Sport, muzika i Srbija: Igor Todorović Zgro i njegova Engleska – kada ljubav prema fudbalu (i panku) pretočiš u knjigu

Prvo sport i „najvažnija sporedna stvar na svetu”, drugo supkultura i muzika koja „nije mrtva”, a zajedno sinonimi za obećanu i voljenu zemlju junaka ove priče – Igora Todorovića Zgroa.

„Koliko sam para potrošio na odlaske u Englesku, mogao sam da kupim pristojan stan u Novom Sadu.

„Petnaest viza zalepljeno mi je u pet različitih pasoša, trideset puta sam leteo na Ostrvo i to isključivo zbog fudbala i muzike”, glase prvi redovi Todorovićeve knjige „Moja Engleska” objavljena u septembru ove godine.

Festivali, koncerti, ali prvenstveno utakmice – njih više od 80, bili su jedini razlozi odlaska ovog Novosađanina u London, Blekpul, Birmingem i ostale engleske gradove.

Sve to, ali i kako se zaljubio u Englesku, „bubamaru”, Fudbalski klub Partizan i pank, kako je pratio ostrvski i jugoslovenski fudbal u vreme kada su se prenosi slušali na tranzistorima, kako je tri puta odbijen za vizu i kako se konačno domogao Velike Britanije, opisao je na skoro 300 stranica njegove prve samostalne knjige.

Razgovor o knjizi, muzici, fudbalu i milion drugih tema, u trajanju od oko dva sata, vodili smo u prijatnom ambijentu kafića Crni ovan u centru Novog Sada, dok su nas sa zidova, pa i plafona, nadzirale muzičke majice, ploče, plakati, nalepnice…

Ideja o knjizi o Igorovoj Engleskoj se nije dugo kuvala.

Jednog dana pozvao ga je dugogodišnji prijatelj Dimitrije Banjac, poznatiji kao Đorđe Čvarkov iz humorističke TV serije „Državni posao”, koji je prethodno dao intervju za sportski portal Engleski fudbal i saopštio mu da su „momci sa stranice” izrazili želju da popričaju i sa njim.

Intervju, koji je objavljen marta 2017. godine, pročitao je veliki broj ljubitelja fudbala, a među njima i Strahinja Vujić vlasnik „Jež izdavaštva” koji ga je dve godine kasnije kontaktirao i izneo mu ideju o knjizi.

„Predočio mi je da bi hteo nešto u fazonu tog intervjua, da ja malo proširim i kakav god koncept budem imao – može”, govori za BBC na srpskom Igor Todorović Zgro.

Isprva je, kaže, bio malo sumnjičav jer – koga će da zanima „šta je neko iz Novog Sada proživeo i video na toj i toj utakmici”.

Međutim, razuverili su ga pozitivni komentari na društvenim mrežama „ljudi koji možda nikada neće uspeti da gledaju omiljeni engleski klub uživo”.

„Takođe kod nas niko ništa slično nije napisao, postoje prevodi navijačkih knjiga i Nika Hornbija, ali sve su to pisali ljudi odande”, objašnjava Zgro dok lagano gustira pristigli voćni čaj.

Pošto je pristao, usledio je mukotrpan polugodišnji posao slaganja kockica, potrage i prebiranja po sveskama, svojevrsnim dnevnicima sa fudbalskih, ali i muzičkih događaja.

„Trebalo mi je vremena da povadim sve te crtice, teze, da nađem isečke iz novina jer kao manijak skupljam od malena sve što ima veze sa engleskim fudbalom, pankom i Partizanom.”

Kao dokaz ove tvrdnje izvadio je tri velike sveske pune ulaznica sa fudbalskih mečeva.

Kod kuće je, kaže, ostalih desetak komada na čijim stranicama su popisi koncerata kojima je prisustvovao, kratki izveštaji, mnogobrojne karte i set liste – ukoliko ih je se dokopao i ostalo.

Prvi tiraž knjige je rasprodat, dok je drugo izdanje uveliko u prodaji.

Ljubav prema fudbalu javila se u najranijem detinjstvu i to zahvaljujući dedi.

„Deda me je čuvao kao klinca dok sam živeo kod železničke stanice i sa njim je tema bila samo fudbal – studiramo rezultate, crtamo tabele, prognoziramo šta će biti u sledećem kolu, ko bi mogao da pobedi”, priseća se Novosađanin.

Pored klupskog fudbala, pratio se i reprezentativni.

Tako se na jednom porodičnom rođendanu 1982. godine, umesto za trpezarijskim stolom, proslava odvijala pred malim ekranom na kome je išla utakmica Francuske i Engleske, grupna faza Svetskog prvenstva u Španiji.

„Svi su navijali za Francusku zbog Platinija, Bosisa, Žiresa, a ja kao klinac, terao kontru i jedini tog dana u sobi navijao za Englesku.

„Englezi su pobedili 3:1″, osmehujući se priča Zgro, koji je tada imao osam godina.

Tada se, kaže, nesvesno rodila ljubav prema ovoj reprezentaciji, njihovom fudbalu, ali i samoj zemlji.

Naredno Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. godine, znao je čitav sastav engleske reprezentacije napamet.

U to vreme je često odlazio kod druga iz komšiluka, koji je delio sobu sa starijim bratom koji je, gle čuda, slušao pank.

Na jednoj polovini sobe su visili fudbalski rekviziti, a na drugoj muzički posteri bendova The Clash, Sham 69, The Jam, Blondie, Madness, The Specials i drugih.

„Pusti nam nešto i kaže ‘slušajte ove Engleze, ovo je rasturanje’ i tako sam se u šestom, sedmom osnovne navukao i na pank”, govori Zgro, urednik programa novosadskog Studentskog kulturnog centra (SKC).

Povratka nije bilo – Engleska i njeni kulturni i sportski derivati, zauvek su se uvukli pod kožu.

„Kako sam zaglibio u pank u drugoj polovini osamdesetih, bilo je samo da odem na jednu utakmicu, jedan koncert tamo i ništa više, ali je onda ovde nastao haos, krenuo rat, sankcije, pa sam se zapitao – hoću li se ikad u životu dokopati ostrva?”.

I tih nesrećnih 1990-tih se zaista nije ni dalo.

Potpisivanjem Dejtonskim sporazumom krajem 1995. godine završen je rat u Bosni i Hercegovini, posle čega je, makar nakratko, zavladao mir na Balkanu.

Od nekadašnje Socijalističke Federativne Republike ostala je krnja Savezna Republika Jugoslavija koju su činile Srbija i Crna Gora.

Ukidanje sankcija bila je jedina svetla tačka tada, što je za mladog Igora značilo da će konačno moći da proba da se domogne Ostrva.

Iste godine preko jedne turističke agencije iz Novog Sada aplicirao je za letnju školu engleskog jezika u Londonu.

Igor se tada uveliko dopisivao sa nekoliko porodica u Engleskoj sa kojima je stupio u kontakt preko fanzina – amaterske, niskotiražne novine koje stvaraju fanovi.

„Sa fanzinima sam došao u dodir 1989. preko panka i četvrtog broja Boljeg života koji je radila novosadska matora pankerska ekipa, da bi tek kasnije, putem jednog engleskog muzičkog fanzina, saznao da postoje i fudbalski”, ističe Zgro.

U jednom takvom navijačkom štivu posvećenom londonskom klubu Čelsi – Chelsea Independent, objavljeno je i njegovo pismo i adresa.

Liza, navijačica ekipe sa Stamford bridža, sa kojom je počeo da se dopisuje, predložila mu je da po završetku kursa bude gost njene porodice još desetak dana.

Pripreme su krenule, koferi pakovani, entuzijazam rastao, kad ne lezi vraže, zahtev za vizu – odbijen.

„Agencija je zeznula stvar jer su oni popunjavali formulare, pa su u delu gde se unose podaci o članovima porodice, stavili pogrešne podatke moje rođene sestre”, navodi Zgro jedan od mogućih razloga.

Naredni put je pokušao 1997, a zatim i 1998, kada je i treći put odbijen.

Ta odbijenica ga je, kaže, zabolela možda i više od one tri godine ranije, a njen gorak ukus i dalje pamti.

Njegov omiljeni domaći klub – Partizan – te jeseni je gostovao engleskom Njukaslu u Kupu pobednika kupova, takmičenju koje je posle te sezone i ukinuto.

Klub je obezbedio put za 200 navijača, a samo dvojica nisu dobili vize.

Jedan od njih bio je Zgro.

„Zvali su me iz Beograda i pitali – šta si ti bogu i narodu zgrešio, da pored ovakvih baraba i ljudi sa dosijeima, tebe odbiju, a znamo da nisi incidentan i iz te huliganske priče”, prepričava Zgro ovaj gotovo filmski scenario, žanr – crna komedija.

Da stvar bude gora, nekoliko sati pre nego što mu je javljeno da viza nije odobrena, ispratio je celu njegovu pank družinu za glavni grad Mađarske – Budimpeštu na „Vans Warped” turneju gde su svirali velikani pank i ska zvuka Bad Religion, Lag Wagon, The Specials i drugi.

„Duplo golo – i koncert, i fudbal. I tada sam rekao ne vredi više ni da pokušavam, neće mi dati nikada”.

Posle kiše, obično dođe duga, a Igorova se pojavila leta 2001. godine kada mu je u goste došla Ema, prijateljica iz Birmingema i vlasnica sezonske karte za Aston Vilu.

Sa njom je takođe stupio u kontakt preko Vilinog fanzina, koji je objavio njegov komentar na nedolično ponašanje Save Miloševića prema navijačima, posle poraza od Blekburna.

„Nema gde nismo išli, šta nismo obišli – prijem u Matici srpskoj, muzeji, biblioteke, vinarije u Sremskim Karlovcima, prošpartali uzduž i popreko Beograd.”

Uspeli su, kaže, da odu i na nekoliko utakmica, među kojima je bilo i gostovanje Partizana u Kragujevcu, puno dogodovština.

„Priđe ona policajki i pita – gde može u toalet, a ova prvo ne zna engleski, a drugo kad je skontala šta hoće, samo što joj nije pokazala na livadu jer mokrog čvora nema”, prepričava Zgro jednu u nizu zanimljivosti sa ovog putešestvija.

Pretposlednji dan njene kratke posete Srbiji proveli su u Beogradu, kada joj je najednom pala ideja da skoknu do Ambasade Velike Britanije i upitaju zašto Igorovi zahtevi za vizu uporno bivaju odbijeni.

Pošto su u tom trenutku šetali pored beogradskog SKC-a, popeli su se Resavskom ulicom do zgrade ambasade, javili se portiru i ušli unutra, gde su naišli na jednog službenika.

„Rekla mu je ‘dobar dan, ovo je moj domaćin, mi se dopisujemo već nekoliko godina, pa sam htela da vas pitam šta treba da učinim da mu uzvratim gostoprimstvo.”

Zatačeni radnik ambasade je kazao da je potrebno poslati pozivno pismo i prikupiti ostalu dokumentaciju, te da ne vidi razlog ponovnog odbijanja..

U narednim mesecima usledila je čitava akcija prikupljanja dokumentacije, izrada plana odlaska, definisanje satnice i naposletku predaja papira.

Početkom marta 2002. Zgro je dobio poziv iz britanske ambasade u Beogradu da dođe na razgovor.

Dotadašnja iskustva mu nisu ulivala nikakvu nadu, pa je u zgradu u Resavskoj ušetao gotovo ležerno.

„’Aha, vi ste’ – kaže mi službenik od nekih tridesetak godina koji drži formular.

„Pročitao sam ovde da 2. aprila gledate Everton – Bolton na stadionu Gudison park u Liverpulu, pa vas samo molim, donesite mi slike sa utakmice i srećan Vam put”, priča Zgro, dok mu oči i sada poigravaju od sreće.

Nije mogao da veruje.

Stajao je tako zabezeknuto, da bi mu službenik još jednom ponovio „srećan put” i nastavio dalje.

Teturajući se, izašao je iz zgrade, došao do kuma koji ga je čekao ispred i rekao mu: „Brate, idem!”.

Prva destinacija koju je posetio po dolasku na Ostrvo 26. marta bio je Birmingem – kod drugarice Eme, a prva utakmica – gostovanje Aston Vile Boltonu.

„Znam sve napamet – Aston Vila je vodila, Bolton preokrenuo i pobedio sa 3:2″, govori Zgro.

Atmosferu sa utakmice opisuje kao „mnogo drugačiju” nego na srpskim stadionima.

„Kada vidiš sa koliko žara, sa koliko strasti, sa koliko smisla je sve i ta kultura…”.

U tih dvadesetak dana koliko je bio, pogledao je osam utakmica.

Stigao je i na meč nižerazrednog Bamber Bridža i Altrinhema, nedaleko od Prestona, na zapadu zemlje, gde se uverio da je interesovanje za fudbalom u Engleskoj veliko i u takozvanim „beton ligama”.

„Bilo je nas 1.000 u pabu iz koga se ulazi direktno na tribinu, među njima i navijači, igrači van protokola, ali i gazda kluba sa kojim me je upoznao prijatelj.

„’Svaka ti čast došao si da gledaš Bamber bridž, a ne sediš kući i pritiš Liverpul – Bajer Leverkuzen, četvrtfinale Lige šampiona'”, citira ga Novosađanin.

Sutradan su ga ponovo sreli dok su prolazili pored njegove kuće.

Istrčao je napolje i poklonio mu blatnjav dres sa brojem 16.

„Svaki klub u Engleskoj ima tradiciju, sve se to neguje, čuva.

„Kad odeš u, na primer, Koventri, ti vidiš da su oni po mnogim parametrima, miljama daleko od Zvezde i Partizana zajedno, pre svega u organizacionom smislu i negovanja vlastite prošlosti”, objašnjava Zgro.

Upravo je Koventri uspeo da pogleda pri prvom dolasku i to protiv Milvola.

Pošto je obišao Birmingem i okolna mesta, spustio se u London, na jug grada, gde su ga ugostili Stjuart i njegova tadašnja supruga Rebeka, vatrene navijačice Milvola.

Prvi dan je, ističe, proveo razgledajući stadione.

„Po povratku kući, Stjuart mi kaže: ‘Skloni tu Vest Hemovu kesu, vidim kola njenog kuma ispred, razvaliće me od zezanja ako skapiraju da sam te vodio na njihov stadion'”, prepričava Zgro, gestikulirajući rukama.

U sobi su ih dočekali Rebeka koja ljulja bebu, i dvojica starijih prijatelja – omaleni Rej i dugokosi Roi.

„Ja sedim i pokušavam da pohvatam šta pričaju, potpuno drugi akcenat, gutaju, brzaju, gore su se makar trudili da pričaju sporije i ne koriste sleng…”.

Na jedvite jade Igor uspeva da razazna da Roi govori o prethodnom vikendu i koncertima na severu Engleske i u Škotskoj.

Ispostavilo se da je reč o kultnom engleskom pank sastavu Anti-Nowhere League sa kojima je Londonac išao na mini-turneju.

Međutim, u daljem toku priče, Roi je pomenuo da i on ima bend, a na Igorovo pitanje o kom sastavu se radi, dočekala ga je zapanjujuća informacija.

„Ja čoveče sve vreme za stolom sedim sa Roi Pirsom, pevačem grupe – Last Resort”, uzviknusmo Zgro i ja, gotovo u istovremeno.

Kaže da je usledila tišina, a onda gromoglasni smeh.

„Roi se zagrcnuo i krenuo da me grli, nisu mogli da veruju neko u Srbiji sluša Last Resort, a ja njihov prvi album A Way Of Life – Skinhead Anthems znam napamet”, dodaje.

Rebeka ga je potom provela po kući da vidi njene slike koje vise sa zidova hodnika sa Džo Stramerom iz gupe Kleš (The Clash), Sagsom iz Mednesa (Madness), kao i jednu sa utakmice protiv Notingem Foresta, posle koje su išli na koncert benda Sham 69.

Pošto su videli da pored fudbala, dele i zajedničku ljubav prema panku, Rebeka mu je pokazala i slike koje krase hodnik njihove kuće.

„I onda zapravo skontaš da ona tu vodi glavnu reč”.

Sutradan je Milvol igrao sa Koventrijem u gostima.

Iz Londona je, kaže, pošlo 50 autobusa, ali je on ipak krenuo kolima sa Stjuartom, ćerkom Reja koga je sinoć upoznao i dvojicom njenih drugova, od oko dvadesetak godina, koji imaju zabranu ulaska na stadion.

„Jezivi likovi – ruske kragne, pečati po prstima, izbačeni zlatni lanci i kaputi, našmrkani od sinoć”, govori Zgro, kao da prepričava scenu iz filma Trejnspoting.

Po dolasku u Koventri seli su jedan pab, koji su na poziv odmah napustili kroz zadnja vrata i otišli do centra u drugi lokal gde ih je čekao „mozak operacije” Rej sa ekipom.

On je zapravo bio jedan od vođa navijača, a Zgro ga je opisao kao stalno nasmejanog, brzog čičicu nalik Del Boju iz serije „Mućke”.

Ispred paba je bila policija koja je ubrzo po njihovom dolasku obavestila radnika obezbeđenja na ulazu da je vreme za pokret.

„Jedan iz ekipe je prišao velikom redaru i u džep mu je tutnuo kintu, posle čega je nas 14, 15 odveo na sprat u neku prostoriju da se sklonimo.

„Cilj je bio da ostanemo sami, bez policijske pratnje”.

Kaže da mu u tom trenutku ništa nije bilo jasno, dok mu Stjuart nije rekao da je zbog prozivki Koventrijevih navijača preko interneta, Rej odlučio da im se revanšira uživo.

„Ja pitao ko ide, a on mi kaže ‘nas 14’ – Stjuart sa kojim se dopisujem nekoliko godina, Rej koga znam od sinoć, i još desetak likova koje znam 10 minuta”, govori Zgro.

Prvi kadar ove filmske priče odigrao se u pabu prekoputa.

„Prilazi jedan momak iz Rejeve ekipe didžeju koga je prethodno zamolio da utiša muziku, uzima mikrofon i kaže: ‘Dame i gospodo, Milvol je stigao – da li su tu one kukavice koje su nas prozivale?'”, prepričava Zgro.

Pošto nisu naišli na osobe koje su tražili, nastavili su dalju potragu po obližnjim pabovima.

Dok su prolazili pored Belgrade Theatre – pozorišta u Koventriju koje nosi naziv po glavnog gradu Srbije, začule su se policijske sirene.

Krenula je bežanija po obližnjim podzemnim prolazima, da bi ih na kraju policija opkolila i uhvatila.

„Ruke gore, širi noge, a meni kroz glavu prolazi – je*ote gde sam ja i šta mi ovo treba u životu, dok se Rej i još jedan lik smeju i dobacuju policajki.”

Držali su ih, dodaje, desetak minuta dok nije naišla kolona navijača Milvola iz suprotnog smera, sa kojima su došli do stadiona.

Milvol je tu utakmicu dobio 1:0.

Te sezone su se borili za ulazak u najviši rang takmičenja, ali su izgubili od Birmingema u plej-ofu.

Poraz je doveo do velikih nereda u južnom Londonu, a jedan od prvih uhapšenih bio je pedesetpetogodišnji Rej Everest.

Najstariji huligan, kako su ga mediji nazvali, dobio je pet godina zatvora pošto je „kung-fu potezom udario policijskog konja”.

Dan posle gostovanja u Koventriju, Zgro je otišao na još jednu utakmicu kojoj je prethodio incident.

Igrali su londonski tim Čarlton atletik i Sautempton.

„Ulazimo u pab kod Griniča u 11 prepodne i svi mi izgledaju kao fina dečica naspram ove bagre od sinoć”, osmehujući se govori Zgro.

Međutim, uglađeni Londonci su momentalno pregrupisali kada im je dojavljeno da se je zakazana tuča sa suparničkim navijačima na železničkoj stanici Mejz hil (Maze Hill) i pošli na megdan.

Zgro je posmatrao okršaj dvadesetak metara udaljen od epicentra ludila.

„Naspram ozbiljnih huliganski tuča – vrlo benigno uz par udaraca šakama i isto toliko šuteva, bez težih povreda, razbijenih glava i ostalog”, opisuje Zgro.

Ipak, ovaj sukob nazvan „Bitka kod Mejz hila” (Battle of Maze Hill) predstavlja jedanu od najvećih istraga po pitanju fudbalskog huliganizma u Engleskoj.

Sudski epilog je bio – 17 ljudi je osuđeno na ukupnu kaznu zatvora od 38 godina.

Kako to da ste se kao Novosađanin, pored žive Vojvodine, opredelili za Partizan?

Deda za Partizan, ćale za Partizan, a i oduvek sam imao tu neku kontra varijantu.

Celo obdanište navijalo za Zvezdu ili Vošu, jedini sam u toj grupi bio za Partizan – i gde god si, bio si manjina, pa onda i sa pankom.

U starom kraju, kod železničke stanice, većina je navijala za Partizan, Zvezdu ili Vošu.

Ali kad sam se preselio na Novo naselje 1987, od dvadesetak ljudi iz bliže ekipe, sedmorica ih je navijala za Hajduk iz Splita, a nisu svi bili Hrvati.

Koje biste Partizanove utakmice izdvojili?

Mnogo toga sam pogledao, ali recimo kad sam prvi put otišao u Beograd – sezona 1985/86, prvo kolo protiv Slobode iz Tuzle.

A tu je i naredna sezona i prvo kolo protiv Spartaka iz Subotice pred 35.000 gledalaca.

Tada su u Partizan došli Milko Đurovski, Fadilj Vokri i Srećko Katanec, a ja dete 12 godina.

Dve godine kasnije sam gledao najbolju evropsku utakmicu Partizana protiv Rome – dobio Partizan 4:2.

U septembru mi je bio 100 derbi koji sam gledao – 1:1, na JNA.

Od 1988, 1989. do danas, propustio sam ukupno pet i to dva zbog bojkota, ostalo zbog korone, mada sam jedan pred praznim tribinama i gledao kao akreditovan novinar iz lože na JNA.

Prvi derbi mi je bio u oktobru 1986. kada je Partizan dobio i više detalja sa tog derbija pamtim, nego sa onog koji je odigran jesenas.

Još jedna velika Igorova životna pasija je pank muzika, sa čijim dinamičnim tonovima se takođe upoznao u osnovnoj školi, tokom osamdesetih.

Prvi koncert na koji je otišao održan je u Ekonomskoj školi s jeseni 1988. godine gde su, između ostalih, svirali kragujevački sastav KBO! i novosadski bendovi Fluorel tačkaš, Kapetan Leši i njegov večni favorit – Vrisak generacije.

„Vratio sam se kući prepun utisaka i zapisao ih u svesku. Od tada sam zabeležio svaki koncert na kojem sam bio”, navodi Zgro.

U najlepšem sećanju iz tog perioda, kako kaže, ostala mu je i prva novosadska svirka KUD Idijota, njegovog omiljenog jugoslovenskog benda, u „Atrijumu”.

Školske dane su mu obeležili britanski pank bendovi drugog talasa GBH i Discharge, dok je početkom 1990-ih bio „navučen” na engleske hardkor sastave Heresy i The Stupids – koji je decenijama kasnije uspeo da dovede u rodni grad.

Prvi fanzin na kome je u tom periodu radio bio je Info Zine, da bi se ubrzo potom uključio u rad kultnog novosadskog fanzina Tri drugara, dok danas uređuje Out of The Darkness.

Pored toga bio je član redakcije navijačkih publikacija Kop i Srpski navijač, a pisao je i za brojne fanzine posvećene Partizanu – Daj gol, Mi smo grobari, PFC Historical i druge.

Početkom devedesetih se latio i mikrofona – prvo kratko kao vokal hardkor-grajd sastava Buka za decu, a onda, od 1993, i kao pevač sastava No Speed Limit.

Bend je snimio nekoliko izdanja, a raspao se posle smrti pevača Ljube 2005. godine.

Zgro je 2006. godine objavio prvu knjigu pod nazivom „Novosadska pank verzija” koju je napisao u saradnji sa Savom Savićem, novinarom i jednim od prvih pankera iz Novog Sada.

Pokazaće se da mu je ova knjiga otvorila vrata u svet posla kojim se danas bavi – urednik programa novosadskog SKC-a, koji podrazumeva i organizovanje koncerata.

Sve je počelo 2007. godine kada su ga iz ove institucije kontaktirali kako bi im pomogao da za Dan pobede nad fašizmom – 9. maja, na Trg slobode, dovedu legendarni britanski sastav Peter and the Test Tube Babies, izuzetno voljen u ovom gradu.

„Znao sam za bliskost ekipe iz Beograda, gde su već svirali, i samog pevača Pitera, pa sam pozvao Zorana Đuroskog Đuru, sada tonca bendova Cock Sparrer i Ruts DC, da me poveže sa njima”, priča Zgro.

Taj pionirski koncert, kaže, bio je za njega velika stvar, jer pored toga što se prvi put našao u ulozi organizatora, uspeo je i da upozna i heroje iz detinjstva i shvati da su to „normalni ljudi, a ne nekakve zvezde”.

Naredne godine je ponovo bio uključen u organizaciju istog događaja, samo što je zalogaj bio daleko veći – dovesti veterane i jedan od najpopularnijih pank bendova na svetu The Damned.

Menadžer sastava je isprva tražio da se 50 odsto visokog honorara uplati pred put.

Međutim, cela stvar je visila o koncu jer je kasnio novac od projekta koji je SKC Novog Sada dobio.

„Na kraju sam pozvao druga u Londonu koji je imao kod sebe određenu svotu i znao za čitavu problematiku i uputio ga na menadžera, da se nađe sa njim i da mu uruči novac.

„Posle sat vremena me zove drug i daje mi Engleza koji mi kaže: ‘Sve je u redu, neću sada uzeti novac, vidimo se sutra'”, prepričava Zgro.

Usledile su nove peripetije oko promene lokacije održavanja koncerta, ali su The Damned na kraju odsvirali koncert za pamćenje.

„Kada samo sa njima probili led, od tih, uslovno rečeno, velikih bendova, posle je sve bilo lako”, osmehujući se govori Zgro.

Naredne, 2009. godine, kada je postao urednik programa novosadskog SKC-a, doveo je još jedno zvučno pank ime – The Adicts, koji su zasvirali pred velikim brojem ljudi na Trgu slobode.

Usledile je plodan period organizacije koncerata, kao i To Be Punk festivala, koji traje i danas.

„Meni je svaki dolazak bilo koga drag, od najmanjih bendova koji sviraju pred 50 ljudi, anonimnih, do tih velikih imena”, navodi Zgro.

Ipak, u moru koncerata koje je organizovao, izdvaja nastup velikana britanskog oi zvuka Cock Sparrer, održanom na novosadskom sajmu 2019. u okviru To Be Punk festivala.

Svojevrsna kruna njegovog rada bila je kada mu je dopao šaka magazin „Viva Le Rock” gde mu je, posredno, upućena javna pohvala pevača Kolina MekFaula.

„Ima nekih koncerata koji te jednostavno oduvaju i ne možeš da veruješ da su se desili – jedan od takvih je bio u Novom Sadu, meni jedan od top tri nastupa ikada”, citira ga Zgro.

On takođe radi i kao jedan od menadžera Explosive bine na Egzit festivalu, čije pripreme za narednu godinu lagano teku.

Iako je više od stotinu bendova doveo u Novi Sad, kaže da nikada nije imao neprijatno iskustvo.

„Kada sve utanačiš i dogovoriš na vreme, nema tu neprijatnosti”, zaključuje Zgro.

Usled gustog fudbalskog rasporeda, prilikom prvog Todorovićevog odlaska u Englesku, nije bilo mesta za koncertne avanture.

Međutim, svaki naredni odlazak, bio je prilika da se nadoknadi propušteno, pa je tako već krajem decembra 2002. godine uspeo da pogleda Madness – ska junake iz detinjstva u Birmingemu.

„Deset hiljada ljudi je pevalo sve i jedan tekst od momenta kada se bend pojavio na bini”, priseća se Zgro.

Na najpoznatiji pank festival u Evropi – Rebellion (tada Wasted) u Blekpulu, prvi put je otišao 2006. godine.

Tamo je sreo i čuvenog engleskog fudbalera Sjuarta „Psiha” Pirsa, sa kim se kasnije i upoznao.

„Napokon sam mu prišao 2010. kada smo razmenili par rečenica.

„Rekao mi je da je gledao drugare iz benda Resistance 77, a da posle planira da sluša sastav The Lurkers, omiljeni bend iz detinjstva”, kroz osmeh govori Zgro.

Maratonski razgovor se približio kraju i došao je red da se rastanemo.

Dok mi potpisuje knjigu, kaže da je u njoj samo deo „materijala za špansku seriju” koji ima.

„Neka ideja je da za par godina iz tih ostalih odlazaka izvučem best off, a tu će mi biti potrebno više vremena da stvarno odaberem šta mora da uvrstim.

„Tek sad kreću odlasci na koncerte, Blekpule, upoznavanja sa članovima bendova, dolasci bendova ovamo, silna poznanstva, gomila utakmica”.

U tom nastavku bi trebalo da se nađu i sećanja sa utakmica njegovog omiljenog engleskog kluba – Čelsija, koje u prvoj turi nije stigao da pogleda.

A što se tiče koncerata – zakazivanja uveliko traju, tako da novosadska pank publika, baš kao i ova fudbalska, mogu mirno da spavaju.