Ratni zločini i Kosovo: Hladnjača i masovne grobnice u Srbiji, 20 godina kasnije

U njemu su bila sakrivena tela Albanaca ubijenih tokom sukoba na Kosovu.

Tela su ubrzo u tajnosti prebačena u masovnu grobnicu u beogradskom naselju Batajnica, sa ciljem prikrivanja zločina, navodi se u presudi Haškog tribunala.

Slične „izmeštene masovne grobnice”, u kojima je ukupno bilo više od 900 tela, pronađene su i u Petrovom Selu, jezeru Perućac i kamenolomu u selu Rudnica.

Vlada Srbije je 14. jula 2001, pre tačno dvadeset godina, objavila da te grobnice postoje.

Međutim, ni dve decenije kasnije, puna istina je skoro pa nepoznata u srpskoj javnosti i samo retki pričaju o jednom od najmračnijih događaja sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

„Šta prevoziš?”

„Šta god mi daju, ne pitam”, kaže Vlada, glavni lik filma Teret iz 2018. godine.

Vlada je vozač kamiona i dobio je zadatak da misteriozni sadržaj sa Kosova prebaci za Beograd.

Ne vidimo šta je unutra, ali znamo.

Ognjen Glavonić, reditelj filma, kaže za BBC da „zavet ćutanja” o ubistvima i prikrivanju tela Albanaca nije načet, što je „podjednako strašno kao i sam zločin”.

„Tim negovanjem tišine se ti ljudi ponovo ubijaju, zatrpavaju i sklanjaju”, kaže.

Glavonić je o istoj temi snimio i dokumentarni film Dubina 2, što je bio naziv tajne operacije prikrivanja tela.

Ipak, kako kaže, neobično mu je da priča o njegovim filmovima.

„Više bih voleo da ih ljudi pogledaju, oni su mnogo pametniji od svega što imam da kažem…

„Svesno sam odabrao da o tom zločinu pričam jezikom filma”, navodi.

Međutim, to nije tako lako jer njegove „antisrpske filmove”, kako su ih mnogi nazivali, uz dosta pretnji i uvreda, nijedna televizija u Srbiji nije emitovala.

„Oni izgleda misle da ta tema ljudima u Srbiji ili nije zanimljiva ili žele da je skrajnu i sakriju od nežnih i nevinih ušiju”, navodi.

Film nije gledao ni Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije, ali za BBC kaže da hoće.

Odalović navodi da su slučajevi masovnih grobnica „uzbunili Srbiju”, ali da je to nešto sa čime se ona suočila i „odgovorno pristupila istragama i pretragama”.

„Mi nijednog trenutka nismo zaćutali”, kaže Odalović.

„Uvek smo govorili da smo na teritoriji Srbije u izmeštenim grobnicama do sada pronašli 907 tela kosovskih Albanaca”, dodaje.

Kako kaže, na potrazi za nestalima rade svi državni organi Srbije i Komisija je po tom pitanju uvek imala punu podršku.

Međutim, Serbeze Hadžiju, kosovska novinarka koja se bavi ratnim zločinima na području Kosova, kaže da nije učinjeno dovoljno.

Ona smatra da državni organi Srbije „drže ljude u mraku kada je reč o užasnim zločinima koji su se dogodilo na Kosovu”.

Za mnoge zločine niko nije odgovarao ni dve decenije posle rata i ljudi na Kosovu su „frustrirani zato što i dalje nema pravde za žrtve”, ističe.

„Srpsko društvo pod pritiskom politike i državne propagande ne želi da se suoči sa prošlošću, nije spremno za to”, navodi Hadžiju.

Ronilac Živojin Đorđević u aprilu 2001. godine ušao je u Dunav da istraži zbog čega je kamion završio u vodi.

Utvrdio je da da je reč o hladnjači, da u njoj nije bilo vozača, a da je na papučicu za gas postavljen veliki kamen.

Sledeći zadatak je bio izvući kamion iz vode.

„Kada je hladnjača počela da izlazi videlo se da su vrata u donjem desnom uglu slomljena i da vire jedna-dve noge i jedna ruka”, izjavio je Boško Radojković, forenzički tehničar, u dokumentarnom filmu Hladnjača, put mrtvih.

U njemu su bila 83 tela i tri glave.

Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova, prvo je naredio da se tela zakopaju.

Naređenje je logistički bilo teško, te su tela nešto kasnije prebačena u masovnu grobnicu u Batajnici.

U Batajnici je ukupno sahranjeno 729 tela, kaže Odalović

Masovnih grobnica je bilo i u Perućcu (48 tela), Petrovom selu (76) i Rudnici (54), dodaje.

Osim zakopavanja u masovne grobnice, postoje i dokazi u spaljivanju leševa kosovskih Albanaca, navodi se na portalu Rat u Srbiji – desilo se.

Đorđević je kasnije je pred Haškim tribunalom osuđen na 27 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kao i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Osuđen je i za prebacivanje leševa sa Kosova u Srbiju.

Kazna mu je 2014. smanjena na 18 godina i trenutno je služi u zatvoru u Nemačkoj.

Vlajko Stojiljković, ministar policije i njegov nadređeni, ubio se 2002. godine pošto je Srbija usvojila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom.

On je, prema optužnici, navodno bio zadužen za operaciju prebacivanja tela, piše BIRN.

Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Socijalističke Republike Jugoslavije (SRJ), umro je 2006. godine u Hagu, tokom suđenja za genocid i ratne zločine počinjene, između ostalog, i na Kosovu.

Za zločine na Kosovu su u Hagu osuđeni i Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Sreten Lukić, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević.

Šainović je bio potpredsednik Savezne Vlade SRJ, Ojdanić načelnik Generalštaba, Lazarević komandant Prištinskog korpusa, Nebojša Pavković general Treće armije SRJ, a Lukić načelnik MUP-a za Kosovo i Metohiju.

Potraga za nestalima jedna je od najvažnijih tema dijaloga Beograda i Prištine – koji je u poslednje vreme na veoma klimavim nogama.

Trenutno se 1.639 ljudi vodi kao nestalo na Kosovu, kaže Odalović.

Rešeno je 1.600 slučajeva, među kojima je bilo oko 300 Srba i nealbanaca, dodaje.

„Prištinskoj strani smo dali mnoge informacije na osnovu kojih su rađene ekshumacije i pronađeni su ostaci (tela) mnogih Albanaca”, ističe Odalović.

Krajem prošle godine je u severnom delu Kosovske Mitrovice pronađeno nekoliko tela, kaže.

„Dakle, nemamo nijedan razlog da takve informacije ne delimo i držimo za sebe – postupićemo po svakoj informaciji, nijedan predmet nećemo ignorisati”, navodi on.

Međutim, kako kaže, izmeštene grobnice jesu nešto što „opterećuje čitav proces”.

Hadžiju ipak smatra da Srbija po tom pitanju nije učinila dovoljno.

Tu je, dodaje, i više od 500 Srba koji su nestali na Kosovu.

„Uskoro će liderima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) biti suđeno za zločine tokom i posle rata, suočićemo se sa prošlošću”, navodi ona.

Među optuženima pred Specijalnim sudom za zločine počinjene tokom sukoba na Kosovu su i Hašim Tači, bivši predsednik Kosova, kao i Kadri Veselji, nekadašnji predsednik kosovske skupštine.

„Nadam se da će biti pravde i za kidnapovane i ubijene Srbe”, dodaje.

Aljbin Kurti, kosovski premijer, nedavno je zatražio ostavku Odalovića, koji je u vreme sukoba bio načelnik Kosovskog okruga.

Odalović kaže da je bio „zatečen” zahtevom.

Ostavku je odbio.

„Na Kosovu sam rođen, tamo sam proveo životni i radni vek, delio sam sudbinu svih Srba i Albanaca i mogu svakoga da pogledam u oči”, kaže Odalović.

Vreme prolazi, a porodice nestalih se još nadaju da će videti najbliže, kojih već dugo nema.

Odalović kaže da odnosi Beograda i Prištine mogu da se značajno poboljšaju ukoliko se bude postupalo po zahtevima i jedne i druge strane.

Međutim, kako kaže, Priština „uporno odbija i ignoriše zahteve iz Beograda”, iako su im predati svi dokazi, dokumenti, izjave i snimci.

„U mrtvačnici u Prištini imamo 354 tela i delova tela za koje ne znamo kome pripadaju”, navodi.

Odalović upućuje „još jedan apel Prištini da pozove strane eksperte kako bismo porodicama dali odgovore na pitanja čija su to tela.”

„Ona nisu u Beogradu, nego u Prištini”, kaže.

Hadžiju ocenjuje da su politički lideri Kosova i Srbije u poslednjih 20 godina učinili veoma malo kada je reč o pomirenju.

„Oni zapravo podstiču podelu i mržnju”, navodi.

Ipak, misli da bi nove generacije mogle da donesu promenu, iako nije lako da se društvo suoči sa „gorkom prošlošću”.

„Srbija se i dalje ne bavi time i ne pokušava da procesira ratne zločince, a dok ne bude pravde ne verujem ni da će biti bolje u budućnosti.

„To je veliki teret za novu generaciju, ali verujem da će oni moći da promene narativ i da će ići ka pomirenju i miru”, kaže Hadžiju.

O preuzimanju odgovornosti i međugeneracijskom odnosu govori i film Teret.

„Ideja je bila da generacija koja je učestvovala u zločinima, na kraju nije imala dovoljno ljudskosti da kaže ‘da, odgovorni smo, to je to, mi smo krivi'”, kaže Glavonić.

Umesto toga se, kaže, nastavilo sa drugačijim pristupom.

„Ta generacija nije ostavila samo ratove, nego i ćutnju i najteže je naći jezik kako da progovoriš o tome”, kaže.

Ljudi koji danas govore o tome jesu manjina, smatra, ali i ističe da „svaki glas koji se pusti o tome trasira neke staze za nove naraštaje”.

„Ja sam za to izabrao film i nekako se nadaš da će to kroz tu džunglu doći do nekoga, makar jedne osobe i da svaki taj korak vodi ka nastavku staze.

„Prave se staze koje polako postaju vidljive”, zaključuje.

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.