Putovanja, muzika i Ginis: Nišlija koji već pola veka autostopom odlazi na koncerte

Ovim rečima, šezdesetosmogodišnji Nišlija Dragan Aranđelović Arči započinje knjigu Kako sam autostopom stigao do Ginisa, zbirku priča o odlasku na koncerte nekih od najvećih rok muzičara, i to samo uz pomoć podignutog palca.

U osamnaest priča, koliko se nalazi u prvom izdanju ove knjige, Arči je sakupio neke od njegovih najzanimljivijih avantura sa (auto)puteva bivše Jugoslavije, Evrope i Amerike, kao i sa koncerata kultnih muzičara poput Nila Janga, Boba Dilana, Brusa Springstina, Keta Stivensa, Stinga, Santane, bendova Rolingstons, Jes, Menik Strit Pričers.

Zapravo, teško je nabrojati sve izvođače koje Arči pominje u knjizi.

Ako se setite nekog rok koncerta, od početka sedamdestih pa do danas, održanog u Jugoslaviji ili u nekom od većih evropskih gradova, velika verovatnoća je da je i Arči bio u publici.

A ako je bio, gotovo sigurno je do tamo došao autostopom.

„U kolekciji imam između 250 i 270 karata sa raznih koncerata.

„Ako računam i one ozbiljnije domaće koncerte na koje sam ušao bez karte, cifra sigurno prelazi 400″, kaže Arči za BBC.

Tvrdi da je rođen pod srećnom zvezdom, barem što se autostopa tiče.

Dokaz za to je što za pedeset godina, koliko iznosi njegov stoperski staž, nijednom nije zakasnio niti propustio koncert.

„Nijedan jedini put. Dva puta sam čekao malo duže, ali prosečno vreme zaustavljanja vozila mi je oko petnaest minuta.”

Kako sam navodi u uvodu knjige, dugo nije imao nameru da piše o autostopu.

Za njega je to bila uobičajena stvar, hobi koji su on i njegovi prijatelji praktikovali ili prosto način na koji su, dugi niz godina, živeli.

Međutim, posle gostovanja na tribini koju su organizovali Mladi ambasadori iz Niša – na koju je pozvan da govori upravo o iskustvu stopiranja – i izuzetno pozitivnih reakcija publike, shvatio je da je filozofija autostopa za mnoge velika nepoznanica.

A mnogi prijatelji počeli su da ga ubeđuju da priče sa tih putovanja zaslužuju da budu sačuvane u pisanoj formi.

Kada je nastupila pandemija korona virusa, Arči više nije imao izgovora.

Došlo je vreme da se sedne pred tastaturu i napiše priče sa asfalta i prenese utiske sa koncerata.

Na nešto više od dvesta strana stalo je pedeset godina stopiranja, praktičnih saveta za one koji se odluče na ovakav vid putovanja, priča o strašnom susretu sa kombajnom, izgubljenim torbama i Ginisovom rekordu.

A sve te priče imaju za cilj da što bolje predstave Arčijevu filozofiju autostopa.

Gotovo svaka priča počinje na poznatoj Komrenskoj raskrsnici u Nišu, mesta na kome bi Arči, tradicionalno, liznuo palac za sreću, podigao ga visoko i čekao da ga neko pokupi.

Objašnjava da je počeo da stopira inspirisan hipi kulturom s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka.

„Mi smo pokušavali da kopiramo hipike, a autostop je bio način putovanja hipika”, kaže Arči.

„To smo viđali u filmovima poput Goli u sedlu (Easy Rider) i u romanima Džeka Keruaka i sličnih pisaca koji su se bavili tom tematikom.

„Tako smo shvatili da čovek može vrlo lako da se prebaci od tačke A do tačke B, a da pritom upozna masu ljudi i lepo se provede.”

Glavna fora je u „osećaju”, objašnjava.

„U osećaju slobode koji čovek u tom trenutku ima – kada izađe na put i podigne palac.

„Zatim, taj huk vozila koja prolaze pored tebe, miris benzina i asfalta, i povetarac, bilo od vetra ili od kamiona koji prođe pored vas.”

Međutim, kako kaže, autostop mnogim mladima u Jugoslaviji sedamdesetih nije bio privlačan samo zbog hipi kulture koja je dolazila sa drugog kontinenta, već je postojao još jedan faktor.

„To je bilo vezano i za materijalna sredstva.”

Prosto, otići do Italija ili Holandije, vozom, autobusom ili drugim, zvaničnim, prevozom nije bilo tako lako.

„Nije da se nije imalo para, ali da ja pomenem tada mojim roditeljima ‘Hej, hajde da mi date pare da idem u Holandiju’, nije bilo šanse”, kaže Arči.

Ali činjenica da Arči i dan-danas stopira, iako mu novca za gorivo ili karte ne nedostaje, dokazuje da finansijski faktor nije presudan kada je u pitanju autostop.

Uostalom, ili se primite na tu filozofiju ili ne.

Prosto je.

„Samo onaj koji nikada nije putovao autostopom ne može da shvati tu filozofiju. Ako vas služi sreća – idete, putujete. Ako ne – ništa, čekate drugu priliku.”

Iako to zvuči kao preveliki rizik, Arči nas uverava da „uvek neko mora da stane”.

Iako su neki motivi u knjizi stalno prisutni, poput Arčijeve brade ili crvenog ranca na leđima, na početku ga vidimo kao mladog čoveka, koji, iako širokih vidika, možda nema puno znanja i iskustva.

Kako okrećemo stranice, upoznajemo sve svestraniju i obrazovaniju osobu, ali i sve iskusnijeg autostopera.

U knjizi detaljno opisuje trenutak kada je shvatio da mora da nauči engleski jezik.

Posle koncerta Keta Stivensa, jednog od njegovih idola, u Ljubljani 1976. godine, Arči je sedeo u holu hotela Lav.

Kako i zašto je tamo dospeo je potpuno druga, i zanimljiva, priča, ali u jednom trenutku se na fotelji pored njega stvorio niko drugi do Ket Stivens.

Posle potpisivanja postera i kratkog razgovora na nespretnom engleskom, pojavila se i Stivensonova tadašnja devojka Peti D’Arbanvil.

Peti je pitala Arčija da li želi fotografiju sa Stivensom, što je on odbio, jer nije razumeo pitanje.

Kada je, posle nekog vremena, shvatio kakvu grešku je napravio, rešio je da nauči engleski po svaku cenu, svestan da će mu trebati u ovakvim situacijama, a naročito na autostopu.

„Nisu svi koji primaju autostopere poznavaoci svetskih jezika”, ističe Arči

Engleski je vremenom naučio, najviše preko muzike i filmova, ali je usput učio i praktični autostoperski jezik.

„Nemački sam znao iz škole, ali sam se trudio da na francuskom, italijanskom, holandskom i drugim jezicima naučim osnovne fraze vezane za autostop ‘dokle idete’, ‘gde možete da me ostavite’ i slično”.

Za sebe ne može da kaže da je poliglota, ali svakako poseduje „funkcionalno znanje jezika za putovanje autostopom”.

Ko je Dragan Aranđelović Arči?

Arči ima 68 godina, živi u Nišu, a ove godine obeležava pola veka otkako putuje autostopom.

Bio je vlasnik kultne niške muzičke prodavnice Hepi Haus.

Njegove reportaže sa koncerata objavljivane su u listovima Danas i Grafit, a radio je i kao novinar brojnih niških radio i TV stanica.

Za album grupe Jes Close to The Edge daje desnu, a za Jangov Harvest levu ruku.

U školi u Pirotu je naučio da pravi kačkavalj, dok danas pravi džem, kombinaciju smokve i šljive.

Ne odustaje od autostopa, a ni od vožnje bicikla.

Godina je 1982. i Arči se sa kumom Zokom uputio na koncert Stounsa u Beču.

Samo što su izašli na Komrensku raskrsnicu, zaustavio se srebrni mercedes.

Kada su rekli vozaču da idu na koncert u Beč, odgovorio im je da upadaju i da će ih odbaciti do odredišta.

Idealan scenario, pomislio bi verovatno svako. Ali Arčiju nešto nije dalo mira.

Izašli su kod Slavonskog Broda i tu ustopirali drugo vozilo.

Nikakav problem nije bio sa prvim vozačem.

Bio je dosta ljubazan, čak im je i dozvolio da voze mercedes, ali Arči tvrdi da je bilo „previše dosadno”.

„Ako vas neko primi i vozi vas od Niša do Beča, to je isto kao da ste seli u voz ili autobus, samo je ovo džabe”, objašnjava njegove razloge.

„Imate nekoliko sati vožnje i priče sa jednom osobom, a to nije ništa posebno.

„Štos je u tome da uživate, upoznajete ljude, običaje.”

Dodaje da je, u godinama koje su usledile, imao i dosta dugačkih vožnji ali da bi, kada se tako osećao, „prekidao vožnje i nastavljao sa nekim drugim”.

Bez toga je, očigledno, dosadno.

Uzevši u obzir naziv knjige, neko bi pomislio da je Arči, odlaskom na koncerte autostopom, uspeo da obori Ginisov rekord u toj oblasti.

Iako to, nažalost, nije slučaj, ovaj Nišlija je ipak postao deo jednog zanimljivog rekorda.

Kada su se vraćali iz jedne, doduše bezuspešne, potrage za muzičkom linijom u Holandiji 1984, Arči i njegov kum Tane – u knjizi se pojavljuje više kumova – ustopirali su, ispostaviće se, krajnje zanimljivog vozača teget pasata.

Vozač je bio Diter Veš, Nemac koji se nameračio da postigne Ginisov rekord po broju primljenih autostopera.

Kaže da mu prvo nisu verovali kada je rekao koji rekord pokušava da obori.

Međutim, Diter im je samo rekao da otvore kasetu ispred suvozačevog sedišta i pogledaju u prepune rokovnike sa spiskom imena.

Arči i Tane su mu bili 6235. i 6236. autostoperi koje je povezao.

Obojica su se upisali u rokovnik uz ostavljanje prikladnih suvenira i kontakta, za slučaj da Ditera put nekada odvede u Niš.

„Mislim da je bila sudbina da baš nas dvojica ustopiramo Ditera Veša”, kaže Arči.

U tom trenutku, on je već imao 13 godina autostoperskog staža, i dodaje da je „redno bilo da se tako nešto veliko desi”.

„Sve vožnje pre toga su bile, uglavnom, obične vožnje, vozili su me obični ljudi.

„Ali kada je došlo do toga da me vozi čovek koji se trudio da postigne takav rekord, to je za mene bilo frapantno.”

Ginisov rekorder i Arči su se umalo sreli ponovo, i to ove godine.

„Hteli smo da ga dovedemo na promociju knjige, jer je naziv vezan za njega”, kaže i dodaje da je saznao da Veš i dalje skuplja stopere, iako je uspeo da obori rekord.

„Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda, ali ima za cilj da dođe do određene cifre koja njemu nešto znači. Malo više od deset hiljada.”

Arčijev izdavač je od Gete instituta dobio odgovor da bi „gospodin Diter najverovatnije došao i da nije nikakav problem da on dođe u Srbiju, ali da će ga, po pravilu, čekati dvonedeljna izolacija po povratku u Nemačku”.

„Tako da smo zasad odustali od toga, da ne maltretiramo čoveka”, kaže Arči, ali dodaje da, ukoliko epidemiološka situacija bude povoljnija sledeće godine, ponovo pokušati da ugosti Ditera Veša.

Za pola veka autostopa, Arči tvrdi da nije imao nijedno negativno iskustvo.

„Nikada nije bilo incidentnih situacija, saobraćajki, ma ni da smo se očešali o nekoga.”

Međutim, kada su njegov kum, pisac i pesnik Zvonko Karanović, i on išli na koncert Stinga u Veroni 1988. godine, jedna, naizgled obična, dremka na otvorenom, mogla je da se završi fatalno.

Negde između Padove i Verone, rešili su da prespavaju na travi, pošto se već smrkavalo, pa da ujutru rano nastave put.

„Vrlo brzo smo našli lepo polje sa bujnom travom nedaleko od puta, razvili vreće i sa pogledom u zvezdano nebo razmišljali o gladijatorskim borbama u areni koja je bila na neka tri sata hoda”, piše Arči.

Međutim, umesto cvrkuta ptica ili bilo kojih drugih milih jutarnjih zvukova, probudila ih je nesnosna buka mašina.

„Spavali smo i odjednom čujemo neku kao grmljavinu.

„Pomislili smo ‘šta je sad ovo’, i u tom trenutku ugledali kombajn kako ide ka nama.”

Brzo su skočili, pokupili stvari i sklonili se sa polja.

„To je bila najopasnija situacija u kojoj sam se našao, jer je kombajn bio na maltene 15 metara od nas.

„I da nas je zgazio, ne bi on bio kriv, jer nije mogao da nas vidi”, kaže Arči.

Ako ništa drugo, barem su dobili ekspresno buđenje.

Prilikom odlaska na koncerte, Arči je uspeo da upozna i neke od njegovih omiljenih muzičara.

Pored Keta Stivensa, doživeo je i to da mu Pol Makartni dobaci jedno „Hello” i da pokloni buket cveća Džoan Baez.

Doduše, dešavalo mu se i da ga, kao autostopera, povezu poznate ličnosti.

Tako ga je, na putu za Varaždin, povezao i izvesni M.M.

Iako u knjizi ne otkriva njegov identitet, osim naznaka da je u pitanju poznato lice sa malih i velikih ekrana, autor ovog teksta potvrđuje da se zaista radi o velikoj faci.

Ali to je samo delić poznanstava koje je Arči stekao na putovanjima, koncertima i tokom radnog veka.

On je čovek koji je prijatelj sa Amirom Medunjanin, on se sreće sa prijateljem – Bajagom – na graničnom prelazu.

Kao što je već rekao, rođen je pod srećnom zvezdom.

Iako je ideja autostopa da čovek putuje besplatno, Arčija je odlazak na koncert Nila Janga u Rimu 2013. godine koštao 44.60 evra.

Toliko iznosi kazna za stopiranje u Italiji.

Igrom slučaja, policija je zaustavila auto u kojem se Arči vozio.

Krenula je klasična provera dokumenata, pitanja, otvaranje gepeka i ostalo.

Kada su karabinjeri ustanovili da se Arči i vozač ne poznaju, pitali su ga kako se našao u kolima.

„Ustopirao sam čoveka i idem za Rim”, odgovorio je.

Arči je znao da je stopiranje na autoputu u Italiji zabranjeno, tako da je prevoz našao na benzinskoj pumpi.

Međutim, policajac mu je otkrio da se sve što je u okviru autoputa – parkinzi, benzinske stanice, moteli – smatra delom autoputa, tako da je on ipak napravio prekršaj.

„Iako mi nije bilo drago, odmah sam platio kaznu. Jer je druga opcija bila da idemo u stanicu, da tamo čekamo prevodioca koga bih, u slučaju da nisam u pravu, morao takođe ja da platim.”

Međutim, nisu samo dodatni troškovi uticali na to da brže bolje plati kaznu za stopiranje.

„Meni je najvažnije bilo da stignem na koncert, a da sam išao u stanicu, sigurno bih zakasnio”, kaže Arči.

„To je bio prvi i jedini put da sam platio kaznu za tako nešto.”

Deset saveta za autostopere početnike

Dragan Aranđelović Arči

1. Uvek treba okušati sreću

Filozofija autostopa je ujedno i filozofija igre sa srećom – hoće li neko da vam stane ili neće. Dakle, to je jedna neprestana borba s tim osećanjem.

2. Ne treba imati negativna osećanja prema onima koji neće da stanu

Vozači biraju koga će da prime. Čuo sam ljude da psuju i kunu one koji nisu stali.

„Da Bog da ti točak otpao” i slično. To ne treba da radite. Treba biti blagonaklon i prema onome koji ne stane, jer to je njegovo pravo.

3. Poštujte red

Ukoliko ste došli na neko mesto na kome već ima autostopera, stanite poslednji u red, a nikako ispred njih. Ne brinite, neko će i vama stati.

4. Pamtite ili zapisujte mesta za stopiranje

Treba upamtiti mesta oko većih gradova, poput naplatnih rampi, petlji i slično, koja su poželjna i gde treba stati i hvatati autostop.

5. Nikada prvi ne započinjite razgovor sa vozačem

Sedate u vozilo, gledate pravo i toliko. Ako se vozaču priča, on će da priča, ako mu se ne priča, to znači da ima razlog zbog kojeg ne želi da priča. I zašto biste ga vi maltretirali bilo kakvim pričama?

6. Ne treba da pričate o stvarima koje ne poznajete

Bilo da je reč o politici, vremenu ili fudbalu. Treba da slušate, ali ne i da pričate ako ne znate o čemu pričate, jer rizikujete da uvredite vozača.

7. Prihvatite pozive za kafu i pauzu

Vozač želi da vas časti, treba to ispoštovati.

8. Ni slučajno ne smete da zaspite

Vozač vas nije primio da spavate, već da mu pravite društvo. Ako vam se spava, odspavajte pored puta, pa nastavite.

9. Što manje stvari sa sobom

Vozač nije vaš prevoznik. Ponesite ranac, eventualno još jednu torbu, i toliko.

10. Na graničnim prelazima uvek pitajte da li treba da izađete iz vozila i sačekate da vas poveze sa druge strane

Vozač ne zna da li nosite nešto što je zabranjeno. Ako vam kaže da je okej, onda ništa, ostajete u kolima. Ali uvek predložite prvi.

Mnogo, tvrdi Arči.

„Naravno, na gore. Još ima autostopa, ja kažem, autostop radi non-stop.”

Međutim, dodaje da je sada teže stopirati.

„Ima više kriminala i ljudima je teže i da izlaze da stopiraju, a i da primaju stopere.”

Takođe mu se promenilo i prolazno vreme.

„Ljudi manje staju, ako mi je ranije prosek bio 15 minuta čekanja, sada je sigurno 45 minuta.”

Kuda dalje?

Novac za štampanje knjige Kako sam autostopom stigao do Ginisa prikupljen je preko sajta donacije.rs, a Arči kaže da se odrekao honorara od prodaje.

„Ja sam knjigu napisao da bih mlađoj generaciji pokazao da postoji drugačiji način putovanja i života.”

A prava nagrada stigla mu je nedavno, kada su mu prišla dvojica dvadesetogodišnjaka.

Poželeli su da se slikaju sa njim i otkrili mu da su, inspirisani knjigom, rešili da okušaju sreću u autostopu.

I sreća ih je poslužila na putovanju kroz Grčku.

„Meni je srce bilo toliko veliko, jer sam saznao da sam svoj način života i putovanja preneo nekome.”

U planu je bila i Corona Tour 2021, niz promocija u gradovima bivše Jugoslavije koji se pominju u knjizi.

Knjiga i njen autor bi tako ponovo obišli Zagreb, Bjelovar, Maribor, Varaždin, Ljubljanu, Pulu, Opatiju, Rijeku, Banjaluku, Sarajevo, Trebinje, Mostar i još mnogo drugih mesta.

Već su bile spremne majice sa spiskom svih gradova, po uzoru na majice bendova na turneji.

Ali korona virus je odložio i Arčijev Corona Tour 2021.

Naravno, ako epidemiološka situacija bude povoljnija sledeće godine, turneja će se realizovati.

U međuvremenu, Arčija verovatno očekuje još pisanja.

„Još uvek razmišljam da li da pišem knjigu o stopiranju, nevezano za koncerte, jer ima tu dosta događaja, 99 odsto lepih”, kaže.

Bez obzira na sve planove, jedno je sigurno – Arči će nastaviti da stopira, kako kaže, dokle god bude mogao da digne palac.

Tako da, ako odlučite da okušate sreću u autostopu, i na nekoj naplatnoj rampi ili graničnom prelazu vidite čoveka sa sedom bradom, naočarima i crvenim rancem na leđima, ispoštujte stoperski bonton i stanite iza njega.

A ako ste u kolima i treba vam društvo, pokupite ovog simpatičnog čoveka.

Čućete mnogo zanimljivih priča, a ko zna, možda završite i u njegovoj novoj knjizi.

A to nije mala stvar.