Srbija i sport: „Oni koji su zdravi, ti su i šampioni” – da li su vrhunski sportisti sinonim za zdravlje

Uz ogradu terena često stoji njegov otac Vladimir Latifić koji ga gleda na treninzima i utakmicama – on želi da Luki sport postane zdrava „životna navika” i način socijalizacije.

Luka tri puta nedeljno ima treninge, a njegov otac smatra da su zdravi u tom uzrastu i ne opterećuje se mogućnošću da mu sin jednog dana postane profesionalac.

Dok mnogi roditelji smatraju da je profesionalni sport zdrava budućnost za njihovu decu, ima i onih koji preispituju takav stav – smrt srpskog košarkaša Stevana Jelovca u 32. godini od moždanog udara pokrenula je nove rasprave o zdravlju vrhunskih sportista.

Bivši bosanskohercegovački košarkaš Mirza Teletović odavno je spoznao kako je biti profesionalac, ali i da vrhunski sportisti nisu nedodirljivi kada je zdravlje u pitanju – u dva navrata mu je dijagnostifikovana plućna embolija, bolest koja izaziva stvaranje krvnih ugrušaka u plućima.

„Kada su mi prvi put saopštili da imam tu bolest, bio je to šok i neverica za mene – kažu za tu bolest da je kao tihi ubica”, kaže za BBC na srpskom Teletović, koji je više od mesec dana trenirao i igrao sa ovim oboljenjem.

Danas sportisti imaju daleko više takmičenja i putovanja nego ranije, pritisak rezultata je sve veći i do njega se „dolazi na uštrb korišćenja ljudskih rezervi”, kaže Vladimir Koprivica, profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.

„Vrhunski sport je već u nekim segmentima došao u fazu gde više ne možemo reći da je zdrav i ne možemo više garantovati da će neko iz vrhunskog sporta izaći kao zdrava osoba”, dodaje ovaj stručnjak za pripremu sportista.

Ipak, Sead Malićević, doktor sportske medicine, ističe da su pojave teških oboljenja i iznenadnih smrti kod sportista u Srbiji jednako učestale kao i nekoliko decenija ranije, a najveći broj sportista strada od bolesti srca i kardiovaskularnih oboljenja.

„Smatram da je u pitanju samo veći protok informacija – dostupni su nam podaci iz medija za Kamerun, Srbiju, Veliku Britaniju, Bosnu i Hercegovinu…

„U našoj zemlji već decenijama imamo stopu od jedno do dvoje sportista koji preminu godišnje”, ističe Malićević za BBC na srpskom.

Srčani napad je najčešći uzrok iznenadne smrti kod aktivnih sportista i događa se kod jednog od 40.000 do 80.000 sportista, navodi se u publikaciji Iznenadna smrt od srca kod sportista objavljenoj na sajtu američkog Nacionalnog centra za biotehnološke informacije.

Kardiovaskularne bolesti su najveća pretnja aktivnim sportistima i zbog toga što se neki delovi krvotoka ne proveravaju redovnim sistematskim pregledima, smatra Sead Malićević.

„Nikada ne možemo znati kako izgledaju krvni sudovi u glavi sportiste, a može tokom napora da dođe do pucanja i eto zla,” pojašnjava ovaj stručnjak.

Zbog toga su, kako kaže, mnogi profesionalni sportski klubovi, poput Fudbalskog kluba Partizan u kojem radi, uveli i ultrazvučni pregled srca najmanje jednom godišnje.

„U savršenom svetu bi ultrazvuk trebalo proširiti na celu aortu – od srca do abdomena, jer na aorti može da se stvori kesasto proširenje koje može da pukne usled napora,” tvrdi on.

Malićević upozorava i da zaražavanje korona virusom ili neka druga druga „banalna infekcija bez ikakvih simptoma” mogu izazvati zapaljenje srčanog mišića i dovesti do miokarditisa.

To se dogodilo Vuku Milojeviću, mladiću koji je na sistematskom pregledu sa klubom saznao da ima početnu fazu miokarditisa, kao i da je bio zaražen korona virusom, iako nije osećao simptome.

Miokarditis je zapaljenje srednjeg sloja srčanog mišića (miokarda) zbog čega srce slabije pumpa krv.

Kada je saznao, strahovao je da su mu zdravlje i karijera ugroženi, priča on.

„Doktori su bili sigurni da je moje stanje posledica korone i zato su bili optimistično, što je i kod mene probudilo optimizam da ću biti dobro,” priseća se Vuk.

Nekoliko godina ranije, Mirza Teletović, bivši bosanskohercegovački košarkaš, takođe je vodio bitku sa kardiovaskularnom bolešću.

U dresu NBA kluba Bruklin Nets on je jedne januarske večeri 2015. godine igrao u Los Anđelesu – osetio je slabost, teško je disao i sa parketa su ga ispratili u svlačionicu.

Kasnije se onesvestio i završio je u bolnici, ali pomislio je da je to nešto trenutno što će ubrzo proći.

Ipak, posle detaljnih analiza utvrđeno je da su mu pluća „puna ugrušaka”, prepričava Teletović za BBC na srpskom.

Dijagnoza je bila plućna embolija – začepljenje jedne ili više grana plućne arterije trombom iz venskog sistema.

„Igrao sam mesec i po ili dva sa plućnom embolijom, a mislio sam da je to samo umor od utakmica i putovanja”, ističe Teletović.

Iako je sistem zdravstvene zaštite sportista u NBA ligi visokom nivou u poređenju sa ostatkom košarkaške planete, iskustva sa ovom bolešću bilo je malo.

„Ni u NBA to nisu očekivali, niko se pre toga nije mnogo osvrtao na nalaze oko krvnih ugrušaka, ali onda se desilo meni i još nekim igračima, kao što je Kris Boš (bivši šampion NBA lige sa Majami Hitom).

„NBA je jako profesionalna organizacija – kroz dva meseca su napravili protokol kroz koji sada igrači moraju da prolaze na sistematskom pregledu,” ističe bivši predsednik Košarkaškog saveza Bosne i Hercegovine.

Dve godine kasnije, Teletović se još jednom suočio sa plućnom embolijom i tada je odlučio da završi profesionalnu karijeru.

Potrebno je razlikovati rizike po zdravlje sportista koji nastaju usled kontakta sa sportskim protivnicima i saigračima, rekvizitima ili podlogom, od stanja koja nastaju na drugačiji način, ističe Sead Malićević.

Prva grupa je posebno izražena u moto i borilačkim sportovima, gde su kontakti česti i intenzivni, ali „ni sportovi koje nazivamo igrama, poput košarke ili fudbala, nisu bezazleni”, objašnjava ovaj stručnjak za sportsku medicinu.

„U tim situacijama možemo samo da se pridržavamo pravila i koristimo zaštitna sredstva, poput kaciga u moto sportovima,” dodaje.

Dok su kod ovakvih povreda uzroci često jasni i sportisti uglavnom osete da nešto sa njihovim telom nije kako treba, postoje rizici koji mogu proći ispod radara.

„Zaštitna sredstva tu ne pomažu, ali postoji preventivno ponašanje kroz redovne i vanredne sportsko-medicinske preglede.

„Ukoliko se pregledi obavljaju kako treba, rizici su svedeni na minimum,” tvrdi Malićević, koji drži nastavu sportske medicine i ishrane sportista u Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu.

Bivši košarkaš srpske reprezentacije i atinskog AEK-a, Stevan Jelovac, doživeo je 14. novembra moždani udar na treningu ove grčke ekipe, prenela je televizija N1.

Nekoliko dana je bio na lečenju u Grčkoj, a onda je prebačen u Srbiju, gde je preminuo 5. decembra u 31. godini.

Klub je povukao njegov dres sa brojem 13, navodi se na sajtu AEK-a.

Aleksandar Krunić, fudbaler Radničkog iz Ratkova, umro je 19. novembra ove godine nakon što je kolabirao na treningu posle srčanog udara u 30. godini, preneo je dnevni list Blic.

Tokom Evropskog prvenstva danski fudbaler Kristijan Eriksen kolabirao je na terenu u 42. minutu meča protiv Finske u Kopenhagenu.

Ostao je bez svesti, ukazana mu je hitna medicinska pomoć dok je ležao na travi, a kasnije je prebačen u bolnicu.

Tamo je utvrđeno da je došlo do zastoja rada srca, operisan je i ugrađen mu je aparat za nesmetani rad srca.

Tužnih vesti bilo je i prošle godine – 7. avgusta umro je Majkl Odžo, nigerijski košarkaš koji je nastupao za Crvenu zvezdu.

Dobroćudni div, kako su ga nazivali navijači tog kluba, preminuo je od infarkta tokom treninga na stadionu Partizana u Beogradu, preneli su tada beogradski mediji.

Redovnim i vanrednim pregledima, pre svega, kaže Sead Malićević.

„Jednom u šest meseci obavlja se pregled svih sistema organa – merenje mase i visine, kičme, stopala, leđa, stanja mišića, ortopedski pregled svih bitnijih zglobova, pregled glave, vrata, vida, sluha, limfnih čvorova, slušanje grudnog koša, abdomena, srca, disanja,” objašnjava ovaj doktor sportske medicine.

„EKG se prvo snima u mirovanju, a onda za sve starije od 12 godina i tokom napora – to je novim zakonom promenjeno u odnosu na ranije,” dodaje.

On dodaje da je za mlađe uzraste u pojedinim sportovima obavezan pregled i tri puta godišnje.

Jedan od redovnih sistematskih pregleda dugo će pamtiti Vuk Milojević, 19-godišnji vaterpolista Crvene zvezde – prošle godine su lekari kod njega otkrili početnu fazu srčanog oboljenja miokarditis.

„Sportskom lekaru je bio sumnjiv EKG nalaz, uputio me je kod specijaliste i daljim ispitivanjima su utvrdili da imam problem koji moramo da pratimo.

„Nije mi bilo prijatno, posebno što je stanje bilo neizvesno i nisam znao da li ću i kada moći da se vratim treninzima”, prepričava Milojević.

Sada se oporavio i bez većih posledica se vratio vaterpolu, ali ističe da se odlazi na dodatne preglede „kada oseti potrebu”.

Pregled se obavlja po istoj proceduri za takmičare koji se bave različitim sportovima, a razlike postoje jedino između dve kategorije sportova – visokog intenziteta, u koje spada većina sportova, i niskog, poput šaha, ističe Sead Malićević.

„Pregledi imaju vrlo striktnu metodologiju, ali pitanje je koliko se te metodologije pridržavaju oni koji pregledaju sportiste”, dodaje glavni doktor fudbalera Partizana.

Jedna karijera koja se gradi u bazenu, a ne na parketu, mogla je biti ugrožena – Vuk Milojević je posle otkrivenog miokarditisa morao na šestomesečnu pauzu tokom koje nije smeo da trenira.

U tom periodu bilo je potrebno „mnogo strpljenja” da kao 18-godišnjak prihvati da neko vreme neće moći da se bavi onim što voli, navodi on.

„Posle višemesečne pauze sam morao postepeno da se vraćam u trening i sada ne osećam posledice, ali sam oprezniji po pitanju zdravlja”, objašnjava Milojević.

Prema njegovim rečima, psihološki pritisak tokom rehabilitacije bio je nešto manji zbog toga što se u tom periodu malo treniralo i sport je svakako bio pauziran zbog pandemije korona virusa.

Posle ispitivanja saznao je i da je asimptomatski preležao korona virus, što je, po mišljenju lekara, verovatno i dovelo do problema sa srcem, dodaje Milojević.

Vladimir Koprivica ima višedecenisjko iskustvo u radu sa sportistima, a kao primer sportiste koji se „dobro i pametno” priprema za takmičenja navodi najboljeg tenisera sveta, Novaka Đokovića.

„Zbog takve pripreme on gotovo nikad nije povređen, dok ostali češće zadobijaju povrede.

„Oni koji su zdravi, ti su i šampioni – te dve stvari idu jedna uz drugu,” smatra ovaj stručnjak za pripremu sportista.

Pandemija korona virusa je onemogućila kontinuitet u radu sportista, mnogi od njih su i bili zaraženi virusom, što je način pripreme dodatno zakomplikovalo, ističe profesor.

„Veliki su napori i skrivene slabosti organizma mogu doći do izražaja – čak i ako ste bili zaraženi korona virusom bez nekih većih simptoma, ne znate kako će telo reagovati.

„Kad me sportisti pitaju za mišljenje, uvek kažem da posle korone krenu postepeno, da prvo samo šetaju nekoliko dana, onda da rade na 60 ili 70 odsto kapaciteta,” priča Koprivica.

Količina novca u profesionalnom sportu raste iz godine u godinu – klubovi zarađuju više, igrači imaju veće prihode, ali i veći broj mečeva i putovanja.

Mnogi kao primer uzimaju srpskog košarkaša Nikolu Jokića koji je od 1. avgusta 2020. godine do 15. juna ove godine odigrao 109 utakmica bez pauze za Denver Nagetse u NBA ligi.

Profesor Vladimir Koprivica ističe da je zbog toga skraćen pripremni period i sportisti su primorani da se samostalno pripremaju tokom perioda u kojem bi trebalo da odmaraju, što može negativno uticati na zdravlje.

„Kapital želi da mu se sportista isplati, a kalendare takmičenja više ne prave vrhunski stručnjaci koji bi vodili računa da broj mečeva i količina odmora budu optimalni.

„Sve to govori o moći kapitala da nadvlada nešto što bi stručnjaci mogli lepo da poslože”, smatra Koprivica.

Ovaj stručnjak, ipak, dodaje da je zdravstvena zaštita sportista na višem nivou nego ranije, ali da vrhunski uslovi u tom smislu često pripadaju samo takmičarima koji se nadmeću u popularnim, atraktivnim i sportovima u kojima dominira novac.

„U sportovima u kojima nema toliko novca i utakmica, uglavnom se zadovoljavaju zdravstvenim minimumom,” dodaje on.

Sportski lekar Sead Malićević ističe da u vrhunskom sportu postoje i pritisci na medicinske timove da se sportisti brže vrate posle povreda, uprkos rizicima.

„U kapitalističkom sportu imate imperativ da učesnici u toj predstavi moraju odigrati svoju ulogu i često se desi da se negira ili prenebregne zdravstveni problem”

„Često se izvrši pritisak i na sportistu, pa se on zbog straha ili nekih ucena plaši da prijavi zdravstveni problem”, kaže ovaj doktor.

U amaterskom sportu ovakvih izazova nema ili su prilično retki, ali je i zdravstvena zaštita na nižem nivou, dodaje on.

„Važno je da sportski klubovi ili pojedinci imaju medicinski tim koji svakodnevno radi i živi sa njima – to je i Srbiji vrlo retko, uglavnom su to neki prijatelji kluba koji ih obilaze jednom nedeljno ili samo sede na klupi tokom utakmica,” ističe Malićević.

Iako će mnogi na pomen sportske povrede prvo pomisliti na uganut zglob ili povredu mišića, poslednjih godina sve se glasnije govori o mentalnom zdravlju u vrhunskom sportu.

Jedna od najvećih zvezda koja je među prvima otvoreno govorila o ovoj vrsti problema bio je Kevin Lav, košarkaš Klivlend Kavalirsa.

On je u novembru 2017. godine doživeo napad panike na utakmici protiv Atlanta Hoksa, zbog kojeg je završio u bolnici, a kasnije je objasnio zbog čega mentalno zdravlje nije manje važno od telesnog.

„Nisam tada čak bio siguran da li je to bilo stvarno. Ali, bilo je – poput slomljene ruke ili uganutog zgloba.

„Od tog dana, skroz se promenio način na koji razmišljam o svom mentalnom zdravlju”, otkrio je on u autorskom tekstu za sajt Plejers tribjun.

Lavu je u februaru ove godine uručena nagrada Morton Ruderman zbog uticaja na razbijanje predrasuda o mentalnim bolestima.

Vladimir Latifić posmatra sina na treningu i kao ocu mu je najvažnije da zadovoljstvo deteta i razvijanje zdravih navika.

Ipak, pored toga što je otac, Vladimir je i lični trener, pa njegovo oko, osim osmeha i zadovoljstva na Lukinom licu, zapaža da mu je sin „motorički dobar i tehnički tanak”.

Uprkos tome, ne želi da opterećuje sina tim detaljima – to bi mu oduzelo vreme za igru i stvorilo pritisak sa kojim deca ne treba da se nose, poručuje on.

„Roditelji imaju velika očekivanja od dece, vrše pritisak na one koji su iole talentovani, a ta deca još uvek nisu formirana – to oštećuje decu za život i pravi suprotan efekat”, zaključuje 31-godišnji Vladimir.

Upravo to ume da bude jedan od glavnih razloga zbog kojih se kod mladih sportista razvijaju psihički i mentalni problemi, upozorava Andrija Gerić, bivši jugoslovenski reprezentativac u odbojci i sportski psiholog.

“Sportisti su često pod velikim pritiskom očekivanja koje im nameću roditelji, treneri, okruženje, a nekada do pojave psihičkih i mentalnih problema može doći iz zbog njihovim ličnih očekivanja,” navodi on za BBC na srpskom.

Ivanu Ergiću, bivši srpski fudbaler, vodio je bitku za mentalno zdravlje dok je živeo u švajcarskom Bazelu i nastupao za istoimeni fudbalski klub – tada je imao 22 godine.

Nekadašnji reprezentativac Srbije i Crne Gore imao je problema sa anksioznošću i depresijom, rekao je tokom gostovanja u podkastu Agelast.

Kako je tada ispričao, odlučio je da potraži pomoć kada nekoliko dana „nije mogao da izađe iz sobe” i tri meseca je proveo na kliničkom lečenju uz podršku psihijatra i uzimanje lekova.

„Pritisak je pogotovo opterećujuć za mlađe – poenta bavljenja sportom je da napraviš rezultat kojim ćeš biti zadovoljan, a ti možeš biti i zadovoljan i nezadovoljan, kakav god rezultat bio.

„Sportisti često procenjuju sebe kao uspešne ili neuspešne samo kroz rezultat, a onda to proširuju na svoj identitet – što nije ispravno,” smatra Gerić.

Simon Bajls, američka gimnastičarka i osvajačica sedam olimpijskih medalja, jedna je od najglasnijih zagovornica očuvanja mentalnog zdravlja sportista.

Ona je odlučila da se povuče iz finalnih takmičenja na Olimpijskim igrama u Tokiju ove godine iz tog razloga i istakla je da treba „zaštite umove sportista baš kao i njihova tela”.

Mnogi sportisti su je podržali posle te odluke, a magazin Tajm proglasio ju je sportistom 2021. godine.

„U sportovima gde vrlo rano kreće profesionalizam, sportisti su dugi niz godina pod stresom i to nije dobro za njihovo mentalno zdravlje – otud imate na svetskom nivou primere poput Simon Bajls,” kaže Andrija Gerić.

„Niko ti na početku ne kaže da ćeš ceo život morati da treniraš i posle karijere da ne bi imao probleme sa zdravljem,” dodaje ovaj psiholog.

Iako je pažnja javnosti uglavnom usmerena na aktivne sportiste, mnogo bivši takmičari su se suočavali sa krizama po okončanju profesionalne karijere.

„U tom trenutku sportista gubi identitet i, ako nije izgradio ili počeo da gradi drugi identitet, dolazi do ogromnog problema koji može da rezultira različitim oblicima depresije i nefunkcionalnošću u porodici i okruženju.

„To je kao kad bi vam neko rekao da ne možete više da radite svoj posao i živite u svojoj kući, nego morate da se preselite i počnete da radite nešto sasvim drugo – to je ogroman stres za sportiste,” objašnjava bivši odbojkaški reprezentativac.

Ukoliko je karijera sportista prinudno okončana povredama, a ne njihovom odlukom, verovatnoća da će ovakvi problemi nastupiti je veća, upozorava Gerić.

To se dogodilo i Mirzi Teletoviću, koji je u septembru 2018. godine rešio da okači patike o klin nakon što je po drugi put vodio bitku sa plućnom embolijom.

Kako kaže, ta odluka mu nije naročito teško pala.

„Kada mi se to drugi put desilo, prihvatio sam da je to poremećaj koji se događa i drugima – javljali su mi se mnogi ljudi, neki su imali i po 15 ili 16 godina, koji su imali isti problem.

„Bio sam na zalasku karijere, igrao sam profesionalno već 18 godina, osvajao titule u Španiji, bio u najjačoj ligi na svetu i prihvatio sam to.

„Imam četvoro zdrave dece i važno je da imaju oca koji je tu za njih, a sve ostalo nije bitno,” zaključio je Teletović.