Prvi svetski rat: Ko je bila Katarina Harlej, britanska bolničarka kojoj su srpski vojnici podigli spomenik u Solunu

Uporedo ćirilicom i na engleskom jeziku, na velikom krstu koji dominira engleskim delom Vojnog groblja u Solunu ispisane su reči zahvalnosti koje srpski vojnici upućuju Katarini Harlej, humanitarnoj radnici koja je bila deo srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Velika ženo / Na tvome grobu umesto cveća / Srpska zahvalnost večno će cvati / Za tvoja dela i tvoje ime / Pokolenja će daleka znati

Organizacija spasavanja ranjenika na Solunskom frontu postala je životna misija za britansku humanitarku.

„Katarine Harlej se više sećaju u Srbiji nego u Velikoj Britaniji, a njena biografija se ne nalazi u britanskim istorijskim zbirkama važnih ličnosti.

„Mnogo je više slave na Balkanu”, kaže Džejn Robinson, britanska istoričarka koja je proučavala život i delo Katarine Harlej, za BBC na srpskom.

Katarina Harlej rođena je sredinom 19. veka da bi u otadžbini postala poznata kao jedna od predvodnica sifražistkinja, pokreta koji se zalagao da žene imaju jednaka prava glasa kao muškarci.

Kada je počeo Prvi svetski rat, dobrovoljno se prijavila da učestvuje u organizaciji vojne bolnice u Francuskoj 1914. godine, da bi godinu dana kasnije stigla na Solunski front, gde je i nastradala 1917. godine.

Prvi svetski rat vođen je od 1914. do 1918. godine, a borbe na Solunskom frontu obuhvataju sukobe na prostorima današnje Grčke, Severne Makedonije i Albanije.

Punog imena Katarina Meri Harlej, rođena je 3. maja 1855. godine u okrugu Kent, na krajnjem jugoistoku britanskog ostrva.

Geografija mesta rođenja i blizina kontinentalne Evrope, jer se s druge strane Lamanša nalazila Francuska, imaće važnu ulogu u crtanju životnog puta Katarine Harlej.

„Živela je tipičan život devojke iz srednje klase, odrasla je u vojničkoj familiji sa brojnim sestrama i bratom koji je postao ratni heroj.

„Vaspitana je u strogom, britanskom vojničkom etosu koji je vladao u domaćinstvu”, kaže istoričarka Robinson.

U 21. godini udala se za vojnika, sa kojim je dobila jednog sina i dve ćerke – Edit i Floru, ali joj muž gine posle tri decenije braka.

Harlej je 1910. godine postala članica društva sifražistkinja, organizacije koja se borila za jednaka biračka prava žena.

Istoričarka Džejn Robinson objašnjava da treba praviti razliku između sifražetkinja – koje su se za prava glasa žena borile radikalnim metodama, i sifražistkinja – koje su se za prava borile mirnim putem.

„Bila je funkcionerka mnogih organizacija sifražistkinja, ne samo na lokalnom nivou – to joj je dalo administrativna iskustva, kao i iskustva odlučivanja u brojnim odborima.”

Istorija ovog pokreta pamtiće je po ideji koja je 1913. godine donela malu revoluciju u shvatanjima prava žena.

„Ona je dala ideju marša žena koji će trajati šest nedelja i završiti se u Londonu, jer je znala da će tako privući veliku pažnju ljudi, ali i šire javnosti.

„U tom smislu, skoro da se može reći da je bila i političarka – ljudi su tako uvideli da njen pokret nije ništa opasno, a čitava akcija uključila je mnogo novih ljudi.”

Aktivizam Katarine Harlej dosegao je vrhunac baš u osvit Prvog svetskog rata, sukoba koji se prvi put u istoriji čovečanstva odvijao istovremeno na nekoliko kontinenata.

„Njen rad i iskustva kao sifražistkinje, iz grupe onih koje su se borile mirnim sredstvima, odvele su je do posla bolničarke.

„To je bio jedini način na koji je mogla da pomogne u ratnim naporima”, kaže istoričarka Robinson.

Već početkom rata 1914. godine, ove organizacije odlučuju se na angažman.

„Uspostavila je kontakte sa Srbijom i Francuskom još dok nije otišla iz Britanije: škotske žene formirale su odbore koji su se bavili bolničkom negom i ponudile pomoć ovim dvema državama.

„Te žene su najpre pokušale da se priključe britanskoj vojsci, ali im je poručeno da sede kod kuće i čekaju.”

Iako se u borbi za ženska prava zalagala za mirna sredstva, Džejn Robinson kaže da Katarina Harlej nije bila antiratna aktivistkinja.

„Rat je ostavio traga na Katarini Harlej – izgubila je brata u borbama, u ratu u Južnoj Africi izgubila je supruga.

„Ona je razumela rat mnogo više od nekih drugih žena i nije oklevala da ide da pomogne gde je smatrala da je neophodno.”

Bez formalnog medicinskog obrazovanja, ali sa snažnom željom da pomogne, Katarina Harlej dobila je ključne organizacione zadatke.

Njena motorna jedinica najpre u prvoj godini rata pomaže na ratištu u francuskoj oblasti Šampanja, ali se u toj zemlji neće dugo zadržati.

„U Francuskoj se više bavila administracijom nego medicinom.

„Na Solunskom frontu je došla na ideju da organizuje ‘leteće grupe saniteta’ koje bi na lakim vozilima prevozile ranjenike daleko od opasne zone”, kaže istoričarka Robinson.

Iako Prvi svetski rat počinje ubrzo posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, koje je izvršio Srbin iz Bosne Gavrilo Princip, borbena dejstva na Balkanu ne zauzimaju centralno mesto u istoriji ovog sukoba.

„Solunski front je jedna epizoda Prvog svetskog rata, ali je on duboko povezan i sa prethodnim balkanskim ratovima koji su vođeni 1912. i 1913. godine.

„Za Srbiju je prva godina Prvog svetskog rata bila zapravo treća godina rata”, kaže viši kustos Vojnog muzeja u Beogradu Vuk Obradović.

U Prvom balkanskom ratu, Srbija se sukobila sa Turskom, dok je u Drugom, koji je ubrzo usledio, zaratila sa dotadašnjom saveznicom Bugarskom.

Po početku Prvog svetskog rata sredinom 1914. godine, napadima Nemačke, Austrougarske i Bugarske srpska vojska i stanovništvo primorani su na povlačenje ka jugu i reorganizaciju, gde se u jesen 1915. uspostavlja čvrsta linija fronta na prostorima današnje Severne Makedonije, Grčke i Albanije.

„Solunski front je bio sporedni front u evropskoj ratnoj slici, nije mu pridavana velika važnost.

„Srpske jedinice stigle su na to područje 1916. godine, gde su zauzele položaje prema Bitolju, sa zadatkom najpre da ne dozvole neprijateljima da uđu u Grčku i dođu do Mediterana.”

Pored srpske vojske, ovu liniju čuvale su snage Francuske, Engleske, Italije i jedna jedinica ruske carske vojske, dok su prodor pokušavale nemačke i bugarske snage.

Rovovska borba i sporadične borbe artiljerije trajale su sve do septembra 1918. godine kada, prema rečima Obradovića, počinje konačni proboj fronta.

Po dolasku na ratište, Katarina Harlej zatiče vojsku čija su medicinska iskustva veoma sveža.

„Tek u balkanskim ratovima su sticana važna iskustva za srpsku vojsku, poput korišćenja vozova kao pokretnih vojnih bolnica da bi se brže pomagalo ranjenicima.

„Sanitet faktički kao takav nije ni postojao jer u vojsci nije bilo posebnih lekara, taj posao obavljali su civilni lekari koji su bili mobilisani”, kaže istoričar Vuk Obradović.

On kaže da su medicinari imali pune ruke posla: artiljerijska borba u rovovima nanosila je ozbiljne povrede već iscrpljenim ratnicima.

„Medicinari su bili organizovani u divizijske bolnice – na desetak hiljada vojnika, dolazila je jedna bolnica, ali srpski vojni sanitet nije bio zadovoljan takvom podelom jer nije bilo bolnica koje bi omogućile duže lečenje ranjenika.

„Na prvoj liniji fronta su se samo previjale rane, pa su ranjenici slati u pukovsko zavojište gde je pružana dodatna pomoć i, ako je bilo potrebe, dalje u divizijsku bolnicu – a to je korak koji je nedostajao srpskoj vojsci”, kaže on.

Složena medicinska organizacija zahteva efikasan prevoz, često u uslovima opasnosti od projektila.

„Sanitetska služba najčešće se organizuje po teritorijalnom principu – svi ranjenici sopstvene, savezničke ili neprijateljske vojske slivaju se u jedno mesto”, podseća Obradović.

„Mali ambulantni ‘fordovi’ dolazili bi svakog jutra do Trećeg Zavojišta da prime teške ranjenike.

„Bez obzira na vremenske nepogode (kiša, sneg), a po izlokanim putevima ‘fordovi’ bi na vreme stizali, a njihove šoferke savesno vršile svoju dužnost”, navodi se u tekstu autora Rajka Ruvidića.

Kada je srpska vojska sa saveznicima oslobodila Bitolj, grad u današnjoj Severnoj Makedoniji koji je tada nosio ime Monastir, Katarina Harlej odlučuje da u tom mestu nastavi da živi i radi.

„U poslednjim mesecima života, Katarina Harlej je pružala sanitetske usluge kao nezavisna organizacija za pomoć, bez direktne veze sa srpskom vojskom”, kaže istoričarka Džejn Robinson.

Ipak, stalne borbe sa bugarskim snagama oko grada biće poslednje kojima je svedočila.

„Posle jednog napornog dana, 7. marta 1917. godine, u kući gospođe Harlej beše čajanka.

„Gostiju beše poprilično, i svi s pažnjom slušahu gospođu Harlej kako oduševljeno govori o svojim daljim planovima, na korist stanovništva ovog bezmalo opustelog grada.

Uz najviše počasti, Katarina Harlej sahranjena je na Vojnom groblju u Solunu.

Iako u vreme smrti nije bila deo srpske vojske te se tako ne bi kvalifikovala za sahranu uz vojne počasti, sahrani je prisustvovao srpski princ Đorđe Karađorđević, najstariji sin kralja Petra, koji se trona odrekao u korist mlađeg brata Aleksandra.

U nizu identičnih spomenika stradalim britanskim vojnicima, grob Katarine Harlej, koji su izgradili oficiri srpske vojske, izdvaja se po obliku, veličini, ali i činjenici da je ona jedina žena koja je sahranjena na tom groblju.

Ipak, kustos Vojnog muzeja u Beogradu Vuk Obradović kaže da je bilo potrebno vreme da zasluge ljudi poput Katarine Harlej budu prepoznate.

„Vojna priznanja su dobili oni koji su ih zaslužili, ali čini mi se da šire društveno priznanje nije stiglo svima koji su ga zaslužili.

„Ljudi su se sećali stranih bolničarki i dobrovoljaca, ali šire priznanje tek je postepeno stizalo”, zaključuje ovaj istoričar.