Reke, zagađenje, otpad i smeće oko splavova: Kada će Sava i Dunav u Beogradu biti čisti

„Najgore bude tokom kasnog proleća ili ranog leta, kada opadne nivo reke, pa na obali ostane mnogo plastičnih flaša, kesa i koječega”, kaže Milosavljević za BBC na srpskom.

„Zbog toga smo nekoliko puta organizovali treninge tokom kojih smo i čistili obalu – bilo je i do 300 velikih kesa punih otpada”, dodaje.

Ipak, tom i sličnim ekološkim akcijama višegodišnji problem nagomilavanja smeća nije sistemski rešen, ali gradska uprava sada ima novi predlog.

Čišćenje oko plutajućih objekata preuzeće JKP Beogradvode, za šta će naplaćivati taksu od vlasnika splavova, koji su do sada imali obavezu čišćenja nakupljenog smeća.

Pero di Rega, suvlasnik nekoliko splavova u Beogradu, smatra da uvođenje takse ništa ne menja u njegovom poslovanju, jer je i do sada „sve oko čišćenja plaćao iz sopstvenog džepa.”

„Vodim računa i te kako, meni je takođe bitno da to bude čisto – iako ima vlasnika koji se uopšte nisu bavili time – ali da vidimo kolika će sada biti ta taksa.”

Smeće oko splavova pritom nije jedini problem kada je reč o čistoći Save i Dunava u glavnom gradu Srbije – sistem odlaganja i prerade otpadnih voda ne postoji, zbog čega sve fekalije završe u rekama.

„A to nije sve – problem su i divlje deponije iz kojih smeće posle padavina često završi u Savi i Dunavu, kao i razne materije posle pranja saobraćajnica”, navodi Ivana Šekler sa Fakulteta za primenjenu ekologiju.

Ipak, iz Agencije za zaštitu životne sredine, pri Ministarstvu zaštite životne sredine, navode da se situacija u Dunavu i Savi redovno prati.

„I Dunav i Sava imaju veliku apsorpcionu moć – velike su reke, mogu da prime tu količinu otpadnih voda i da na neki način urade samoprečišćavanje”, kaže Ljubiša Denić, načelnik Odeljenja za kontrolu kvaliteta vode, vazduha i sedimenta.

Aljoša Tanasković, biolog iz Gradskog zavoda za javno zdravlje, dodaje da je kvalitet vode obe reke „očekivano bolji na ulazu u Beograd, a lošiji na lokacijama nizvodno”.

„Na osnovu podataka se zaključuje da je Dunav nešto zagađeniji od Save, što je takođe očekivano, jer se na njegovim obalama nalazi veći broj naseljenih mesta, kao i industrijskih i poljoprivrednih kompleksa”, navodi Tanasković.

Marko Stojčić, gradski urbanista, navodi za BBC da grad trenutno sprovodi više paralelnih aktivnosti kako bi simboli Beograda bili čistiji.

„Najvažnije su fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, koje su bliska budućnost, uskoro ćemo krenuti i u čišćenje mulja, a regulišemo i situaciju sa plutajućim objektima”, navodi.

Duboko veruje, kaže, da će Dunav i Sava za „četiri do pet godina” biti znatno čistiji nego danas.

Milosavljević se trčanjem bavi već nekoliko godina.

Uglavnom cilja trke od 10 kilometara ili polumaratone, koji zahtevaju treninge tri do četiri puta nedeljno.

Glavne lokacije za trčanje – Košutnjak, Ada Ciganlija, obala Dunava kod Sportskog centra 25. maj, kao i obala Save kod Brankovog mosta, sa novobeogradske strane.

„Kod 25. maja uglavnom nema smeća, ali zato na Savi…

„Nije to možda sve u Beogradu nastalo, ali kad se reka povuče zaista bude problematično”, ističe Milosavljević, inače direktor Beogradskog trkačkog kluba.

Pokušali su, kaže, više puta da tim povodom kontaktiraju gradske službe, ali nisu imali uspeha, pa su se samoorganizovali i organizovali – ploging.

„To je pojam iz skandinavskih zemalja i predstavlja kombinaciju trčanja i skupljanja smeća”, objašnjava Milosavljević.

Izraz je nastao kombinacijom švedskih glagola plocka upp (pokupiti) i jogga (trčati), a takve akcije poslednjih godina organizovane su širom sveta.

„U poslednjoj velikoj akciji sami smo uredili obalu od Brankovog do Starog železničkog mosta, a gradska čistoća je posle odnela to smeće”, priseća se Milosavljević.

„Bitno je to ne samo zbog trkača, već i zbog dece i svih koji žive u Beogradu”, dodaje.

Ipak, smeće uz obalu Save i Dunava, a posebno oko splavova, godinama svima bode oči.

„Zimi reke nabijaju i voda svašta donese, bude ponekad i mrtvih životinja”, kaže Pero di Rega, suvlasnik nekoliko splavova, među kojima su Lasta i Kućica.

Do sada je na vlasnicima splavova bilo da sve to čiste – u suprotnom su dobijali kazne komunalne milicije i inspekcijskih službi, navodi gradski urbanista Stojčić.

Kazne za to su bile 100.000 dinara, a 150.000 u slučaju postavljanja objekata bez potrebnih odobrenja.

„Nedopustivo je da neko dopusti nagomilavanje kubika otpada oko svog objekata – to je pitanje stava prema svom gradu i reci na kojoj neki profit ostvarujete”, smatra urbanista.

Na pitanje da li su vlasnici splavova zaista redovno čistili smeće, Di Rega kaže da on uvek jeste, ali da sve „zavisi od splava do splava”.

„Kada dođe proleće i reka se malo smiri, angažujemo dva-tri čoveka koji imaju čamce i oni to lagano čiste”, navodi.

„Samo što oni nemaju kranove ili bilo šta slično, već rade ručno i treba im oko nedelju dana da sve očiste.”

Voda tokom leta ponovo nanese smeće, pa ih po potrebi ponovo angažuju, dodaje.

„Bude balvana u vodi, oni mogu da oštete pontone, koji su veoma skupi i čija popravka je veoma skupa, tako da nam je u interesu da očistimo sve”, navodi.

Kada je reč o smeću koje posle povlačenja nivoa voda završi na obali, Di Rega kaže da za to ponekad „časte ljude iz gradskog zelenila, koji to onda pokupe”.

Sve to uskoro bi moglo da se promeni, jer gradske vlasti najavljuju da će JKP Beogradvode specijalnim brodovima skupljati otpad, a za to naplaćivati taksu vlasnicima splavova.

Iz JKP Beogradvode za BBC kratko kažu da se sva pitanja oko toga preusmere gradskoj upravi.

Marko Stojčić, gradski urbanista, navodi da je to jedna od mera koje grad preduzima kako bi Sava i Dunav bili čistiji, ali da „najvažnije pitanje ostaje”.

„A to je naš odnos kao stanovnika Beograda prema Savi i Dunavu”, kaže Stojčić.

„Olako svašta bacamo u reke, što znači da moramo raditi na edukaciji svih ljudi u Beogradu da je nedopustivo i dalje tako zagađivati Savu i Dunav.”

Denić iz Agencije za zaštitu životne sredine, koji za sebe kaže da se već 39 godina bavi zaštitom reka u Srbiji, smatra da za to mora postojati svest naroda.

„Ne smemo u vodotoke bacati ništa što ne bismo bacili ni u naše dvorište”, kaže kratko.

„One su blago Srbije i moramo ih sve zaštiti, ne samo Dunav, kako bismo imali što kvalitetniju vodu”, dodaje.

Međutim, pitanje je šta je veći problem – ono što pluta na površini Save i Dunava ili ono što se u njima nalazi?

Većina plutajućih objekata fekalije izbacuje direktno u reke.

Grad Beograd prošle godine usvojio je Plan postavljanja plutajućih objekata, kojim namerava da reguliše tu oblast, ukazuje Stojčić.

„Tu se prvi put našla napomena da svi plutajući objekti u naredne dve godine moraju da imaju rešen tretman otpadnih voda, a ne da fekalije izbacuju u reku”, navodi on.

„Ili tako što će imati rezervoare, pa da specijalizovana vozila – plutajuća ili kopnena – ispumpavaju otpadne vode, ili bi veći objekti imali mini postrojenja za preradu”, dodaje.

Ali splavovi nisu jedini – najveći broj stanovnika Srbije nema izgrađene sisteme za prečišćavanje otpadnih voda, u čemu Beograd prednjači.

U prestonici Srbije postoji oko 100 kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, tako da u rekama završavaju i sve otpadne i fekalne vode.

„Dve trećine stanovnika je priključeno na kanalizaciju, a trećina ili ima septičke jame ili fekalije ispušta direktno u vodotokove”, objašnjava Ivana Šekler.

Koliko je to ukupno?

Po tome je posebno zloglasna Topčiderska reka, koja put završava u Čukaričkom rukavcu i Savi, nedaleko od Ade Ciganlije.

„Naselja Rušanj i Ripanj većim delom fekalije ispuštaju upravo u nju”, navodi Šekler.

„To je mali vodotok koji ne može – poput Dunava i Save – sam sebe da prečisti”, objašnjava Denić.

„Kada je veći dotok vode, posle kiše ili otapanja snega, onda je zagađenje manje, ali kada su visoke temperature i protok bude manji, onda je zagađenje izraženije”, dodaje.

Upravo je to, dodaje, jedan od razloga zbog kojeg se Beogradom tokom leta širi neprijatan miris.

„U Čukaričkom rukavcu imate sediment koji se godinama tu skupljao i kada nivo vode opadne, a temperatura poraste, onda to počne da se oseća i širi se gradom”, navodi.

Koliko onda sve to utiče na kvalitet vode u Savi i Dunavu?

Iz Agencije za zaštitu životne sredine, koja vrši ispitivanje reka širom Srbije, navode da kvalitet vode Save i Dunava na bazi fizičko-hemijskih parametara spada u prvu i drugu klasu.

Prva klasa znači „odličan”, a druga „dobar” ekološki status.

Ispitivanja na Savi, navode iz Agencije, vrše na dnevnom i mesečnom nivou i to na nekoliko lokacija – Jamena (mesto nedaleko od Šida), Šabac i Ostružnica.

Dunav ispituju na više mesta – Bezdan, Bogojevo, Novi Sad, Zemun, Smederevo, Banatska Palanka, Tekija, Brza Palanka i Radujevac.

„Sava i Dunav su najviše praćene reke u zemlji”, kaže Denić.

„Kada neko ispusti hemikalije u reke, pa dođe do pomora ribe, promene boje vodotoka i hemijskog sastava, mi onda izlazimo na teren, vršimo uzorkovanje, ispitivanje kvaliteta i dostavljamo informacije nadležnim institucijama, a radimo i biološke elemente kvaliteta voda”, objašnjava.

On ukazuje da sve velike reke, poput Save i Dunava, imaju „moć samoprečišćavanja”, zbog čega mogu da ublaže zagađenje nastalo ispuštanjem otpadnih voda.

„Da, imaju, samo što to ne znači da ih treba do beskraja zagađivati ih i uništavati”, ističe Šekler.

Situaciju u Savi i Dunavu na lokalnom nivou prati i Gradski zavod za javno zdravlje, u saradnji sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine Grada Beograda.

„To u praksi znači da se svakog meseca iz Dunava i Save uzmu po tri uzorka vode”, objašnjava biolog Aljoša Tanasković.

„Iz Save jedan uzorak kod Zabrana, mesta nedaleko od Obrenovca i dva na lokalitetu Makiš, a iz Dunava jedan kod Batajnice i dva kod Vinče.”

Prema njihovim podacima, kvalitet vode Save i Dunava tokom 2021. godine kretao se od druge do pete klase.

Treća klasa znači „umereni ekološki status”, četvrta „slab”, a peta „loš” i površinske vode iz te klase ne mogu se koristiti ni u jednu svrhu.

„Parametri kod kojih se najčešće detektuju povišene vrednosti spadaju u mikrobiološku, a ne hemijsku grupu parametara, što je slučaj u 75 odsto uzoraka na Savi i 97 odsto na Dunavu”, navodi Tanasković.

Podaci pokazuju, dodaje, da je kvalitet vode bolji na lokacijama koje su uzvodno od Beograda – Dunav kod Batajnice i Sava kod Obrenovca.

A kako to promeniti?

„Uspostavljanjem sistema prečišćavanja otpadnih voda”, odgovara Ljubiša Denić.

„Na taj način će u Dunav i Savu ulaziti manje neprečišćenih voda, pa će reke biti boljeg kvaliteta”, dodaje.

Međutim, kako kaže, potrebne su „ogromna ulaganja u sisteme za prečišćavanje kako bi se to sredilo”.

Gradski zvaničnici već duže vreme najavljuju izgradnju sistema za prečišćavanje otpadnih voda, među kojima je najveća fabrika u Velikom Selu.

Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, nedavno je izjavio izgradnja te fabrike trebalo da počne u februaru, a koštaće 285 miliona evra.

Time bi, navodi, bilo rešeno 80 od 100 direktnih izliva kanalizacije u reke, kao i problem otpadnih voda za „oko 1,5 miliona ljudi na užem jezgru Beograda”.

Stojčić za BBC navodi da su planovi za izgradnju dve takve fabrike „u zrelijoj fazi”, dok su tri „u fazi pripreme za izradu projekta”.

„Paralelno sa tim treba da rešimo i započeti projekat izgradnje interceptora koji treba da prihvati sve otpadne fekalne vode, kako bi ona stigla do mesta za prečišćavanje…

„Moja slobodna procena je da će za četiri do pet godina pitanje izlivanja fekalija u Savu i Dunav biti rešeno.”

Sve to je, dodaje, trebalo da bude izgrađeno pre više decenija, a sada je „konačno bliska budućnost”.

Šta sve Dunav donese…

Velika količina otpada se skuplja kod hidrocentrale u Đerdapskoj klisuri.

Ljudi koji tamo rade kažu da bi bilo moguće otvoriti mali reciklažni centar koliko se dnevno otpada zadrži na tim rešetkama.

To je sve što je došlo ko zna od gde.

Imaju čak probleme sa ogromnim otpadom, poput školjki automobila, pa moraju da koriste veliku mehanizaciju da bi to očistili.

I to je sve međunarodni problem.

Naš doprinos treba da bude u tome što ćemo otpad adekvatno odlagati i prečišćavati otpadne vode.

Milosavljević nastavlja da trči trasom Brankov most – hotel Jugoslavija na novobeogradskoj strani.

„To mi je već 10 godina sastavni deo života i navika kojom počinjem ili završavam dan na najlepši način”, kaže.

Nada se jedino da neće biti toliko smeća.

Stojčić za to vreme najavljuje nove akcije, poput odmuljavanja rečnih korita.

„Kod Beton hale se, na primer, vidi veliki nanos mulja koji treba očistiti, što je poslednji put rađeno 2008. godine.”

Deo toga će biti urađen ove, a deo naredne godine, dodaje.

„Duboko verujem da ćemo za pet godina uspeti ne samo da sprečimo zagađivanje reka, nego da ćemo imati uređena rečna korita, što će omogućiti bolji tok Save i Dunava.

„Imaćemo prosto sve preduslove da čuvamo i negujemo čiste reke”, kaže gradski urbanista.

Ivana Šekler kaže da je optimista, tako da se nada da će zaista nešto biti urađeno.

Način za to je jednostavan, ističe.

„Ne možemo rešiti zagađenje ako ne rešimo zagađivače, koji su očigledni.

„Ako se to ne desi, sva čišćenja i svo prikupljanje otpada je Sizifov posao… Samo se vrtimo u mestu.”