenije Atanasijević, Etika feminizma i Etika hrabrosti, u kojima je pisala protiv nacizma i Hitlerove ideologije.

„O tome se malo znalo i malo govorilo, tek sedamdesetih godina doživela je neku vrstu rehabilitacije.

„Ali ta rehabilitacija je bila prilično mlaka”, dodaje Vuletić.

Knjiga Ljiljane Vuletić o ovoj filozofkinji iz 2005. bila jedna od prvih biografija, a prikupljajući građu za nju krenula je, kaže, od početka.

Ksenija Atanasijević ni danas nema ulicu u Beogradu, a BBC na srpskom nije dobio odgovor od Komisije za imenovanje ulica i spomenika Grada Beograda dokle se stiglo sa inicijativom od pre nekoliko godina da dobije spomenik.

Ima samo tablu na kući u Beogradu u kojoj je živela od 1940. do smrti 1981. godine.

Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a njenu grobnicu kasnije je nasledila neka druga porodica.

Koliko je retko da žena u međuratnom periodu predaje na fakultetima u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji govori i podatak da je 1939. godine na Beogradskom univerzitetu bila samo jedna docentkinja – Smilja Joksić Kostić na Medicinskom fakultetu.

„U Ljubljani i Zagrebu ni nema docentkinja”, napominje Ivana Pantelić.

Istoričarka navodi da su Smilja Joksić Kostić i njen suprug Aleksandar Kostić doktorirali 1921. u Francuskoj i zaposlili se na fakultetu Beogradu.

„Oni imaju identične karijere, oboje predaju, objavljuju naučne radove na francuskom i do 1939. ona je uspela da bude docentkinja, a on je već 1936. dekan fakulteta”, podseća Pantelić na životni put slavnih profesora i roditelja kompozitora Vojislava Vokija Kostića.

„Ksenija Atanasijević je danas veoma savremena, a jedna je među prvima koja se zalagala za poštovanje ljudskih prava kako žena, tako i muškaraca.

„Bila je zagovornica ideje da su sva ljudska bića jednaka i da je ljudska ličnost neprikosnovena i da se mora poštovati bez obzira na različitosti”, kaže Vuletić.

Ocenjuje da je Ksenija Atanasijević jedna od najznačajnijih misliteljki koje je Srbija imala, a istovremeno priznata i u Evropi i Americi.

Autobiografiju, koja se čuva u Univerzitetskoj bibiloteci Svetozar Marković u Beogradu, Ksenija Atanasijević pisala je u trećem licu.

Zaključuje je rečima:

„Više od svega želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje”.