Srbija i voda: Kada prirodno bogatstvo teče na svakom koraku – priča o zaječarskim česmama

Prva voda sa javnih česmi u gradu „piva i Gitarijade”, na istoku Srbije, potekla je krajem 19. veka da bi tokom 20. njihov broj bio više desetina.

„Zaječar je jedini grad u Srbiji koji je za 100 godina imao 100 česama”, govori Miodrag Velojić, doktor geografskih nauka i autor knjige „Zaječarske javne česme”, za BBC na srpskom.

Pored toga što Zaječarce snabdevaju vodom, česme imaju i estetsku funkciju, neretko su i mesto za druženja, a njihovi platoi ponekad posluže i kao protesni, izložbeni i koncertni prostori.

„Šta da ti kažem – sedmica na lotou”, radosno govori Vladimir Bonović za BBC na srpskom, koji celog života stanuje tačno prekoputa jedne od česama, pa je osećaj kao da toči vodu u dvorištu.

I drugi Zaječarci, poput Vladimira, koriste vodu iz javnih česmi za piće, a neki kažu „za sve”.

Neke od najpoznatijih zaječarskih česama su Tackova i Markova česma, na ostrvu – drugačije kod „Goveđe pijace”, česma kod „Zelengore” i kod „Kožare”, Nedeljkova i Đorđevićeva česma.

Zahvalnost što danas svuda po gradu teče sveža i kvalitetna voda, Zaječarci duguju događajima u dalekoj prošlosti.

Na prostoru današnje zaječarske kotline, ulegnuća u tlu omeđenog sa više strana, pre više miliona godina postojalo je jezero – ostatak praistorijskog mora Paratetisa.

Ono je formirano u geološkoj periodi – neogenu, vremenskom razdoblju koje počelo pre oko 23, a završilo se pre nešto više od dva miliona godina.

Tada su, u plitkoj vodenoj sredini, nataložene i serije neogenih sedimenata – slojeva od gline, peščara i drugog materijala i stena.

Voda se sa prostora današnjeg Zaječara povukla u periodu pre devet do četiri miliona godina, posle čega je zavladala kopnena faza koja još traje.

Međutim, kao geološka uspomena na morsko-jezersku fazu zaječarske kotline, ostali su vododrživi „neogeni sedimenti” u kojima se nalaze „vodonosni horizonti”.

I upravo u tim zonama, formirale su se arteske izdani – podzemne vode koje su pod velikim pritiskom i osnova za većinu javnih (arteskih) česama u gradu.

U knjizi „Zaječarske javne česme”, geograf Miodrag Velojić navodi da vodonosnih horizonata ispunjenih vodom ispod Zaječara ima ukupno šest, od kojih se poslednji nalazi na dubini od 398 do 407 metara ispod površine.

Ubrzo po oslobođenju od Turaka i pripajanja Srbiji 1833, Zaječar postaje administrativno sedište, u koje počinju da dolaze brojne zanatlije i trgovci.

Vremenom se varoš širila, pa je trebalo ponuditi nova rešenja u vezi sa snabdevanjem vodom.

„Voda se tada koristila iz kopanih bunara i ona se mešala sa vodom iz jama, pa je krajem 19. veka u Zaječaru bilo je mnogo bolesti zbog neispravne vode za piće – poput trbušnog tifusa”, priča Velojić.

Na ovaj problem su ukazivali i prvi zaječarski lekari Laza Ilić i Dušan Petrović, koji je, dodaje geograf, „ustanovio da ima mnogo dece obolele od trbušnog tifusa i da je gradu potrebna drugačija voda za piće, ne iz postojećih bunara”.

Na njegovo insistiranje nastaju i prvi arteski bunari – nazvani po francuskoj provinciji Artoa gde su prvo kopani, kojima se voda iz arteskih izdani dovela na površinu, kako bi meštani imali vodu za piće.

Oko ovih bušotina, odnosno bunara počinje gradnja česama.

„Prvo se napravi bušotina, a zatim postavi cev, kao kod nafte, i odatle voda curi do površine”, objašnjava Velojić princip kako funkcionišu arteske (arteške) česme, odnosno bunari.

Pored česama sa arteskih izdana, kojih u Zaječaru ima najviše, Velojić je u posebnu grupu izdvojio one nastale kaptiranjem izvora, kao i česme povezane na gradski vodovod.

Najstarija česma u Zaječaru izgrađena je 1895. u centru grada, na „Velikoj pijaci”.

Podignuta je u čast izginulim Zaječarcima u ratovima protiv Turaka 1833. i od 1876. do 1878, kao i Bugara 1885, zbog čega je i nazivana Spomen česmom.

Vodu je isprva dobijala sa brda Kraljevice, odnosno sa česme kralja Aleksandra, što je, kaže Velojić, ujedno i prva forma javnog vodovoda u gradu.

Ovu česmu, nazvanu po kralju Aleksandru Obrenoviću, krajem 19. veka napravili su radnici i vojska zidajući odbrambeni bastion „Istočna tvrđava”.

Na sličan način je kraj bastiona na Koilovovoj čuki, sa druge strane grada, podignuta i česma kraljice Natalije, Aleksandrove majke i supruge kralja Milana Obrenović.

Ove česme su za Zaječar važne jer se mogu smatrati pretečama svih česama iz narednog veka i obe su nastale kaptiranjem izvora – postupkom ograđivanja izvora i hvatanja postojeće vode unutar svojevrsnog rezervoara odakle se voda putem cevi dalje koristi.

Spomen česma na skveru, kako glasi lokalni naziv današnjeg Trga oslobođenja, ubrzo je sa originalnog mesta premeštena nekoliko desetina metara dalje ispred zgrade sadašnjeg Osnovnog suda gde je povezana na arteski bunar.

Tu se zadržala nekoliko decenija da bi je tokom 1960-ih ponovo uklonili i na njeno mesto postavili fontana „Kupanje”, jedan od simbola Zaječara.

U delovima je prebačena iza Narodnog muzeja gde je stajala decenijama, sve dok je početkom 2000-ih od potpunog uništenja i zaborava nije spasio zaječarski kolekcionar i berberin Boban Valović.

„Šetao sam gradom kada me je nazvala kustoskinja muzeja Suzana Antić i rekla: ‘Bobane spasavaj, ti imaš veliko dvorište, sve odlazi na deponiju u (susedno selo) Halovo'”, govori Valović za BBC na srpskom, zavaljen u baštensku stolicu, na nekoliko metara od originalne Spomen česme.

Kaže da je odmah otišao do prijatelja, direktora jednog zaječarskog preduzeća, od koga je pozajmio industrijsko vozilo viljuškar, a potom pozvao šefa lokalne prodavnice nameštaja za kamion.

Kada su čuli o čemu je reč, obojica su pritekla u pomoć.

„Uneli smo prvo drugi deo jer fali jedna ploča i takav kakav jeste, doneli ga ovde, u moje dvorište”, ponosno navodi antikvar.

Povodom 50 godina od oslobođenja Zaječara od fašizma – 1994. na skveru je podignuta replika stare Spomen česme, ali je priključena na gradski vodovod.

Krajem 2019. i ona je izmeštena na nepoznatu lokaciju, a nedaleko od nje postavljena je nova česma, sličnog izgleda, od belog mermera, koja je ponovo povezana na arteski bunar.

Čekanje u redovima za vodu sa gomilom praznih flaša i balona redovna je pojava ispred mnogih zaječarskih česama, pa i tokom vrelih letnjih meseci.

Od ovog pravila nije izuzeta ni česma na ostrvu ili, kako je još zovu, kod „Goveđe pijace”, odakle voda ističe kroz dve lule.

Brišući znoj sa čela, Vladimir Bonović, kaže da su na ovoj česmi uvek bile velike gužve i da mnogi Zaječarci tu vodu „koriste za sve”, pa i za „dečije ojede”.

„Pasulj se od ove vode odmah raspadne, a kuva se i kafa, ali ne prvi dan, već drugi, treći”, dodaje šezdesetdvogodišnjak koji radi kao vozač kamiona u Sloveniji.

Ni on se, ističe, ne libi da natoči više desetina flaša od „litar i po, dva”, pogotovu kada krene na višenedeljni put.

„Piješ je i sa željom i apetitom.”

Nekada je, kaže, na platou oko česme „bilo lepše” i više klupa za sedenje, dok su sada ostale dve, jedna bez naslona.

„Pored je diskoteka i onda noću treba snagu da pokažu – ko će da polomi jaču dasku”, srdito dodaje Bonović.

Ova česma je izgrađena 1928. i dubina prve bušotine bila je 104 metara, a nalazi se na uglu ulica Hajduk Veljkove, Ivana Milutinovića, Save Kovačevića i Cara Dušana.

Sredinom osamdesetih je presušila, pa je, navodi Velojić u njegovoj knjizi, ponovno bušenje obaveljeno 1987, ovog puta na dubini od oko 415 metara, što je ujedno i najdublja izdan odakle Zaječarcima stiže voda na ulicu.

Pojedine javne česme podignute su i kao zadužbine viđenijih i imućnijih međuratnih Zaječaraca, poput Markove česme iz 1934. godine.

Njen zadužbinar je Marko C. Petković, lokalni industrijalac i trgovac, a izgradio ju je pored njegove porodične kuće, današnje Matične biblioteke „Svetozar Marković” u Zaječaru.

„Bile su dve cevi, sa unutrašnje strane za potrebe kuće, a spolja za ljude koji hoće da toče vodu i da piju”, objašnjava njegov praunuk Miloš Petković za BBC na srpskom.

Iako je pradedina kuća pored česme nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, njegova porodica je nastavila da živi u stambenom objektu prekoputa, pa se tako voda sa „dedine česme” uvek pila u njihovom domu.

Miloš Petković, profesionalni golmanski trener koji sa porodicom živi u Švedskoj, kaže da je česma nekada bila redovna stanica pri odlasku i povratku sa treninga.

Ona mu je, kaže, i najviše nedostajala kada je pošao put Skandinavije iz matičnog FK Timoka.

„I sada kada dođem sa porodicom na odmor prvo što uradim je – odem da natočim pradedinu vodu.”

Slika Marka Petkovića skinuta je sa česme posle Drugog svetskog rata, pa su on i njegova majka zatražili od gradske uprave da im dozvole da je vrate na prvobitno mesto.

To se u prisustvu nekoliko desetina građana i crkvenog lica koji je osveštao vodu, dogodilo 2007. godine.

„Baš sam ponosan na njega zato što je bio takav čovek i što je Zaječarcima ostavio tako kvalitetnu vodu”, zaključuje Miloš Petković.

Najveći broj zaječarskih česama između dva svetska rata, podignut je od 1928. do 1936, a jedna od 14 bila je i Jankovićeva.

Česma se nalazi u centru Zaječara i ugrađena je u zid bioskopa „Timok”, a podigao ju je njegov prvi vlasnik Čedomir Janković 1930. godine.

„Pošto je tada radio bioskop – jedna lula je davala vodu za građanstvo, a druga je služila za hlađenje aparature za prikazivanje filmova”, tvrdi doktor geografskih nauka Miodrag Velojić.

Jankovićeva česma je crpila voda iz arteskog bunara koji je podignut nekoliko metara dalje, u dvorištu njihove porodične kuće.

Za razliku od bioskopske zgrade, koja propada, i sale, koja je postala prava mala deponija, voda na jednoj preostaloj luli ove česme i dalje curi, ali često nije za piće.

Ironije li, iznad cevi je postavljena tabla na kojoj, pored toga da je česma zadužbina „sinova Marjana Jankovića”, piše i: „Savremenicima u znaku pažnje, a budućim pokolenjima za primer”.

Zaječarske česme su, pored imena zadužbinara, nazive najčešće dobijale po obližnjim kafanama ili ugostiteljskim objektima, koji su naknadno otvarani.

Tako je i Tackova česma, jedno od omiljenih stecišta alternativne zaječarske omladine i lokalnih navijača, dobila ime po kafani i hotelu koji se nalazio na uglu.

I ona se poput česme na Trgu oslobođenja, prvo snabdevala vodom sa Kraljevice, da bi 1935. ovuda potekla voda iz arteskog bunara.

Oko česme se nalazi mali trg na kome su održavani i protesti, izložbe, nastupi lokalnih repera, a poznata je i kao mesto okupljanja navijača fudbalskog kluba Timok – takozvanih Otrova.

U plavo-bele boje njihovog kluba je i sama česma ofarbana, a godinama se odatle polazilo na utakmice, formiranjem kolone koja je uz pesmu i navijanje koračala ka gradskom stadionu na Kraljevici, nedaleko odatle.

Leti i vikendima, ovaj prostor se neretko pretvarao u pravi kutak za socijalizaciju mladih, gde su se rađala nova poznanstva, pa i nešto više od toga.

„Sećam se da mi je Tackova česma bila mesto sastanka sa prvom ljubavlju”, s nostalgijom se za BBC na srpskom priseća Jelena Stanojević, 34-godišnja Zaječarka, koja trenutno živi i radi u Nišu.

Lepe uspomene je vežu i za periode uoči muzičke rok manifestacije Gitarijada kada su klupice oko česme postajale glavno okupljalište pre odlaska na festival, ali i mesto upoznavanja i sklapanja novih prijateljstava.

Mimo toga, Tackova česma joj je jednom prilikom poslužila i kao skrovište od vremenskih napogoda koje su pogodile Timočku krajinu.

„Spasilo nas je drveće, koje se nalazi kraj česme, nekako smo se šćućurili, smejali i zapravo uživali u letnjoj kiši.

„Bili smo slobodni”, ističe.

Pored Tackove, po kafanama, hotelima i drugim ugostiteljskim objektima, imena nose još i česme kod „Dva brata” i „Zlatne zvezde” – obe presušile, česma kod nekadašnjeg hotela „Luvr”, „Zelengora” i druge.

Da li će Zaječarci i dalje moći nesmetano da utoljuju žeđ na ulici i nose kanistere sa vodom kući, veliko je pitanje na koje će moći da odgovore tek neke naredne generacije.

U Zaječaru je za više od jednog veka izgrađeno oko 100 česama, od kojih trenutno funkconiše tek tridesetak, dok na svakih nekoliko godina poneka presuši.

Ovakav podatak brine geografa Velojića, koji smatra da bi „vodonosni horizonti” koji leže ispod Zaječara mogli u narednim decenijama da nestanu.

Jedno od potencijalnih rešenja mogle bi da budu takozvane „potisne slavine” iz kojih teče voda samo kada ih pritisnete, što bi kod arteskih česama možda bilo malo komplikovanije zbog pritiska koji mora da se oslobodi.

„Poenta je da bogatstvo koje je priroda milionima godina taložila u zaječarskoj kotlini ostane i za buduće generacije, da sačuvamo tu vodu, a ne da nam sa zaječarskih česama u sekundi toliko vode odlazi u nepovrat”, ističe geograf.

Marta 2015. godine kroz lule 39 zaječarskih česama teklo je 270,69 litara vode u minutu, dok je 2001. ukupan proticaj na njih 54 iznosio 444 litara u minutu.

To znači da je početkom milenijuma sa zaječarskih česama za nešto manje od četiri dana isticalo oko 2,5 miliona litara vode, koliko staje u jedan olimpijski bazen.

Ipak, Zaječarci će, po Velojiću, nastaviti da neguju tradiciju „korišćenja sveže vode sa česama koja im je prirodno data” i to će tako ostati.